Mobilisani Rusi iz Jampoljskog puka Kantemirovske divizije skoro nedelju dana bez vode i hrane žive u napuštenoj kući u selu Svatovo zbog činjenice da ih komanda posle povlačenja sa prve linije fronta ne pušta u teritoriju baze i preti suđenjem zbog odbijanja da se vrate na liniju fronta.
U ovoj situaciji našlo se 27 ljudi, većina njih iz Podmoskovskog regiona, a bačeni su na liniju fronta bez odgovarajuće obuke u vojnoj jedinici, iako su vojni registri obećali svima da će biti obučeni najmanje dve nedelje. Naime, muškarci mobilisani krajem septembra već 1. oktobra su postavljeni u šume u Belgorodskoj oblasti, u šatorskom kampu, gde takođe nisu prošli obuku, već su samo kopali rovove, a 14. oktobra su su neočekivano prebačeni u grad Svatovo, samo sa mitraljezima, gde se vode aktivne borbe.
Četom su komandovala dvojica mobilisanih, bez borbenog iskustva, jedan je poginuo, a drugi je teško ranjen. Muškarci dve nedelje nisu stupili u kontakt sa rođacima, a 26. oktobra su stupili u kontakt sa svojim suprugama i zatražili pomoć.
Supruge i majke mobilisanih poslale su 28. septembra izjavu moskovskom vojnom tužilaštvu garnizona broj 231 sa molbom da pomognu njihovim muževima. U žalbi tužilaštvu žene pišu da su, po naređenju majora Nikolajeva, mobilisani iz 6. i 7. čete Jampoljskog puka Kantemirovske divizije poslati u grad Svatovo na liniju fronta, gde su bili podvrgnuti „jakoj minobacačkoj vatri Oružanih snaga Ukrajine“.
Podnosioci žalbe napominju da su zbog smrti rukovodstva i nedostatka komunikacije sa štabom, muškarci odlučili da napuste liniju fronta i vrate se u štab. Međutim, prema njihovim rečima, komanda je počela da ih zastrašuje i preti im tribunalom ako se ne vrate na liniju fronta. U saopštenju žene pišu da njihovi rođaci ne mogu da se vrate na liniju fronta, jer nemaju opremu i odgovarajuću komandu.
Novaja gazeta Evropa razgovarala je sa suprugama trojice mobilisanih iz Kantemirovske divizije o tome šta se dešava sa njihovim muževima.
Irina, supruga 24-godišnjaka mobilisanog iz sedme čete Kantemirovske divizije
Moj muž je 25. septembra pozvan na mobilizaciju. Poziv je stigao u mesto prebivališta u poštanskom sandučetu. Moj muž je uvek imao takvu politiku: doći će na dnevni red – neće se buniti. Kada je stigao poziv, pozvali smo vojnu kancelariju, rekli su da samo treba da dođe sa pasošem i vojnom listom na prijavu. 25. otišao je u vojnu kancelariju, a kada je otišao rekao je: „Za sat vremena krećemo u jedinicu“.
Odveden je iz vojnog registra u jedinicu Naro-Fominsk. 28. je upućen iz dela Naro-Fominska u Belgorodsku oblast. 14. oktobra zvao me je poslednji put, rekao da ga vode na prvu liniju fronta i o njemu više nema podataka. Od drugih sam saznala samo da je živ i da je sve u redu. 26. oktobra sam dobila poziv od njega: „Ženo, spasi nas, priznali smo da smo dezerteri. Šalju nas na sud“.
U Svatovu su granatirani 12 sati, u društvu mog muža – svi mobilisani, ležali su tamo u nekoj šumi i nisu digli glave od granatiranja. Gađani su iz artiljerije i minobacača, pred njihovim očima je jedan od njihovih komandanata, takođe mobilisan, raskomadan, mnogi su imali granatni šok, mnogima su pukle bubne opne. Na sreću, moj muž je živ i zdrav. Drugi komandant ima slomljeno rebro i rane od gelera. On im je naredio da se povuku. Kad je pao mrak, počeli su da se povlače. Ranjeni kapetan je, naravno, odveden. Momci su došli u svoju bazu, gde im je rečeno: „Nećemo vas pustiti unutra, vratite se nazad“. Prihvatili su samo ranjene.
