Partizanova sezona košmara i spas koji visi o koncu

Iako nije bilo mnogo onih koji su gajili nadu da će Partizan u cirkusu zvanom KLS Fajnal for uspeti da se dokopa trofeja, ukus je ipak prilično gorak. Crno-beli su u znatno oslabljenom sastavu pali bez ispaljenog metka u Niškom "Čairu" i dozvolili FMP-u da ih rutinira na način na koji bez obzira na sve okolnosti to sebi nije smeo da dopusti.

Ponovo je u Nišu na testu karaktera pao značajna deo ekipe, a iako možemo govoriti o objektivnim okolnostima kao što je značajno osakaćeni roster, paralelno spremanje različitih igrača za razlilita takmičenja i gomila nekih sitnica, moralo je ipak mnogo bolje, bar kad je u pitanju pristup.

Gotovo nerealno deluje da je najboljem i najvažnijem igraču Karliku Džonsu stalo više nego nekim pojedincima kojima je ovo bila prilika za dokazivanje i da su mnogi izgledali kao turisti na gastro obilasku Niša, nego igrači dovedeni da se makar pobiju sa rivalom koji ipak objektivno ne poseduje veliki kvalitet.

Partizan pao bez ispaljenog metka i sada sve staje u obračun sa Dubaijem koji će makar zbog prednosti domaćeg terena biti favorit.

Utakmica izgubljena još pre početka

Bilo je jasno da će Partizan bez ozbiljnog šutera imati problema da raširi odbranu FMP-a, ali je mnogo veći problem bila defanziva.

Crno - beli su ušli mlako i pospano i rival je lako dolazio do obruča. Žofri Lovernj nije bio faktor u zaštiti, još manje je to bio Fernando, a ni bekovi nisu bili dovoljno agresivni

Povremeno bi iskakanja na pikenrolu dala rezultat, ali bi FMP uglavnom lako pronalazio put do obruča i odatle dobijao poene ili bacanja.

Partizan je sa druge strane napadački bio bez ritma, usporen, sa dosta grešaka u rotaciji, dodavanjima.

FMP je lako rešio prvu deonicu sa devet poena razlike, a imao je i dvocifrenu prednost.

Druga četvrtina je donela određenu promenu za Partizan koji je uspeo da zatvori obruč, i da pronađe nešto napadačkog ritma, ali kada je propuštena prilika da na krilima dobre odbrane izjednači rezultat, usledio je novi nalet rivala koji je iz tranzicije i dobre kontrole defanzivnog skoka ponovo uspeo da se odlepi na osam razlike, a potom i da dođe do plusa od 15 poena koji su crno-beli ublažili u poslednjem minutu.

Treba reći da je jedino vredno pomena za Partizan u prvom delu bio nastup mladog Nikole Đurovića, bisera iz redova crno-belih. Uspeo je da vrlo vešto u dva navrata finišira na obruču, pokaže prefinjenu tehniku i nagovesti da Srbija dobija ozbiljnog igrača u reketu.

Ako je neko i pomislio da će mini serija Partizana biti inicijalna kapisla za bolju igru u nastavku, grdno se prevario.

Partizan je izgledao još gore i odbrani i u napadu i prednost rivala samo je rasla do plus 18.

Užasna je bila pre svega igra u reketu jer se Bruno Fernando nije ni pojavio na meču, a Lovernj je nakon pristojne igre protiv Slobode naleteo na zid čim je nivo rivala bio nešto veći i pojačao sumnje da on teško da može da bude pojačanje osim u svlačionici.

Igra u reketu nije postojala, a šut još manje, ali je Partizan po prvi put u poslednjoj četvrtini zaigrao agresivnije u odbrani i naterao rivala da promašuje da distance, pa je čak delovalo da bi mogao i do preokreta.

Naročito kada se zakuvalo zbog isključenja Penjaroje koji je dobio drugu tehničku i gužve koja je probudila i malobrojnu publiku. Ipak, FMP je sačuvao fokus, dovršio posao i Partizan je još jednom u Nišu završio takmičenje posle užasno odigrane utakmice.

Partizan mora da osvoji trofej

Sada je slamka spasa u osvajaju trofeja ABA lige. Sezona kojoj svi jedva čekaju kraj za Partizan primesu belog može da ima samo rušenjem zahuktalog Dubaija, a to će biti vraški teško.

Crno-beli jesu zaigrali i izgledali bolje u poslednja dva meseca, jesu podigli atmosferu i poverenje navijača pobedama nad večitim rivalom, ali bez trofeja to gubi smisao. Uostalom, pobede u Evroligi su došle bez rezultatskog pritiska, dok je u ABA ligi Penjaroja došao u trenutku kada je Partizan bio lider.

Sada više izgovora nema i ekipa mora da pokaže da kada se lomi i bori za trofeje može da pronađe način da pobeđuje, jer će priča o stabilizaciji pasti u vodu, a leto doneti još više pitanja.

Nema više Željka Obradovića da bude sidro i dežurni krivac u isto vreme i nema više izgovora za bilo koga. Za predsednika, sportskog direktora, trenera, igrače.