Piše Ivan Mrđen: Rezolucija za debelo uho

Na preporuku gospođe Vere Vučković dopustio sam mojoj dragoj supruzi da nabavi nekakve specijalne sveće, a da zatim eksperimentalno izvede čitav ritual otčepljenja mojih ušiju, prvenstveno sa ciljem otklanjanja neprestanog zujanja u glavi, koje me prati već godinama. Da budem iskren, na sve sam pristao kad mi je moj prijatelj Milorad takođe Vučković, među familijom i prijateljima poznatiji kao Milan, rekao da posle nekoliko tretmana “mnogo bolje čuje, ali uglavnom selektivno”…

To me podsetilo na nešto što bi bila glavna tema prethodne sedmice da nije bilo providnog igrokaza sa pucanjem i kasnije pevanjem “svi smo mi Milan” u onom ruglu ispred Rosandićevih konja, koje će uskoro u planovima prestonice biti upisano kao poseban toponim i još posebnija turistička atrakcija.

* * *

Ne spadam u evrofanatike, ali i dalje smatram da je za zemlju Srbiju i sve njene građane put na tu stranu mnogo bolja opcija od svih ostalih (ruska gubernija, kineska provincija, beloruska imitacija…). Zbog toga, a pomalo i zbog osećaja da je besmisleno pouzdati se u nekakav dokument koji je advokat Čedomir Stojković, s punim pravom, nazvao “školska bomba, pa još plastična”, propustio sam čitavu sedmicu da se oglasim o “nikad oštrijoj rezoluciji Evropskog parlamenta o Srbiji”, usvojenoj prošle srede u Strazburu.

Nije na odmet ponoviti da Evropski parlament ne donosi obavezujuće pravne akte. Sve rezolucije EP su političke deklaracije bez pravnog efekta, osim ako ih Evropska komisija i Evropski savet ne pretoče u konkretne legislative. Od 2011. godine nijedna rezolucija o Srbiji, do danas, nije prerasla u takav akt!

To znači da ni ova “najoštrija i najkonkretnija” rezolucija nije obavezujuća ni za Evropsku komisiju, ni za države članice - niti povlači mehanizam sankcija, jer takve nadležnosti ima isključivo Savet EU. Nijedna država članica neće povlačiti bilateralne poteze samo zato što je EP izglasao neku rezoluciju. Osim ako im to ne koristi politički, ponekad isključivo zarad mira u sopstvenoj kući…

* * *

Svašta stane u život, pa sam tako početkom osamdesetih godina prošlog veka, kao sekretar Odbora za fizičku kulturu Savezne konferencije SSRNJ, ko se još seća te “društveno-politilčke organizacije”, bio član radnih grupa za pripremu odgovarajućih rezolucija za jedan kongres pokojnog Saveza komunista Jugoslavije i čak dva omladinska skupa istog ranga i naziva.

Još tada sam na delu video koliko je besmisleno nastojanje da se baš sve u vezi sa određenim društvenim delatnostima (obično bi se sport i fizička kultura vezivali za obrazovanje, nauku i kulturu) pomene u kongresnim rezolucijama. Bez obzira na “zalaganje za dalji i ubrzani razvoj”, “stvaranje društvenih pretpostavki za…” ili neku drugu frazu sa početka pasusa , svi ti “istorijski dokumenti” su upravo zbog nabrajanja svega i svačega postajali sve duži, sve nerazumljiviji i sve manje važni…

Svojevremeno sam za “Omladinske novine” napisao kako sve to neodoljivo podseća na stih Vladimira Majakovskog “kako u debelo uho zabosti nežnu reč”. Kako tada, tako i sada, čak i kad je na nešto višem nivou i znatno širem planu suština je ista, važno je poslati određenu poruku, a ko će je kako čuti i kako protumačiti to zaista postaje “selektivno”…

* * *

Što nas simbolično vraća na ritual u kome smo učestvovali moj prijatelj Milan i ja. U debelo uho zabode se neka cevčica, na čijem drugom kraju gori sveća, pa onda taj plamen stvara vaukuum i izvlači loj, smolu i svakojako đubre iz davno začepljenih kanala… Pa to po pet puta sa obe strane…

Siguran sam da svi oni građani Srbije čiji su, ne samo ušni kanali već i mozgovi, začepljeni besomučnom propagandom preko televizija sa naci-frekvencijama, plus ona koja će to tek dobiti, ne bi ni trepnuli na plamen snažnih poruka iz Evropskog parlamenta i da bi sve ostalo na nivou pamćenja od jednog i po vanrednog obraćanja”. S druge strane, međutim, upravo igrokaz i požar iz “Ćacilenda” pokazuju ogroman strah u redovima vladajuće kamarile, na čelu sa predsednikom svega i svačega, vrhovnim komandantom Čacistana i civilnim patrijarhom.

To je mnogo bolje od mene osetio moj prijatelj i kolega Vladimir Litera, koji je odmah napisao da je “nevažno kakvu će fantastičnu priču plasirati u vezi sa požarom u ‘Ćacilendu’, kao što je nebitno da li su ga sami zapalili posle evropskog šibanja ili je u pitanju nešto drugo”…

“Njima više ionako niko ništa ne veruje. Isto tako, niko ni ne očekuje od njih ništa manje od novih baljezgarija i laži. Jedino što je važno je da govno gori!”