Piše Ivan Mrđen: A Kolumbija sve bliže...

Napisao sam to u predgovoru za knjigu "Daleko je Kolumbija“, objavljenoj dve godine kasnije, u kojoj su sakupljeni i sistematizovani njegovi tekstovi i razgovori sa savremenicima, kao trajno svedočanstvo o nesvakidašnjem talentu, solidnom obrazovanju i širokom spektru interesovanja čoveka koji je najbolju deceniju svog života, onu treću, poklonio novinarstvu, toj njegovoj velikoj a neuzvraćenoj ljubavi.

Siguran sam da "neko", objektivniji i pametniji od svih nas koji smo sa Milošem sarađivali, od „Danasa“ do „E-novina“, ne bi ni jednom napisao „mlad i talentovan beogradski novinar“, jer bi, isključivo zbog onoga što je pročitao, lako prepoznao zrelog, pametnog, svestranog, pismenog i duhovitog pisca, što ga je i razlikovalo od mnogobrojnih „izvršilaca novinarskih poslova“ po svim ovdašnjim redakcijama.

Što, ruku na srce, svi njegovi urednici, „šefovi“ i „gazde“ nisu bili ni spremni, ni sposobni da shvate.

U tom smislu ni za mene, kao njegovog urednika u „Danasu“ i „Blicu nedelje“, nema opravdanja, bez obzira na dvadesetak lepih rečenica koje sam izgovorio 11. juna 2016. na Lešću, na kraju Miloševog poslednjeg putovanja.

Pomenuo sam i tom neprilikom da sam ga pune dve decenije zvao „mali Štera“, što je uz „Seškin mali“ bila jedna od dve odrednice koje su ga pratile kroz sve redakcije, sve poduhvate i sve te burne godine, ne samo njegovog već života svih nas u Srbiji.

Nije, budimo iskreni, u tome bilo ni nekog uvažavanja Miloševih novinarskih gena, onoga što su u ovdašnjem novinarstvu značili njegova majka Seška Stanojlović i otac Slobodan Šterić, već nam je nekako bilo lakše da pružanje prilike golobradom i pomalo ćudljivom mladiću opravdamo pozivanjem na profesionalni ugled njegovih roditelja.

Mislili smo da mi njima i njihovom sinu činimo veliku uslugu time što smo ga negde „primili“ i dali mu „nešto da radi“, pa smo tim „mali“ u obe verzije njegovih redakcijskih prirepaka sami sebe smatrali velikodušnim i uopšte velikim i bitnim.

I dan-danas, kad na jednom mestu, možemo da pročitamo ono što smo objavili, uglavnom bez većeg truda i sopstvenog doprinosa, morali bismo svi skupa da priznamo da je, u stvari, Miloš Šterić nama činio usluge, jer bi uvek uradio tačno ono što treba da se napiše o određenoj temi ili da se upita neki sagovornik. I sve to bi, bar iz mog ličnog iskustva u „Blicu nedelje“, stizalo na vreme, bez užasavajućih materijalnih i slovnih grešaka, sa predlogom opreme (nadnaslov, naslov, antrfilei...) što je najčešće i uvažavano, pa je tako i sačuvano među koricama knjige „Daleko je Kolumbija“.

Takav njegov rad je, kad se sve sabere, prošao nezapaženo, baš zbog toga što je većina njegovih urednika više mislila šta Miloš može da uradi za njih nego šta oni mogu da učine za njega. Izveli bismo ga u arenu, ali nismo videli da bi on odmah skočio duplo više od svih, da bi njegov treći korak, sigurno zaposlenje i realna pozicija, bio osujećivan raznim racionalizacijama i fingiranim „nepodudarnostima karaktera“.

Zato je Miloš Šterić, po mom dubokom uverenju, bio i ostao svetski prvak u nepostojećoj atletskoj disciplini „dvoskoku“, jer mu za pravi troskok nikad niko nije pružio pravu šansu.

