U predvorju velike opasnosti: AI u klinču s medijima, kulturom, univerzitetima

Pisao je o fotografiji i filmu. Nije mogao znati da će isti argument, devedeset godina kasnije, važiti i za samo znanje.

Nije svaka promena vidljiva kao lom. Najdublje promene se nekada ne odvijaju na velikoj sceni uz fanfare i spektakl. One se najpre uvuku u navike: u način na koji tražimo, čitamo, proveravamo, učimo, pišemo i verujemo. Tek kasnije shvatamo da se nije promenio samo alat, nego čitav put kojim dolazimo do sveta.

Na godišnjoj Guglovoj konferenciji, održanoj 19. maja, zvanično je potvrđeno ono što se dugo naslućivalo: tradicionalna internet pretraga, zasnovana na listi linkova, zamenjuje se AI asistentom koji ne pokazuje gde da odeš, nego ti govori šta da misliš. Novi sistem ne daje više putokaze, već donosi odgovore. Pokreće agente koji prate teme umesto tebe, sažimaju, biraju i zaključuju.

Nezavisna istraživanja beleže da se tokom 2025. i 2026. godine broj poseta originalnim izvorima smanjio za trećinu do gotovo polovine tamo gde se pojavljuju AI sažeci. Iza tog broja stoji jedan konkretan i tih gubitak: štampane novine, njihovi sajtovi, biblioteke, arhivi i mali portali gube čitaoca koji dolazi po tekst. Umesto čoveka, po tekst dolazi samo mašina, uzima šta joj treba i odlazi.

Internet je bio svojevrsna biblioteka sa otvorenim vratima. AI pretraga je nešto drugo: sistem koji te razrešava potrebe da ulaziš u biblioteku, a da nisi siguran šta si propustio ostajući napolju.

Hodnik pre tačke bez povratka

Matematičari singularitetom nazivaju tačku u kojoj jednačina prestaje da važi - mesto na kome stari jezik nema više reč za ono što se događa. Teoretičari tehnologije pozajmili su taj termin za momenat kada veštačka inteligencija prestaje da bude alat i postaje sila koja ubrzava samu sebe, brže nego što je možemo pratiti ili razumeti.

Predvorje singulariteta u kome se sada nalazimo nije neutralno mesto čekanja. U njemu se donose odluke čije posledice više neće biti moguće poništiti. Ugovori koji se tu potpišu - tiho, tehnički, bez televizijskih kamera - oblikovaće ono što dolazi posle.

Nik Bostrom je još 2014. godine opisao scenario u kome AI sistem koji premaši ljudsku inteligenciju u jednoj oblasti nezaustavljivo počinje da je premašuje i u drugima - ne iz neke ambicije, nego kao logičnu posledicu optimizacije cilja koji mu je zadat. Elijezer Judkovski upozorava da već kasnimo sa pitanjima o usklađivanju AI sa ljudskim vrednostima. Sem Altman, čelnik OpenAI-ja, govori o "najvažnijem tehnološkom trenutku u istoriji koji zahteva oprez", ali treba imati na umu da ta izjava dolazi od čoveka koji je i finansijski i strateški duboko uložen u ishod koji opisuje. Entuzijazam i interes kod Altmana nisu razdvojeni.

AI preoblikuje tri stuba znanja

Pritisak AI asistenata i GPT-jeva već preoblikuje tri stuba javnog znanja.

Univerziteti se suočavaju sa pitanjem koje je u suštini civilizacijsko: čemu uopšte pisanje? Ako je esej neizbežna faza kroz koju student uči da misli - a ne samo da formuliše misao - onda AI koji piše umesto njega ukida cilj, ne samo sredstvo. Ako je, pak, esej samo alat za sintezu znanja, onda dobro korišćen AI može biti legitimno proširenje kapaciteta - kao što je digitron proširio mogućnosti matematičara, a nije ukinuo samu matematiku. Ali digitron nije pisao dokaze umesto matematičara. Ovde se ne postavlja samo pitanje tačnosti, nego pitanje toga ko ovde uopšte misli.

Iza svega toga stoji problem koji se retko imenuje direktno: sistem visokog obrazovanja decenijama sve je manje pospešivao originalnost - nagrađivao je prilagođavanje formi, reprodukciju usvojenog, uspeh unutar zadatog okvira. AI možda nije stvorio taj problem. Samo ga je učinio vidljivijim, jer je i sam savršen proizvod tog sistema: brz, uverljiv i neoriginalan.

Mediji su pod grubljim pritiskom. Prema istraživanjima, više od četvrtine Amerikanaca već koristi AI alate umesto tradicionalnih pretraživača za informisanje. Redakcije širom sveta smanjuju broj novinara, a prostor za sadržaj ostaje isti ili raste. AI može da sažme konferenciju, napiše izveštaj na osnovu statistike, prevede tekst, preformatira ga. Problem zapravo tek počinje kada AI postane nevidljivi novinar: tekst koji niko nije pročitao, za koji niko ne odgovara, koji niko nije proverio, izlazi pod imenom redakcije. U informacionom prostoru koji je već pretrpan dezinformacijama, brzina bez odgovornosti nije prednost. Ona je ubrzanje raspada.

Biblioteke nose najduži institucionalni karakter pamćenja - i upravo zato imaju najjasniji odgovor na ono što AI donosi. Bibliotekar nije samo onaj koji pronalazi. On je onaj koji jemči za izvor. AI može da pretraži brže nego ijedan čovek - to nije sporno. Ali ne može da garantuje da je izvor validan, citat tačan, kontekst ispravan. Ne može - bez čoveka koji stoji iza toga.

