Zabavna, ali zaboravna avantura - Kritika filma "Star Wars: The Mandalorian & Grogu"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Najzad smo dočekali da kažemo i onu gotovo zaboravljenu rečenicu:

- Idem u bioskop na "Ratove zvezda“.

Ipak, uzbuđena publika širom sveta nije dobila novi glavni unos u ovaj univerzum, već nešto malo drugačije. Sa malih ekrana na veliko platno je doskočio Mandalorac, junak koji je svoju priču na televiziji već dobio, zajedno sa trećom sezonom koja je delovala prilično ofrlje i nedovršeno. Ali to, izgleda, nije bio kraj njegovog puta, jer smo dobili novu avanturu, ovaj put baš u bioskopu. „The Mandalorian and Grogu“ je tu, pa ostaje pitanje: da li je film uspeo da spere ljagu treće sezone i da li se Dizni barem malo iskupio za ono što je uradio ovom serijalu?

Pre svega, ne morate da gledate tri sezone serije da biste razumeli šta se dešava u filmu. Naravno, poželjno je, jer su jedna i po sezona zaista bile dobre, ali autori su, „vrlo inovativno“, odlučili da vam sve što treba objasne u par rečenica pred sam početak filma. Iskreno, taj uvod savršeno najavljuje i ostatak filma kada je dramaturgija u pitanju: sve je svedeno na najosnovnije moguće, kao da je pravljen za nekoga ko ima ozbiljnih problema sa pažnjom, ali i razumevanjem iole složenije rečenice.

Mandalorac je i dalje lovac na ucene, samo sada, ekskluzivno, radi za Novu Republiku. Više ne služi krimi-šefovima, već juri odbegle Imperijalce i time pokušava da spreči povratak nove Imperije i svemirskih fašista. Naravno, imajući u vidu šta se kasnije dešava u sagi, njegov posao je unapred osuđen na popriličan apsurd, jer se oni svakako vrate u punom sjaju u „The Force Awakens“, ali nema veze. U svakom slučaju, naslovni duo je poslat na naizgled običnu misiju, da bi ubrzo upao u opasne svemirske peripetije koje ih odvode na avanturu kroz poznate i manje poznate delove galaksije.

I to je manje-više cela priča, koja deluje kao poprilično očigledan spoj pet ili šest epizoda serije sabijenih u format filma. Kao da su autori uzeli najbolje trenutke iz potencijalne sezone, kompresovali ih, ubacili malo skuplje efekte i rekli: eto ga, bioskopski spektakl! Štaviše, to se bukvalno oseća u dramaturgiji; gotovo možete da prepoznate trenutke kada bi se jedna epizoda završila, a druga počela. Nisu se čak ni preterano potrudili da sakriju proces kondenzovanja televizije u „film“. Iskreno, mislio sam da je ta praksa rezervisana uglavnom za našu kinematografiju, ali izgleda da se zaraza proširila i preko okeana. Na kraju, „The Mandalorian and Grogu“ deluje kao savršen simptom današnjeg mejnstrim blokbastera: brzo, skupo, zabavno dok traje i gotovo momentalno zaboravno.

Imam osećaj kao da su prvobitno krenuli da snimaju četvrtu sezonu serije, pa su se onda producenti usput setili da bi mogli i malo više da zarade, te su naredili da se pet/šest epizoda sabije u bioskopski format sa nekoliko scena dovoljno velikih da izgledaju kao da zaslužuju IMAX. I eto, dobili smo „film“.

Pedro Paskal se vraća kao naslovni lik, ali praktično samo tehnički. Njegovo lice vidimo u jednoj jedinoj sceni, dok ostatak filma vrlo verovatno odrađuje dubler ispod oklopa, uz Paskalov glas preko toga. Serija je već imala taj fazon gde mu se u jednoj epizodi vidi lice, ali sam se makar nadao da će za bioskopski film malo više da se potrude da njegovo prisustvo stvarno osetimo, a ne samo čujemo. Nažalost, njegovo izvođenje ovde deluje poprilično bledo i monotono; u pojedinim scenama zvuči kao da replike ne izgovara jedan od najtraženijih glumaca današnjice, nego neka preskupo trenirana veštačka inteligencija...

Slično važi i za Džeremija Alena Vajta, koji ovde daje glas Roti Hatu, sinu Džabe Hata. Rota je verovatno i najzanimljiviji novi lik u filmu, barem dok scenaristi potpuno ne zaborave da bi trebalo i dramaturški nešto da urade sa njim. Jeste kul čuti Alena Vajta u ovom serijalu, ali ovaj kasting izbor je poprilično zbunjujuć. Zašto biste uzeli jednog od trenutno najprepoznatljivijih glumaca i onda mu filtrirali glas do tačke skoro potpune neprepoznatljivosti? Svakako, uspeva da unese makar malo više energije i ekspresije od Paskala, ali pričamo o nijansama.

