0
Reče jednom onaj „Broj Jedan“ iz stripa „Alan Ford“: „Kad je sve naopačke, dno je na površini“.
A najpoznatiji Novosađanin svih vremena, bar na mojoj ličnoj listi, u pesmi simboličnog naslova „Dno dna“ kao da objašnjava današnji datum i trenutak kad treba zastati i shvatiti u šta smo potrošili još jednu godinu: „Dno dna, ostare deca na draftu, na asfaltu, u zlu… Dno dna, mogli bi biti giganti, al’ sve su više migranti, u svojoj zemlji, na svom tlu“.
Kažu, treba biti danas u Novom Sadu. Godišnjica je pada nadstrešnice ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice, kad je ovaj organizovani zločinački poduhvat ekipe sa dna kace zauvek prekinuo 16 života.
Ako ništa drugo, stati uz onu majku kojoj ni danas neće dozvoliti da ostavi cvet na mestu pogibije njenog sina. Na skali stresnih životnih događaja smrt deteta izaziva najveći stres i životnu promenu, taj bol i tuga se ne mogu upoređivati sa ni jednom drugom nesrećom koja može da nas zadesi.
Ona, gospođa Dijana Hrka, ni jednog sekunda nije trgovala sopstvenim bolom. Nije u svoju dnevnu sobu primila onoga do čije uloge bi morala da dođe svaka iole ozbiljnija istraga, koji je iste večeri debelo slagao kako „samo tu nadstrešnicu nismo rekonstruisali“.
Ona nikad ne bi pristala da, poput onog izlapetisa, zarad pet minuta „slave“ na aprilskom festivalu beščašća trabunja o „terorističkom napadu“, što će se kasnije postepeno pretvarati u „opciju koju treba uzeti u obzir“.
A onda i stvarne žrtve postaju „šatro žrtve“, čime se nedavno još jednom istakao jedan od onih na koje se najviše odnosi izjava sa početka ovog teksta.
* * *
Studenti su uradili svoje. Ako ništa drugo naterali su “dno dna” da pokaže svu ogavnost svog opstajanja. Zbog toga su vređani, dobijali batine, nazivani plaćenicima, narkomanima i ološem, hapšeni… Ali su nastavili da prelaze stotine, pa i hiljade kilometara i gde god su zastali videlo se da ipak postoji i neka druga Srbija, ona tiha i pristojna.
Dobili su odgovor u vidu plaćenih studenata, “Ćacilenda”, aboliranih kriminalaca odevenih u državne uniforme i naoružanih državnim oružjem. Nekoliko stotina prosvetnih radnika je otpušteno, još mnogo opozicionih aktivista i studenata uhapšeno. Dobijali su pretnje, uhodili su ih, maltretirali im porodice…
PROČITAJTE JOŠ:
“A šta su dobili od nas koji smo deklarativno uz njih?
Od mnogih samo histerično pumpanje bez svrhe i bez ijedne žrtvovane sitnice u životu. Od mnogih zamerke što nisu nasilni. Zamerke za svaku pojedinačnu osobu koja se oglasila. Za zastave, ikone, šajkače, stajlinge, za nepostojanje liste za izbore koji uzgredbudirečeno nisu ni u najavi. Za prisustvo svake sumnijive persone negde u masi protestanata. Za previše srpstva, za premalo srpstva, za previše evropejstva, za premalo evropejstva, za levičare i desničare oko njih, za otklon od nekih opozicionara, za Kosovo, za palestinske zastave, za podršku nekim opozicionarima, za svaku jebenu različitost i individualnost i među njima samima i među ljudima koji su im se priključili”, objavio je moj prijatelj Nikac Tomanović
Njegov je zaključak da 365 dana nakon tragično izgubljenih 16 života, nikad nije bilo jasnije gde živimo i nikad nije bilo jasnije da mi, statistički gledano, “nemamo blage veze ni šta je ličnost ni šta je društvo”.
* * *
Danas je Dan mrtvih, poznat kao “Dia de Muertos”, u početku meksički praznik koji se umesto kao dan tuge, smatra proslavom života, gde se veruje da se duše voljenih vraćaju da budu sa svojom porodicom… Ovaj običaj je vremenom prihvaćen u dobrom delu katoličkog sveta, pa je 2008. upisan na Uneskov spisak svetske baštine.
Danas su i mitrovske zadušnice, hrišćanski pravoslavni praznik posvećen sećanju na preminule, tako da danas i jedni i drugi mogu da se, ako ništa drugo, makar prisete onih koji su stradali samo zato što su se u pogrešnom trenutku našli na pogrešnom mestu.
Za to nije potrebno ići u Novi Sad, dovoljno je izaći pred sopstvenu kapiju. I to je više od svega što je većina spremna da učini, ako ne za studente, ono bar za sopstvenu mrtvu dušu.
Neće mi zameriti Ninus Nestorović, Novosađanin koga u svojim komentarima češće citiram i od večito mladog Balaševića, što neću doslovce navesti njegov aforizam, ali nikad nije bilo očiglednije da smo u zemlji Srbiji, gde god da kreneš, „uvek na mestu nesreće“!
