INTERVJU Edin Zećirović: Usavršavanje poltronske politike i servilnosti radi namirivanja ličnih interesa izraženih u milionima evra, to je politika naših ministara u Vladi

Kako biste opisali atmosferu u Novom Pazaru, nakon što je održan studentski protest, a predstavnici vlasti pokušali sve da prekriju pričom o "Republici Sandžak"?

Najpre onom OZNA-škom krilaticom: „sve je prolazno služba je večna“, namenski smišljenom u nekoj memljivoj kancelariji pre nekoliko decenija, kako bi postala lavitirajući bauk nad našim životima, što im neretko i prolazi. Služba/e osmislila/e i na ogradi mosta okačila natpis „Dobro došli u Republiku Sandžak“, zatim rastrubila putem svojih toalet „glasila“, misleći da smo još u '90-tim, kad su sličnim varnicama, palili čitave regione. Pod službom neizostavno podrazumevam i predstavnike svih vidova vlasti (izvršne, pravosudne, policijske), koje ovih meseci, intenzivno učestvuju u svim vidovima službinih vašar-predstava. Jedina, ali po meni i pozitivno presudna, razlika je u tome što narod, u ovom slučaju srpski i bošnjački, ne guta više olako te varljive udice, jer smo na sopstvenim kožama iskusili skupoću istih. Zar nije ovaj višedecenijski kriminogeni režim razvalio i razvlastio sve nivoe vlasti i sve institucije do nivoa mesnih zajednica? I dok se mi borimo da očuvamo minimum nekakve funkcionalnosti države, njenih institucija i organa, službe plasiraju ovakve fitilje da bi nas vratili u nacionalne torove iz kojih svaki glas postaje ravan blejanju ovaca, jer ostaje neartikulisan i službe tada uspevaju da ga tumače kako njima paše. Ovi susreti naroda – građana cele Srbije, bez tih službe(i)nih posrednika, „političkih predstavnika“, „otaca nacija“, „premudrih analitičara i sociologa“, „nacionalnih heroja i branitelja“, su u stvari pružili priliku, nakon decenija podvala, da u tom našem susretu shvatimo da živimo iste probleme čiji su i uzročnici isti – vladajuća oligarhija (na čelu sa službom) koja skoro četiri decenije kreira političko-društvene tokove menjajući uloge u zavisnosti od katastrofa koje sami kreiraju i sprovode. Sada, kao nikada, imamo šansu da stanemo svemu tome u kraj, ali neće samo.

Kolika je realna podrška vlastima u ovom gradu?

Ovde je odavno podrška vlastima srazmerna perfidnosti i količini represije koju vlast uspe da uspostavi nad stanovništvom. Ako bi se merilo u procentima, ona je blizu istorijskog minimuma, jer je narod provalio sve ove podvale i svima je dosta svega. Atmosfera je takva da značajan broj poštenih i neokaljanih građana iz redova vlasti jedva čeka da ovaj režim padne, jer se represija sve više prelama upravo preko njih, dok su perfidne metode rezervisane za ostale građane koje, ovde vladajuća, Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića, pokušava da makar još jedared nasamari u korist tih vladajućih oligarhija, a posle će se već snalaziti, kao i mnogo puta do sada, u promeni strane i prilagođavanju retorike i metodologije vladanja.

Kako komentarišete način na koji se predstavnici Novog Pazara u Vladi Srbije postavljaju prema svemu onome što se u ovom gradu dešava unazad godinu dana? Tu mislim na ministre u Vladi, ali i na bivšeg ministra Rasima Ljajića.

Ako ćete u jednoj rečenici - usavršavanje poltronske politike i servilnosti radi namirivanja ličnih interesa izraženih u milionima eura. Pri aprilskom studentskom protestu, prostorije nekih škola i ustanova u Novom Pazaru, pod direktnom kontrolom Rasimovog SDP-a, je „otvorilo“ vrata za studente i učenike koji su došli iz cele Srbije. Bilo je jasno da je to u stvari mamac kojim je SDP (služba) želeo da ostvari ulazne kanale prema akterima studentskih protesta, a narodu da se predstavi kako je i taj Rasimov SDP uz studente, ali suptilno, da ne uvredi glAVnog bosa. U prvim momentima, na žalost, ta perfidnost je imala nekih učinaka iz čega su proizašle dve studentske kolone koje su se zaputile na protest u Novi Sad. U jednoj koloni su, prećutnim dogovorom, isforsirani članovi porodica bliski SDA Sandžaka, inače koalicionog partnera SDP-a u Bošnjačkom nacionalnom veću, dok u drugoj neki koji su direktno bliski SDP-u. Uporedo, ministar Usame „zadužen za pomirenje ...“ smenjuje svog zamenika u Stranci Pravde i Pomirenja, inače aktuelnog potpredsednika Skupštine Srbije, jer je „u javnosti iznosio neusaglašene stavove“ vezano za proteste i situaciju na DUNP-u. Drugi ministar iz bošnjačkih redova, Memić, je lokalno prozvan „piši-briši“ ministar jer je u ovih godinu dana napisao, isprepravljao i na kraju pobrisao na stotine stastusa, postova - „ličnih stavova“ ne snalazeći se baš najbolje kako da se učinkovito dodvori Vučiću u Beogradu i narodu u Novom Pazaru, gde dvojnost stavova nije bila izraz karakternih i suštinskih dilema već pukog pragmatizma. Sve u svemu, svi delovi ovog režima još uvek delaju sinhronizovano jer ih povezuje njihova zvezda vodilja – goli interes.

