Spasioci i dalje izvlače ljude žive iz ruševina skoro dve nedelje nakon što je serija zemljotresa pogodila Tursku, iako su mnoge operacije u 10 pogođenih provincija uglavnom fokusirane na izvlačenje tela. U međuvremenu, oni koji su preživeli i sada se nalaze u bolnici, progovorili su o užasu koji su doživeli pod gomilom šuta i betona, bez hrane i vode.
U državnoj bolnici u Osmaniji, u južnoj Turskoj, neki preživeli su govorili o užasu kada su bili zarobljeni ispod svojih srušenih domova i čak su ponudili uvid u ono što bi život mogao da im donese u narednom periodu.
Gulhan Visne – 17 godina, srednjoškolka
„U početku nisam razumela šta se dešava. Potrčala sam ka vratima da pobegnem iz zgrade, i te sekunde, naša jednospratna zgrada se srušila na nas“, kaže Gulhan, zajedno sa svojim majkom Ozlem.
„Orman je pao i smrskao mi skočni zglob. Mislila sam da ću umreti, da je nemoguće izaći. Bilo je jako malo mesta, bilo je puno prašine i teško je bilo disati, još uvek kašljem jer mi je prašina ogrebala pluća“, dodala je.
„Mogla sam da čujem svoju majku kako viče: ‘Kizim! Kizim! (Devojčice moja?) Gde si?’. I ja sam vikala, ali majka me nije čula jer sam bila zarobljena prilično duboko u zgradi. Udarila sam kamenom u vrata da napravim buku“, navela je, prenosi Al Džazira Ingliš.
‘I thought I was going to die’: Turkey quake survivors’ ordeal https://t.co/1LQi551wzf
— Nairobi💙💙💫 (@nybreeseyu) February 15, 2023
Istakla je da u početku niko nije mogao da dođe do nje, jer su se naknadni potresi nastavljali.
„Ljudi su bili u šoku, a jedino je majka pokušala da mi pomogne. Čak i sa slomljenim rebrima, pokušala je da me izvuče iz rupe kroz koju ni mačka nije mogla da prođe“, navela je.
Na kraju je u pomoć priteklo još rođaka i spasilaca.
„Nije bilo svetla, samo svetlo sa mog telefona – spasioci su upalili baterijsku lampu da mi bude prijatnije jer me je mrak izazivao strah. Kao da sam godine provela tamo dole. Razmišljala sam o svojoj majci, jer ona ima rak i brinula sam za nju. Spasioci nisu mogli da podignu ruševine sa mene, pa su iskopali zaista mali tunel, ali mi se noga zaglavila“, istakla je.
Pokušala je da motiviše sebe govoreći „skoro si uspela“, ali se onesvestila tri ili četiri puta u tim satima.
„Ali nisam imala vremena za paniku, samo sam pokušavala da opišem situaciju i pomognem spasiocima – ‘skinite taj kamen, pomerite tu garderobu, izvadite ta vrata’. Pokušavala sam da izdajem naređenja. Bilo je tako ozbiljno, nisam mogla da paničim. Bila sam jedina koja je mogla da opiše gde sam zaglavljena. Našli su testeru da iseku garderober da bi me spasili. Bila sam tamo oko četiri sata, toliko me boli, kad god su me dodirnuli, bila sam u agoniji“, navela je.
Policija je došla i odvela je u različite bolnice, ali one su se srušile – možda tri ili četiri bolnice – i na kraju je završila u ovoj gde je sada.
„Gležanj i ključna kost su mi slomljeni, a slomila sam i neka rebra. Uradiće mi operaciju skočnog zgloba kada otok padne jer je kost razbijena. Staviće neke ploče i šrafove. Potresi i dalje traju nekoliko puta dnevno. Osećam se kao da će se ponovo desiti veliki zemljotres, pa sam uplašena“, dodala je.
Istakla je da njena porodica planira da se preseli u Konju u centralnoj Turskoj nakon što ona izađe iz bolnice.
„Tamo nam je otac iznajmio kuću, jer je ovde najviše mesta oštećeno. Rođena sam u Kamaranmarašu, ali sam odrastala u Osmaniji. Biće veoma teško otići. Ja sam poslednja godina srednje škole. Moja porodica, moji prijatelji, oni su ovde. Moja tetka je u Konji i idemo tamo jer nije u zoni zemljotresa. Želim da idem na koledž i postanem vaspitačica u vrtiću, volim decu. Ali svi planovi su trenutno na čekanju“, zaključila je ova srednjoškolka.
Ozlem Visne (37) – Gulhanina majka, radnica u supermarketu
„Kada se zemljotres dogodio, iza mene su bila vrata. Kamenom sam razbila vrata i videla malo svetla. Malo sam se iskopala i viknula komšijama ‘pomozite nam’, ali i oni su bili preplašeni. Kasnije je naknadni potres izbacio neke krhotine i imala sam priliku da izađem“, rekla je ona.
