Natho - najbolji stranac bez trofeja u Partizanu

Ranije tokom sezone Natho je najavio da napušta klub iz Humske, a nekoliko nedelja kasnije potvrdio je da završava karijeru, jer ne želi da nosi bilo čiji dres posle Partizanovog.

Jasno je da sa 38 godina više ne može da pruži ono što je mogao pre nekoliko sezona, iako je tokom dugogodišnjeg boravka u Partizanu pružio mnogo, što se vidi i kroz brojke.

Odigrao je preko 200 mečeva za Partizan, postigao preko 80 golova i podelio preko 50 asistencija, ali je njegov uticaj na terenu i značaj u svlačionici odavno prevazišao statistiku. Zavoleo je Partizan u najtežim vremenima i sada je osetio da je vreme za oproštaj, koji jeste bolan, ali deluje da dolazi u pravom trenutku za obe strane.

Kada se jednog dana, sa distance koju donosi vreme, bude podvlačila crta ispod jedne od najčudnijih i najtežih era u istoriji Partizana, jedno ime će izazvati pomešana osećanja među "grobarima" - Bibars Natho.

Čovek koji je u Humsku stigao u kasno leto 2019. godine, s koferom punim ozbiljnog evropskog iskustva (igrao za Olimpijakos, CSKA Moskvu, PAOK, Rubin Kazanj i Hapoel Tel Aviv) i renomeom kapitena reprezentacije Izraela, postao je hodajući paradoks srpskog fudbala i čini se, najbolji i najuticajniji strani fudbaler koji je nosio crno-beli dres, a da u njemu nije podigao niti jedan jedini trofej.

Fudbalska istorija Partizana pamti velike strance - Žuku, Laminea Dijaru, Almamija Moreiru, Klea, Umara Sadika, Rikarda Gomeša, Tariba Vesta, Leonarda... Ali, svi oni bili su deo nekih boljih generacija okruženi sistemom koji pobeđuje. Natho je, s druge strane, bio svetionik u magli i arhitekta koji je morao da pokuša da zida uspehe na živom pesku klupske nestabilnosti, čestih smena uprava, trenera i vizija...

Statistika u Nathovom slučaju otkriva samo vrh ledenog brega. Njegov uticaj na igru Partizana bio je veliki i evidentno je bilo da godinama tim drugačije izgleda sa njim i bez njega na terenu. Čak i kada su ga godine stizale, kada su noge postajale teže, a pluća tražila predah, Izraelac je jednim potezom, pasom koji „ima oči“ ili hirurški preciznim izvođenjem penala, pravio razliku koju niko drugi na terenu nije umeo.

Činjenica da je u poznim igračkim godinama produžavao vernost klubu, pristajući na smanjenje plate i prihvatajući sporednu i mentorsku ulogu koje su mu namenili, dovoljno govori o tome koliko je postao jedno sa Partizanom, a veliki deo karijere mu je obojen baš u crno-belo.

Njegov odlazak označava kraj jedne ere. Ere u kojoj je Partizan učio kako da preživi u različitim okolnostima, dok je Natho na svojim leđima nosio pritisak kluba koji gladuje za uspesima. Postizao je golove protiv dominantne Crvene zvezde, dobijao ovacije sa tribina čak i onda kada je ekipi išlo loše, u nekim trenucima je bio kao svetlo u mraku, ali do trofeja nikako nije mogao.

Navijači su u njemu videli ono što je ekipi najčešće nedostajalo – karakter, odgovornost i profesionalizam koji ne zavisi od toga da li plata kasni ili da li je atmosfera oko kluba toksična.

Ipak, jedan Natho nije bio dovoljan da se izbegne epski pad Partizana na niske grane, pa je tako i ovu sezonu okončao kao treći na tabeli, što je dovoljno samo za kvalifikacije za Ligu konferencija, ali bez Natha.

Najveća senka njegovog boravka u Beogradu ostaje prazna vitrina. Kada je dolazio, obećao je borbu za titule i pehare, verujući da klub renomea Partizana ne može dugo biti bez velikog uspeha. Sudbina je, međutim, htela da Natho bude svedok najdužeg posta u istoriji kluba i surove dominacije večitog rivala koju, uprkos svom neospornom kvalitetu, nije mogao da zaustavi.

Da je Natho stigao u Humsku u neka druga, slavna vremena, danas bismo o njemu verovatno govorili kao o jednom od najvećih stranaca u istoriji srpskog fudbala. Ovako, ostaje upamćen kao general koji je izgubio ratove, ali je bitke odradio viteški.

Odlazi sa suzama u očima, svestan da je dao sve, a da mu "fudbalski bogovi" nisu vratili onim što svaki rođeni pobednik najviše želi – peharima i medaljama oko vrata.

"Grobari" će ga pamtiti kao velikog partizanovca koji je progovorio srpski, "osedeo" u crno-belom dresu i pokazao kako se poštuje klub. Ipak, gorka pilula ostaje da se proguta: najbolji stranac bez trofeja, čovek koji je zaslužio mnogo više od onoga što mu je Partizan u ovom istorijskom trenutku mogao pružiti.

Ukratko, Natho je bio lider bez nagrade i najbolji stranac Partizana u pogrešnom vremenu.

Možda nekada dobije neku funkciju u Partizanu, pa dočeka bolja vremena sa crno-belima. Beograd mu je postao veoma drag, Humska mu je kao drugi dom, pa "grobarima" ostaje nada da će ostati blizak klubu i pomoći mu u povratku na staze stare slave.