Na 19. rođendan dnevnog lista „Danas“ prisetio sam se ekipe iz suterena zgrade u Jagićevoj 4, sa kojom smo u leto i jesen 1997. godine pravili strane namenjene sportu i životu u Beogradu: Srđan Valjarević, Dejan Sretenović, Miloš Šterić, Aleksandar Đukanović, Stevan Glušac, Dejan Ajduković, Ognjen Janković... Napisao sam tom prilikom da nisam, na žalost, imao dovoljno vremena da ih obučim i selektujem na pravi način, te da mi je kao nekakva satisfakcija ostalo samo uverenje da sam pomogao Srđanu Valjareviću da se definitivno opredeli za književnost i da sam prepoznao kvalitet koji je pokazao Miloš Šterić.

Od prvog teksta „Kimov pakleni raj“ o tada aktuelnim događajima u Severnoj Koreji do poslednjeg, bar kad je reč o našoj saradnji, a to je bio veliki razgovor sa kriminologom Dobrivojem Radovanovićem, on je dokazivao da mu je novinarstvo u krvi.

Neko bi rekao da je to fraza, s obzirom na već pomenuti novinarski staž njegovih roditelja, a mene je na činjenicu da je Miloš bio itekako autentičan podsetio tekst iz jula 2002. godine, kad se samoinicijativno javio iz Kušadasija sa tekstom o euforiji koja je tog leta potresala Tursku zbog uspeha njihove fudbalske reprezentacije na Mundijalu u Južnoj Koreji i Japanu.

To potvrđuju u njegovi tekstovi o ovdašnjoj politici, posebno o brljotinama u Ministarstvu inostranih poslova i Vojsci, a pažnji čitalaca preporučujem i njegovu sjajnu analizu zašto su grešili (i još greše) ovdašnji političari i analitičari kad Srbiju porede sa Kolumbijom i ko je tu, u stvari, „banana republika“.

Neki događaji koji upravo potresaju političku, policijsku i krininalnu scenu, a to je u zemlji Srbiji manje više isto, potvrđuju ispravnost njegovih stavova. Možda će nam biti jasnije zašto nam je Kolumbija sve bliže kad ponovo pročitamo i Miloševa razmišljanja o „pravoslavnim talibanima“, o trgovini ljudima, o višku oružja i manjku pameti među našim sugrađanima, o neuspelim reformama ovdašnje policije, o neohedonizmu kao stilu savremenog života, o nemoći običnih ljudi pred hegemonijom multinacionalnih kompanija...

U svojoj dokumentaciji čuvam i izdanje „Blica nedelje“ od 4. januara 2004. godine, pripremano u vreme novogodišnjih praznika, koje je sa tri velika teksta i jednim intervjuom praktično sam ispisao Miloš Šterić. Životna ironija je da jedan od tih tekstova bude o već tada osetnom i nikad zaustavljenom odlasku mladih, pametnih i školovanih ljudi u inostranstvo, što će nekoliko godina kasnije, posle još nekoliko Miloševih „dvoskoka“, biti i njegova sudbina.

Svet je bio i ostao njegovo rodno i radno mesto, sa velikim temama se nosio lako, možda i zbog toga što je već krajem prethodnog i početkom novog milenijuma bio za korak ispred mnogih kolega i većine urednika, i u pogledu korišćenja moderne tehnologije i baratanja svetskim jezikom, što je sa pametnim ljudima iz sveta mogao da razgovara na ravnoj nozi...

Kad smo se poslednji put sreli, bio je ponosan, pričala mi je njegova majka, što sam ga prilikom tog susreta nekim mojim prijateljima predstavio kao „sjajnog mladog kolegu“. Nije to bilo zato što mi je smetao način na koji je on tamo u „Velikoj Jabuci“ zarađivao za život, jer sam znao da je i najteže poslove obavljao časno i dostojanstveno.

Bolela me je, u stvari, činjenica da je od početka do kraja njegove kratke novinarske karijere, Miloš Šterić bio Novinar sa velikim N, o koga se grdno ogrešilo ovdašnje u blato uvaljano i od svega i svačega preplašeno novinarstvo sa malim n.