Kaže da je pokušala da viče sa slomljenim rebrima i da pronađe svoju ćerku.
„Kao roditelji, ne brinemo za sebe, brinemo za svoju decu. Bolnica nas je prva dva dana ispratila sa polomljenim kostima, jer je ovde bilo tako haotično. Moj brat vozi školski autobus. Tako smo ostali u tome, a naknadni potresi su se nastavljali i nastavljali“, rekla je ona uz suze.
Kaže da ne može da spava već da uzima tablete.
„Teško ulazim u zgrade, obično čekam ispred bolnice. Kada želim da spavam i zatvorim oči, samo čujem ćerkin glas kako viče u pomoć. Još uvek su mi prašina i prljavština zaglavljeni u uhu“, navela je.
Navela je da je njihova zgrada bila nekretnina za iznajmljivanje.
„Doselili smo se tek pre nekoliko meseci i kupila sam sve novo kreditom u banci dok prolazim kroz razvod. Nismo uspeli ništa da spasemo i dugujem oko 20.000 turskih lira (oko 1.060 dolara)“, navela je.
Istakla je da radi u supermaketu i da se leči od raka dojke.
„Moram da radim da bih izdržavala svoju decu. Moj sin je bio u Bursi i ostao je sa ocem kada se zemljotres desio. Tako je teško, ali morate se ponašati kao da ste dobro i pokušavate da sakrijete svoje pravo mentalno i fizičko stanje. Još nismo dobili nikakvu psihološku podršku. A finansijska podrška države nije dovoljna – daće nam samo 2.000 lira za podršku za iznajmljivanje – što nije dovoljno. Političari samo prođu kroz bolnicu i kažu ‘gecmis olsun (ozdravi uskoro)’, uslikaju nekoliko slika i odu. Ne pitaju kako smo. To je samo da se pokaže. Ne mare za nas“, dodala je.
Marut Babaoglu (26), automehaničar
„Bio sam budan kada se dogodio zemljotres, trčao sam niz stepenice zgrade – bio sam na petom spratu, ima ukupno osam spratova. Stigao sam između drugog i trećeg sprata, a onda se zgrada srušila i zaglavio sam pod ruševinama na stepeništu. Bio sam u dovoljno velikom prostoru da sam mogao da se okrenem i malo pomerim, ali mi je ruka bila zaglavljena. Bio je mrkli mrak“, rekao je on.
Dodao je da kada su se desili naknadni potresi da su se stepenice malo pomerile, pa je malo oslobodio ruku.
„Samo sam spavao, budio se, spavao, to je sve. Glava mi je bila niže od stopala, bio sam nekako okrenut glavom niz stepenice, a stopala su mi utrnula jer mi je sva krv otišla u glavu. Posle više od tri dana, morao sam da pijem sopstveni urin. Toliko sam ožedneo da sam se upiškio u cipelu i pio iz nje. Posle nekog vremena telo je prestalo da prihvata urin, povraćao sam“, rekao je on.
Na kraju je čuo građevinske mašine, ali neko vreme nije mogao da čuje ljudske glasove.
PROČITAJTE JOŠ:
„Slušao sam mašine, buka je malo po malo postajala sve jača i to me je održalo. Moj život mi je prošao pred očima kao u filmu. Razmišljao sam o svemu tome. Kada sam čuo glasove, počeo sam da zviždim. Trebalo je 12 sati od kada sam ih čuo da mi odgovore. Sa vrha srušene zgrade napravili su tunel da dođu do mene i izvuku me. Dok su pravili tunel, napravili su liniju i spustili dole neki lek. Osećao sam se teže, pa se posle toga ne sećam mnogo toga. Tražio sam salgam kiseli ljuti sok od ljubičaste šargarepe i vodu, ali su mi dali infuziju“, rekao je.
Spasili su ga vatrogasci iz Balikesira, grada na severu Turske. Otkrili su ga danju i radili na spasenju devet sati, a kada je bio spasen bila je noć.
„Izvučen sam četvrtog dana. Bio sam na intenzivnoj nezi kada sam otvorio oči. Svi koji su tamo radili bili su veoma uzbuđeni kada sam otvorio oči. Bio sam u šoku, ali ljudi su navijali. Morao sam da operišem ruku i lakat mi je povređen, ali nemam slomljene kosti. Kada mi se ruka zaglavila, krv mi nije stigla do prstiju, tako da mi je kretanje ograničeno, ali je sve bolje. Možda će mi trebati fizioterapija, videćemo. Ali nakon što sam spasen, rečeno mi je da su mi majka, otac i brat poginuli u ruševnama“, dodao je.
Dodao je da se posle ovog iskustva oseća bliže Bogu.
„Materijalne stvari nisu važne, a ljudi su mi sada važniji. Razumem da je smrt tako blizu, blizu kao tvoj nos. To se može desiti u bilo kom trenutku“, zaključio je.
BONUS VIDEO: Hataj u ruševinama – snimci dronom