Da li je moguće da će ostati nemi na činjenicu da je oko 200 studenata već izgubilo studentski status na DUNP, profesori ostaju bez posla, te da postoji realna opasnost da ovaj univerzitet nestane. Ukoliko se to desi, veliki broj mladih bi ostao bez mogućnosti da studira, jer njihovi roditelji među kojima su i glasači ovih stranaka, nemaju mogućnosti da plaćaju studije na privatnim fakultetima, ili na nekom drugom univerzitetu u Srbiji?

U ovakvim okolnostima vrlo moguće. Oni su ubeđeni da je svaki obrazovan i trezven pojedinac ogromna opasnost po njih. Njima trebaju nesposobni, lenji i indiferentni, kojima će oni pribaviti diplome i „reference“, pretvarajući ih u stranačke vojske slepih poslušnika. Odavno se prepričava potvrđena anegdota, da je upravo taj „večiti ministar“, svih vlada od Miloševića na ovamo, poručio svojim stranačkim terenskim šegrtima – „manite se intelektualaca, važnija su mi dva roma iz mahale nego jedan doktor pa nek je i primarijus“. Ovoj doktrini je prilagođeno i podređeno sve ostalo već duži niz godina. Narod se ovde, kao i u celoj državi, siromaši, slobodna privreda guši, a stanovništvo primorava da nam dominantni poslodavac bude „država“ koju su vladajuće oligarhije kidnapovale, kako bi preko osnovne egzistencije kontrolisali sve ostalo. Ovde se dešavaju krupni procesi u kojima oni žele kreirati generacije poslušnika, ili ispratiti, ka Zapadu, što je moguće više onih koji na to ne pristaju. Pokušaji dehumanizacije, stigmatizacije i targetiranja, svih koje su markirali kao neprijatelje i „izdajnike“, su usmereni ka tome da lakše i efikasnije obave taj posao i oni tu nemaju apsolutno nikakve empatije, naprotiv.

Da li ste iznenađeni odlukom Višeg suda u Novom Sadu da se obustave postupci protiv Gorana Vesića, Jelene Tanasković i Anite Dimoski za pad nadstrešnice u Novom Sadu?

Ni malo. Već sam zabrinut. Stičem utisak da, opet službe, precizno vrše radnje kako bi se kontrolisano sprovele određene „pravne“ procedure kroz koje će se isposlovati nevinost Vesića i kompanije, da bi im se pribavilo trajno oslobođenje od odgovornosti, odnosno, da se u slučaju pada režima, mogu pozovati na pravno načelo „ne bis in idem“ – koje garantuje da niko ne može biti gonjen, suđen ili kažnjen dva puta za isto delo. Naročito nakon Vučićeve izjave o potencijalnoj spremnosti na aboliciju ministra Selakovića i sličnih mu „drugara“.

Da li mislite da je ovo znak da niko neće odrgovarati za ovu tragediju?

Ako se u Srbiji dese suštinske promene i pobedi narod, siguran sam da će se naći dovoljno dokaza kako bi se odgovorni, adekvatno sankcionisali, jer je na svim instancama državnog aparata, ipak još uvek prisutno časnih ljudi i profesionalaca koji mogu pomoći uspostavi zdravog institucionalnog državnog aparata. Međutim, ako pobedi služba, izrežira promene i nametne nove podvale, pad nastrešnice će se dopisati kao još jedna u nizu nesreća koje su zadesile ovo društvo, a za koju „nije bilo mogućnosti“ utvrdi suštinsku odgovornost. Setimo se, da nam je, na pragu XXI veka, mučki streljan Premijer na ulazu u zgradu Vlade, a do danas nalogodavci i organizatori nisu kažnjeni, čak ni pozvani na odgovornost, već samo puki egzekutori.

U nedelju će se širom Srbije održati akcije prikupljanja potpisa za podršku studentima koji traže raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Kakav efekat ova akcija može da ima?

Najviše simbolički. Nenadležnog ne dotiču brojke koje ne narušavaju njegovu autokratiju. Nama treba, što pre, jasna politička platforma, razvoj i uvezivanje mehanizama za poboljšanje i kontrolu celokupnog izbornog procesa i da nikako ne smetnemo sa uma da, vrlo često, osvedočeno zlo ima više snage i upornosti, od kolebljivog dobra, a samim tim i „rezultata“. Zato i živimo u svetu u kakvom živimo. Nije krivo zlo koje se ne povlači, već dobro na koje, ponekad, nismo dovoljno spremni.