Vredan pomena je i Martin Skorseze, koji ovde ima sporednu ulogu. Koliko god prethodno pomenuti glumci delovali glasovno uspavano, Skorseze se iznenađujuće dobro snašao kao glumac. Njegova energija i povezanost sa likom su toliko prirodni da u par trenutaka potpuno zaboravite da slušate jednog od najvećih živih reditelja, a ne profesionalnog glasovnog glumca. Iako je prisutan u svega nekoliko scena i samo glasom, uspeva da ostavi jači utisak od pola glavne postave zajedno. Iskreno, ne bih imao ništa protiv da ga češće gledamo i slušamo u ovakvim ulogama.

Iako ima svojih mana, neosporivo je da film i dalje funkcioniše kao zabavna svemirska avantura. Nije reč o nečemu što do sada nismo već videli u ovom univerzumu, ali povratak u „Star Wars“ svet, makar u ovom obliku, jeste osvežavajuć. Zabavne jurnjave i korektno koreografisane akcione sekvence ostavljaju solidan utisak, kao i vizuelni efekti koji su, bez preterivanja, na ozbiljnom nivou produkcije. Ako se odlučite za bioskopsko iskustvo, IMAX se nameće kao logičan izbor, jer su akcione sekvence većinski snimane upravo za taj format i dostavljaju maksimalni audio-vizuelni udar.

Koliko god da me je film iskreno zabavio i na trenutke razuverio da će biti potpuni promašaj, ostaje neki čudan osećaj nelagode. Čim sam stigao kući sa projekcije, film mi je gotovo potpuno ispario iz glave; kao da nisam proveo više od dva sata u svom omiljenom filmskom univerzumu, i to posle mnogo vremena. Kao da sam zapravo gledao nešto potpuno smuljano i nebitno: pompozan audio-vizuelni šund.

Ovaj film je samo bled obris nekadašnje grandioznosti za koju je “Star Wars” bio sinonim i savršen je prikaz rasula koje je Dizni napravio od jednog od najvoljenijih serijala u istoriji. Veliki “Star Wars” povratak u bioskope posle sedam godina nije pravi film, nego zbrkana sezona serije zalepljena na veliko platno; nešto što ne služi ničemu, ne donosi ništa novo i nije naročito interesantno; više je kao instant nudle, tu da brzo zasiti, a još brže nestane iz sistema.

Istina je da film ima fantastične vizuelne i specijalne efekte, sasvim solidne akcione sekvence, nekoliko za oko baš lepih novih dizajnova već poznatih likova i poneki sladak trenutak za celu porodicu. Ali „The Mandalorian and Grogu“ je, na kraju krajeva, samo reklama od dva i kusur sata. Film koji deluje kao da je napravljen prvenstveno da vas podseti ko su ovi likovi i, naravno, da vam još jednom objasni koliko je mali Joda, odnosno Grogu, neodoljiv.

Iskreno, najviše sam se radovao da čujem šta je novo muzički skuvao Ludvig Goranson. Iako ga neretko prozivaju novim Hansom Zimerom, odavno je pokazao da nije samo još jedno nebitno industrijsko ime koje se lepi za svaki visokobudžetni film. Muzička tema koju je izradio 2019. godine za seriju „The Mandalorian“ mi je postala jedna od najboljih u čitavom „Star Wars“ univerzumu; čak i pored svih onih kultnih tema Džona Vilijamsa, koje su oduvek bile praktično nedodirljive.

Ipak, muzički je ovde uspeo da zasija još jače, pretvarajući prelazak ovog lika sa malog ekrana na džinovsko IMAX platno u pravi mali trijumf. Doneo nam je više varijacija na već poznatu temu, ali ih je spretno spojio sa novim motivima koji savršeno prate ovu zabavnu svemirsku avanturu. U note je utkao onaj prepoznatljivi „Star Wars“ osećaj, pa nam je poklonio još jedan skor koji će mi se dugo vrzmati u glavi. U više trenutaka sam se zatekao kako nesvesno klimam glavom u ritmu, što mi se u bioskopu ne dešava često poslednjih godina.

„The Mandalorian and Grogu“ je baš ono što naslov obećava, skoro dva i po sata Mandalorca i Grogua. Nije to nužno loš film, ali je bolja reklama za nove igračke i „Disneyland“ vožnje, upakovana u solidne vizuelne efekte i zabavne akcione sekvence. Glumci uglavnom isporučuju prilično bezlična i monotona izvođenja, ali to valjda i nije naročito važno kada imate brze jurnjave, eksplozije i tuče koje stalno odvlače pažnju od činjenice da film jedva da postoji kao pravi film.

Ovo nije bioskopski „Star Wars“ povratak koji smo čekali, ali je izgleda upravo onaj koji kao publika trenutno zaslužujemo; šljokičasti, naparfermisani šund. Za pravi osećaj ovog univerzuma, izgleda, moraćemo još malo da sačekamo, ako se naš svet u međuvremenu ne raspadne. U svakom slučaju, film jeste zabavan, ali i krajnje zaboravan. Nije ga strašno pogledati, ali pitanje je zašto bi to radio u bioskopu kad sve deluje kao da je od početka trebalo da ostane na malom ekranu...

VIDEO: Semikast 17 - Rangiranje Tarantinovih Filmova