INTERVJU Nemanja Todorović Štiplija: Vučić ne može da „preskoči“ uslove EU i time reši krizu u zemlji

Nemanja Todorović Štiplija, koji važi za dobrog poznavaoca funkcionisanja administacije Evropske unije i uopšte političkih prilika u Briselu, upozorava da je problem što vlast u Srbiji pokušava kritike Unije na nedavno usvojeni set pravosudnih zakona predstavi kao tehničko pitanje, ali suština je politička i sistemska.

On u intervju za Nova.rs analizira šta bi mogla da znači izjava predsednika Srbije da smo spremni na članstvo u Uniji i bez prava veta i procenjuje da li bi to mogao da bude manevar Aleksandra Vučića da spoljnopolitičkim uspehom reši krizu u zemlju u svoju korist.

Misija Evropskog parlamenta objavila je izveštaj o poseti Srbiji u kom poziva na hitne i nezavisne istrage o prekomernoj upotrebi sile protiv demonstranata na ulicama Beograda. Istovremeno represija režima protiv građana na ulicama gradova u Srbiji ne prestaje. Da li i kakve reakcije možemo da očekujemo od institucija EU s obzirom da se policijska tortura samo pojačava?

- Evropski parlament je uradio ono što u ovakvim situacijama često prvi i najjasnije radi: podigao svest drugih institucija i javnosti, i pozvao na hitne, nezavisne i kredibilne istrage. To jeste važan signal, ali ako govorimo o posledicama i promeni ponašanja vlasti, onda sama upozorenja nisu dovoljna. Evropskom parlamentu tek predstoji proces pisanja nacrta, a potom i usvajanja redovne rezolucije o Srbiji, dok Evropska komisija može da koristi svoj autoritet kroz pregovarački proces, ali i kroz finansijske mehanizme, uključujući Plan rasta i druge instrumente.

Ipak, najvažnije je da konačno čujemo jasniju i konkretniju reakciju Saveta Evropske unije, odnosno država članica. One su te koje na kraju odlučuju o tome da li se proces realno pomera ili ostaje blokiran. Ako se policijska brutalnost nastavlja, a domaće institucije ne pokazuju spremnost da sprovedu nepristrasne istrage i obezbede odgovornost, onda se problem ne može tretirati kao „unutrašnja stvar“ u tehničkom smislu, jer direktno pogađa osnovne političke kriterijume i kredibilitet celog procesa pristupanja. Mislim da je krajnje vreme da se ta vrsta poruke pošalje jasno i bez ulepšavanja.

Izveštaj Misije EP bi, prema nekim najavama, u martu trebalo da se nađe pred Odborom za spoljne poslove Evropskog parlamenta, dok bi na dnevnog redu samog parlamenta trebalo da bude u junu. Iz perspektive prosečnog građanina Srbije to izgleda dosta daleko. Čemu realno možemo da se nadamo od oba ova predstavljanja?

- Razumem utisak građana da su mart i jun „predaleko“, naročito u situaciji u kojoj se kriza na ulicama i u institucijama odvija iz dana u dan. Ipak, treba imati u vidu da Evropski parlament funkcioniše kroz procedure i da je već sada jasno da će izveštaj Misije, kao i nalazi o stanju na terenu, biti ugrađeni u širi institucionalni odgovor, pre svega kroz Godišnji izveštaj i Rezoluciju o Srbiji. To što će se o temi formalno raspravljati na nivou odbora, a potom plenuma, ne znači da do tada ništa ne može da se desi. Naprotiv, upravo takvi dokumenti često služe kao politička osnova i „argumentacijski paket“ za Evropsku komisiju i, što je najvažnije, za države članice koje posle toga odlučuju kako će se postaviti.

Evropski parlament je u ovoj situaciji već uradio mnogo time što je podigao svest o ozbiljnosti krize i on može da nastavi da precizno imenuje probleme i traži reakciju drugih institucija, ali njegovi mehanizmi prema državama kandidatima ostaju ograničeni. Zato je ključna ta veza: parlament daje politički okvir i pojačava pritisak, a Komisija i Savet su ti koji, ako žele, mogu da ga pretvore u posledice.

Evropska komisija je bila oštra kada je u pitanju usvajanje tzv. Mrdićevih zakona, za koje je ocenjeno da su korak unazad na evropskom putu Srbije. Iz Brisela je zatraženo njihovo povlačenje, na šta je Srbija odgovorila traženjem mišljenja Venecijanske komisije, koje se takođe ne očekuje pre juna. Da li će se Evropska komisija zadovoljiti tim odgovorom Beograda ili će insistirati na stavljanju van snage ovih zakona?

- Ne verujem da će se Evropska komisija zadovoljiti odgovorom Beograda koji se svodi na to da se „čeka mišljenje Venecijanske komisije“. Već smo videli da su usledili jasni pozivi iz Brisela, najpre kroz poruke komesarke za proširenje i komesara za pravdu, a zatim i kroz više puta ponavljen isti zahtev od strane portparola Komisije i šefa Delegacije EU u Srbiji. Ako je Evropska komisija ocenila da su sporne izmene korak unazad, onda se problem rešava suštinskim potezom, a to je obustavljanje štetnih efekata i brza, kvalitetna izmena rešenja u skladu sa evropskim standardima.