Sada su momci u selu Svatovo u Luganskoj oblasti. Kod njih je dolazio general Lugovoj, zastrašivao ih kaznom od pet do sedam godina zatvora za dezerterstvo.
Takođe žele da ih okrive što nisu ispoštovali naređenja komandanta za napuštanje linije fronta. Ali oni su bili tamo bez opreme, bez ikakve pomoći, bez obuke. Moj muž uopšte nije bio obučen. Ima ih 27, odbijaju da se vrate na prvu liniju jer žele da žive. Nakon što su odbili da se vrate, ponuđena im je nova oprema, panciri, šlemovi – ili vojni sud. Rekli su: „Nećemo se vratiti.“ A sada su u nekoj napuštenoj kući. Blokirane su im bankovne kartice, bez sredstava za život, bez novca, bez hrane, bez vode. Muž mi je rekao da nije jeo nekoliko dana i da ne znamo šta da radimo povodom toga. Otišli smo u vojno tužilaštvo. Naša prijava je prihvaćena, ali su jednostavno rekli: „Čekaj“. Rekli su da je ovo rat i niko ne zna kako će biti.
Ekaterina, supruga 27-godišnjeg vojnog obveznika iz Podolska
Muž je mobilisan 27. septembra, iz Podoljska kod Moskve, upućen je u Naro-Fominsku vojnu jedinicu, u Kantemirovsku diviziju. Rečeno mu je da će ostati u vojnoj jedinici dve nedelje i obaviti lekarski pregled. Ali tamo nije prošao ni dan, već su 28. septembra mog muža vozom poslali u Belgorodsku oblast, u šumu nedaleko od grada Valujki.
Prva dva-tri dana kopali su rovove. Ljudi su živeli u logoru, pod vedrim nebom. Neki momci su samo prenoćili na otvorenom, nisu imali šatore. Mi smo sa ostalom rodbinom mobilisanih 9. oktobra stigli u ovaj logor, tamo je bilo veoma opasno, svaki dan su pucali. Bilo je strašno, veoma strašno. Čim smo krenuli, muž me je nazvao i rekao: „Hvala Bogu što si otišla, jer su malo pucali na nas“.
14. oktobra moj muž i svi ostali momci iz čete bivaju prebačeni „na traku“, na liniju fronta. Pre toga je bila grupa koja je 7. oktobra otišla na liniju fronta, koja se takođe našla pod vatrom. Prema rečima mog muža, u ovoj grupi je bilo 96 ljudi, 20 se vratilo nakon granatiranja.
Ista stvar se desila dve nedelje kasnije. 25. oktobra na potpuno isti način pucano je na naše muževe. Mnogo sati su jednostavno ležali na zemlji i pretvarali se da su mrtvi iz jednog jednostavnog razloga: više nisu imali nikakvo oružje osim mitraljeza. A protiv njih su bili minobacači, leteli su dronovi, ako bi i prstom mrdnuli, onda bi dron odmah uleteo i uništio ih. Ranjenom komandantu, nažalost, još nije pružena odgovarajuća medicinska pomoć, kažu da nema opreme. Kada je bio kovid, u svim našim gradovima, fitnes centri, sve dečje ambulante su pretvorene u mobilne kovid centre. Pitanje našoj državi: gde su ti isti medicinski centri za mobilisane? Naravno da imam mnogo negodovanja iznutra, ali ovo je Rusija i sa tim moram da se pomirim, znam.
Naši muževi su sa osmehom, raspoloženi, sa nadom u pobedu napustili vojnu registraciju i kancelariju. Rekli su: „Zvala nas je matica, pa treba da idemo“. Ali danas smo, nažalost, od njih čuli sasvim druge reči, oni sada pričaju da matica nikako ne pomaže, da ih ljudi koji njima komanduju smatraju živim mesom.
Prilikom mobilizacije, vlasti su podigle trupe bez iskustva i bacile ih u mlin za meso. Moj muž je, kada je otišao odavde, rekao da će pasti, ako treba, za Rusiju. U ovom trenutku, njegov pogled se radikalno promenio. Rekao mi je: „Spreman sam da dezertiram, neka me strpaju u zatvor, ali neću ići na liniju fronta. Postoji karta u jednom pravcu.“ Dva dana nisu ništa jeli, a onda jedva da su dobili novac, kupili su sebi bar nešto za jelo.