Nova aristokratija asistenata

U 2025. godini samo deset tehnoloških lidera zaradilo je više od pola biliona dolara - pretežno na AI infrastrukturi. Ilon Mask, Džensen Huang, Mark Zakerberg, Sem Altman i njima slični ne koriste iste AI alate kao ostatak sveta. Oni imaju pristup sistemima koji su po brzini, preciznosti i kapacitetu nesravnjivo moćniji od onoga što je dostupno prosečnom korisniku. Američki senator Berni Sanders ih je javno nazvao oligarsima i zatražio moratorijum na izgradnju novih data-centara, tvrdeći da ta infrastruktura služi njima, a da teret plaćaju svi ostali.

Iza te politike stoji jedno tehničko, ali suštinski filozofsko pitanje: da li onaj ko ima pristup moćnijem AI asistentu ima i strukturnu prednost u razumevanju sveta? Ako je odgovor pozitivan - a sve ukazuje na to jeste - onda AI nije demokratizacija znanja. On je novi oblik hijerarhije. Digitalna klasna razlika koja se ne vidi golim okom, ali oblikuje ko donosi odluke i na osnovu čega.

Revolucija u Kragujevcu

Protokol o izradi nacionalnog velikog jezičkog modela za srpski jezik potpisan je 29. aprila između Kancelarije za IT i eUpravu i 11 institucija: Narodne biblioteke Srbije, Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković", RTS-a, RTV-a, Tanjuga, Politike, Službenog glasnika, Instituta za srpski jezik SANU i drugih.

To je ozbiljan, potreban i gotovo revolucionaran projekat koji se, doduše, nudi i drugim zemljama u okruženju poput Hrvatske. Srpski ima dva pisma, dve varijante izgovora, bogate padeže, dijalekte, specifičan književni, pravni i administrativni stil. Globalni AI sistemi tretiraju srpski trenutno kao sporedni jezik. Dobar nacionalni model mogao bi da napravi most između korisnika i kulturne građe koja je danas ili nedovoljno digitalizovana, ili digitalizovana ali slabo pretraživa. Ali fizika nema ideologiju.

Američki data-centri već troše više od četiri odsto ukupne potrošnje električne energije u SAD - prema Međunarodnoj agenciji za energiju, 2024. to je bilo ravno godišnjoj potrošnji čitavog Pakistana. U julu 2024. naponske oscilacije u Severnoj Virdžiniji istovremeno su isključile šezdeset data-centara i izazvale hitne intervencije u mreži. Do 2030. godine globalna potrošnja električne energije u data-centrima mogla bi se više nego udvostručiti, na oko 945 TWh. U SAD, gde je pritisak najveći, data-centri bi mogli činiti gotovo polovinu ukupnog rasta potrošnje struje, dok pojedine projekcije govore o novoj potražnji koja je, u zbiru, uporediva sa desetostrukim letnjim vršnim opterećenjem Njujorka. Lokalne zajednice u Virdžiniji i Ohaju već plaćaju veće račune za struju zbog izgradnje data-centara u njihovoj blizini. Moguće je, prema tome, razvijati srpski jezički model i na zakupljenoj stranoj infrastrukturi, ali se tada otvara ključno pitanje: ko kontroliše podatke i da li se time gubi deo digitalnog suvereniteta, što je uostalom pitanje koje se može uputiti i matičnom data-centru.

Pitanje za Kragujevac stoga nije samo tehničko - ono je i ekološko i etičko i energetsko: koliko energije, čija voda, čija lokalna mreža i ko snosi cenu ovog prezahtevnog projekta? Odgovor na ta pitanja ne sme biti samo u fusnotama tehničke dokumentacije.

Uz to je važno pitati: koji tekstovi ulaze u obuku modela? Ko odlučuje? Da li postoji javni nadzor? Jezik nije neutralan, a korpus na kome se model trenira takođe nije neutralan. Ako u model uđu pristrasni ili politički selektovani sadržaji, model će ih umnožavati - tečno, uverljivo, na lepom srpskom.

Srbija ovo radi u trenutku kada je zemlja politički duboko podeljena, kada institucije gube poverenje javnosti, a pritisci na medije, nauku i kulturu nisu simbolični - oni su stvarni i dokumentovani. U takvim okolnostima, projekat koji centralizuje ogromne količine kulturnih i jezičkih podataka u jednoj infrastrukturi pod državnom kontrolom nije samo tehnološko pitanje - već pitanje od koga ta infrastruktura zavisi i kome odgovara.

Ko drži ključeve jezika

Vitgenštajn je zapisao da granice mog jezika znače granice mog sveta. Danas bismo mogli dodati: granice mog algoritma znače granice onoga što mi se nudi kao stvarnost.

Naša udobna intelektualna zabrinutost za AI - eseji poput ovog, paneli, konferencije, okrugli stolovi - nije nužno deo rešenja. Često je deo rituala kojim sebi dokazujemo da smo svesni, a da pritom ništa ne menjamo. Dok se piše o opasnostima singularnosti, infrastruktura se gradi, ugovori se potpisuju, a odluke o tome ko kontroliše znanje donose mali timovi čiji su kriterijumi nevidljivi javnosti.

Singularnost nije trenutak kada mašina postane pametnija od čoveka. To je poznata rečenica - i upravo zato nekorisna. Singularnost je trenutak kada pitanje „ko je odlučio?" više nema smislen odgovor. Kada se odgovornost raspršila po slojevima algoritama, ugovora, infrastrukture i anonimnih podataka tako temeljno da je niko ne može ni pronaći, a kamoli snositi.

U predvorju se još može pitati ko drži ključeve. Problem je u tome što malo ko smatra da treba da snosi odgovornost za ovo pitanje.