Vlast u Srbiji pokušava da predstavi stvar kao tehničko pitanje, ali suština je politička i sistemska. Radi se o poglavlju 23, o nezavisnosti pravosuđa, samostalnosti tužilaštva i kapacitetu države da se ozbiljno bori protiv korupcije i organizovanog kriminala. To su „blokirajuće“ teme u stvarnom životu proširenja, i od kvaliteta reformi u tim oblastima zavisi i volja država članica da uopšte razmatraju bilo kakav napredak Srbije. Zbog toga mislim da Evropska komisija neće moći da prihvati ništa manje od suspenzije spornih rešenja i njihove suštinske korekcije.

U momentu kada su odnosi Srbije i Evropske unije opterećeni brojnim problemima i kada je proces pridruživanja ozbiljno blokiran, predsednik Srbije objavljuje da bi prihvatio da budemo članica EU čak i bez prava veta, da mu je važno da uđemo u Uniju po cenu i da ne budemo punopravni partner. Otkud odjednom tolika privrženost Aleksandra Vučića pridruživanju? Koja je svrha jedne ovakve poruke i kome je upućena?

- Ova poruka predsednika Srbije nije iznenadna ideološka „privrženost“ Evropskoj uniji, već politička komunikacija sa jasnom svrhom. Prvo, to nije ništa inovativno: slične poruke smo već odavno slušali i od drugih lidera u regionu, uključujući i premijera Albanije Edija Ramu, i one se obično pojavljuju u trenutku kada se u Briselu sve češće govori o različitim modelima ubrzanja i fazne integracije.

Drugo, poruka je upućena istovremeno spolja i unutra. Spolja, ona cilja ključne države članice koje traže način da proširenje učine politički i bezbednosno izvodljivim u novim geopolitičkim okolnostima. Unutra, ona cilja domaću javnost, jer je tema evropskih integracija poslednjih meseci ponovo snažno ušla u politički i medijski prostor, između ostalog i zbog događaja u susedstvu i poređenja sa Crnom Gorom koja se sama nameću.

Međutim, čak i kada se govori o ubrzanju i o različitim institucionalnim „formatima“, ne postoji prečica koja zaobilazi vladavinu prava, demokratiju i slobode. Čak i hipotetički scenario brže integracije ne menja činjenicu da poglavlja 23 i 24 ostaju test političke volje i kredibiliteta. U tom smislu, formiranje operativnih timova i administrativno ubrzavanje ne rešava suštinu, a to je spremnost vlasti da sprovede stvarne reforme i da prestane da državne institucije koristi kao instrument političke kontrole.

Da li i u kojim krugovima Evropske unije predsednik Srbije, s obzirom na sve što se dešavalo poslednjih meseci, može da nađe političku podršku koja bi mu pomogla da, recimo, ubrza pridruživanje i na taj način u svoju korist reši krizu u zemlji?

- Ne mislim da predsednik Srbije može da pronađe političku podršku u Evropskoj uniji koja bi mu omogućila da „preskoči“ suštinske uslove i time u svoju korist reši krizu u zemlji. Ubrzanje pristupnog procesa ne zavisi od političkog marketinga, nego od merljivih reformskih rezultata, a za njih je potrebna politička volja, ne tapšanje po ramenu pred kamerama. To važi za Srbiju isto kao što važi i za Ukrajinu ili bilo koju drugu državu kandidata: pravila su suštinski ista, a vladavina prava je temelj na kom počiva poverenje. Transakcioni odnosi, koji su u nekim periodima bili dominantan način komunikacije Beograda sa pojedinim prestonicama EU, danas sve teže daju rezultate, jer se cena ignorisanja demokratskih standarda povećava i u samoj Evropskoj uniji. Zato verujem da bi pokušaj da se kriza „reši“ spoljnopolitičkim manevrom, bez unutrašnjih promena, bio kratkog daha i potencijalno kontraproduktivan.

U godišnjem izveštaju Evropske komisije za prošlu godinu upozoreno je na bojazan medija koji deluju u okviru United media da će dogovorom menadžmenta krovne kompanije i vlasti u Beogradu biti ugrožena njihova mogućnost da profesionalno obavljaju svoj posao. Ovih dana nastavilo se sa reorganizacijom za koju postoji opravdana sumnja da će dovesti do uticaja vlasti na ove medije. Da li i kakve reakcije iz EU možemo da očekujemo?

- Kada je reč o medijima u okviru United media i reorganizacijama koje izazivaju opravdanu bojazan od političkog uticaja, Evropska unija može da ponavlja ono što godinama govori: da Srbija mora da obezbedi punu slobodu medija, pluralizam i zaštitu uredničke autonomije. Ali moramo biti pošteni i reći da su mehanizmi EU u toj oblasti ograničeni čak i kada je reč o državama članicama, a kamoli o kandidatima.

To, međutim, ne znači da nema prostora za delovanje. U ovakvim slučajevima mnogo više mogu da urade regulatorna i nadzorna tela u državama u kojima su korporativne strukture registrovane i u državama EU u kojima se sadržaj emituje i posluje na zajedničkom tržištu, kroz pravila konkurencije, transparentnosti vlasništva, oglašavanja i zaštite medijskog pluralizma. U Srbiji je dodatni problem što domaći regulator trenutno ne postoji, a i kad je postojao nije pokazivao ni kapacitet ni volju da zaštiti javni interes, pa se zbog toga prostor za pritisak premešta na evropski nivo i na države članice. EU i države članice tu mogu da podignu političku cenu, da insistiraju na transparentnosti i da ovu temu jasno povežu sa poglavljima koja se tiču vladavine prava i osnovnih prava, ali bez unutrašnje institucionalne zaštite medijskih sloboda teško je očekivati da će se problem rešiti samo spoljnim apelima.