Moj muž i ja smo podigli dete. Imamo porodicu. Muž radi kao dispečer, rešava određene situacije u smislu rutiranja svoje kompanije. Veoma je dobar, ljubazan, nežan… Ali što je najvažnije, izdržavao je porodicu. I sad mu bez razloga neki gazda preti tribunalom za dezerterstvo.
Elena, supruga 31-godišnjeg regruta iz Naro-Fominska
Sve vreme sam ćutala, plašila sam se da naudim mužu, ali me je 26. oktobra sam pozvao i zatražio pomoć.
Kada je mobilisan, mislio je da će mesec dana ostati u vojnoj jedinici u Naro-Fominsku, a u stvari je ostao dva dana u jedinici, trećeg dana su odvedeni u Valuiki, Belgorodska oblast. Tamo su napravili logor u šumi, ništa ih u logoru nisu učili, dva puta su ih vodili na streljanu, i to je to.
14. oktobra odvedeni su u rejon Svatova, na liniju fronta. Naravno, obišla sam sve pragove, pozvala dežurnog oficira Jampoljskog puka da saznam kako je moj muž.
Onda me je 27. oktobra sam pozvao, rekao da tamo pravi haos, da su postavljeni kao živi štit, samo sa mitraljezima. Bez opreme, opreme, tamo su poslati sa dve pratnje – istim mobilisanim momcima koji uopšte nisu učestvovali u borbama. Muž kaže: „Lena, pola dana smo ležali na zemlji, jer rade dronovi“. Sve se, kaže, dogodilo u šumskom pojasu, gde nema ni lišća ni skloništa.
24.-25. počelo je minobacačko granatiranje, kada su počeli da izlaze, jedan komandant je bio raskomadan. Moj muž je pomogao drugom da izađe odatle, odveo ga je u bazu i vratio se da izvede ostale momke. Kada su se vratili u bazu, rečeno im je da se vrate nazad na front.
PROČITAJTE JOŠ:
Sada su u nekoj napuštenoj kući u selu Svatovo. Mislim da je nečuveno ostaviti momke bez zaštite, bez opreme, kao u živi štit. Kako će oni pomoći našoj Rusiji, našoj državi? Nemam drugog muža. Vojnici su sami izabrali ovu profesiju, ovo je njihov posao, ali moj muž je civil. Nismo bežali od sudskih poziva, nismo se krili. I sad se momci ne kriju, već im je dezerterstvo pripisano. Oni nisu dezerteri. Nisu pobegli. Nosili su ranjene po cenu života. Dakle, nekome dajemo medalje za takva dela, a nekome – dezerterstvo?
Nekoliko dana kasnije, mi smo nekim čudom uspeli da im prebacimo novac, našli su nekog kome smo dali novac na karticu sa kamatom, a on im ga je dao u gotovini. Bar da momci kupe vodu i hranu. Posle minobacačkog granatiranja nisu imali ništa. Jedna vreća za spavanje za sve, a sada je i hladno.
Naši momci traže da tužilaštvo ispita zašto nisu bili kako treba obučeni, traže da se promeni komandni sastav, da se svi vrate na mesec dana u Rusiju, da bi mogli da se obučavaju, kako se očekuje, mesec dana – gađanje, taktika.
Moj muž je patriota, čvrsto je verovao u našu rusku vojsku, u našu državu. Nije bežao od dnevnog reda, uzdignute glave je išao da brani našu otadžbinu, i sve je bilo u redu dok ga naša otadžbina nije izdala i bacila kao topovsko meso pod vatru. Bez ičega. Kaže da je bio razočaran u našu državu, u našu vojsku.
Kada je odlazio rekao je: „Ako ostanem živ i ako sve bude u redu, nastaviću da služim vojsku”. I tu je, u stvari, slomljen karakter mog muža, da odlučno odbija sve što je ranije rekao“. Spremni su da idu u zatvor, samo da se ne vrate na front.
BONUS VIDEO: Bajden ne veruje Putinu: Zelenski oštro zapretio Rusima
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar