INTERVJU Edin Zećirović: Vučić i Ljajić su šibicari, predsednik Srbije nikada nije razumeo Novopazarce

On upozorava da je Novi Pazar postao poligon za isprobavanje najopasnijih modela vladanja i poručuje da su upravo građani svojim otporom poremetili dugogodišnje planove režima.

Nedavno ste komentarisali da je koškanje između Rasima Ljajića i Aleksandra Vučića samo predstava za javnost. Šta se zaista dešava iza kulisa?

Jeftina, ali i opasna predstava. Ova dva politička šibicara, koja u političkoj kaljuzi plivaju i snalaze se još iz devedesetih godina, su shvatila, da ulaganje čak i desetina miliona evra u izborni inženjering u Zajećaru i Kosjeriću, više ne donosi željene – štelovane rezultate. Zato sada isprobavaju, na pokusnom području Sandžaka, novi model inženjeringa – represija nad narodom. Ako se nije došlo do željenih rezultata “šargarepom” da se pokuša malo “štapom”. Siguran sam da režim na nedeljnom nivou ispituje raspoloženje javnog mnjenja, te da se sve ovo stavlja u službu izbornog inženjeringa. Rasim i Vučić, dve strane iste, davno devalvirane, kovanice, su, ko zna još kada, odustali od bilo kakve ideologije, čak i od političkih programa na osnovu kojih bi dobijali glasove, pa se sav njihov uspeh i održanje na vlasti zasnivaju na vešto i skupo smišljenom i sprovedenom izbornom inženjeringu, na kojem se radi bez prestanka i ne samo u toku izbornih kampanja. On se u kampanjama samo brutalizuje do krajnjih granica i zbog ogromne količine i intenziteta pritiska, kao i pažnje građana, postaje vidljiviji.

Više od 2.000 zaposlenih u Novom Pazaru je ostalo bez plate jer su „izašli iz nacionalističkih formi“. Šta to znači i zašto se narod na ovaj način uopšte kažnjava, dok politički lideri ne snose nikakve posledice?

Uveren sam da je Novi Pazar i Sandžak uopšte, odlično i dovoljno reprezentativno područje, na kojem ovaj režim, već duže vreme, isprobava mnoge "nove modele" svakojakih društveno-političkih eksperimenata, vršeći istovremeno merenja učinkovitosti, doterujući anomalije koje uvidi, a tek onda te smišljene eksperimente primenjuje širom Srbije. Upravo je odlučnost građana Novog Pazara, da izađu iz tih nacionalističkih rovova, poremetila i ozbiljno uzdrmala jedan od njihovih ključnih koncepata na kojima grade svoje održanje na vlasti. Generacijski je iskorak napravljen 12. aprila uz parolu "Pazar je svet", kada je Pazar raširio ruke, a u zagrljaj mu došla cela Srbija. I to ne bilo kakva Srbija, već možda i najlepši deo nje, mladost, pamet, budućnost, običan svet, srednjoškolci, studenti, zabrinuti roditelji, muzičari, glumci, umetnici... A šta ćete lepše i bolje. E to je napravilo tektonske poremećaje i upalilo alarme višedecenijskim vladarima ovog prostora. Ne znajući šta i kako da rade, posegli su za "štapom".

Pomenuli ste da se koalicioni odnosi čuvaju „u pozadini“ i da će se u slučaju izbora ti odnosi obnoviti. Kako opozicija može da spreči ovakve manipulacije i osigura da biračko telo zaista ima kontrolu nad politikom?

Istraživanja im pokazuju da u ovoj kombinaciji više nemaju šta da traže na području Sandžaka, jer su provaljeni da su podvaljeni ovom društvu, zato se ko bajagi razdružuju, možda će, ako sračunaju da im vredi, biti i teških reči u javnosti, ali u pozadini ostaje višedecenijska prisnost i poverenje da, ukoliko navaraju dovoljan broj glasova, ponovo formiraju neku novu-staru koalicionu vlast, glumeći kako, "da bi bilo bolje narodu", žrtvuju svoju sujetu i prelaze preko tih teških reči i privremenog raskida koalicije. Ne smemo zaboraviti da su ovo isti oni akteri-šibicari, koji su bili u ko zna koliko, i ko zna sve sa kime, koalicionih kombinatorika za ovih, sad već duže od trideset godina. Da su u stvarno svađi Rasim ne bi zanoćio u udobnoj fotelji predsednika UO Partizan, njegov ministar Memić ne bi ni kilometra više vozao službenu limuzinu sa sve blinkerima, Rasimovi članovi upravnih i nadzornih odbora bi bili pometeni metlom i slično. Opozicija ove trikove i predstave može da spreči autentičnošću, doslednošću, aktivnošću, a ne reaktivnim akcijama, velikom količinom hrabrosti i jasno definisanom političkom ponudom i ideološkom pripadnošću. Kontrolu nad politikom biračko telo će postići tek kada se ozbiljnije angažuje i involvira u političko društvena događanja, pri tom ne mislim na pisanje Fejsbuk statusa i vikend šetnji na nekom protestu. Pošteni i sposobni deo građanstva mora shvatiti da gde god se povuče jedan pošten i sposoban građanin, tu uskoče makar po tri nepoštena i nesposobna SNS, SPS, SDP(S),... - ovca, onda vrag odnese šalu. Kritikovati opoziciju, s pravom ili bez, a ne preduzimati ništa da se stanje promeni – popravi, u okviru svojih mogućnosti i kompetencija, je najbolja pomoć režimu. Režim onda sprovede izborni/e inženjering/e i mi (društvo) nastavljamo da tonemo, a oni da plivaju.

Šta bi značilo uvođenje prinudne upravu Novom Pazaru?

Fantastična prilika da režim upravlja budžetsim sredstvima bez ikakve kontrole na jednoj, i predstava svađe Srba i Bošnjaka na drugoj strani. Pogađajte u čiju korist. Drugi mogući scenario, čaršija već šapuće da Suljova SDA Sandžaka neće dozvoliti da se Bošnjaci ponižavaju, te da se ozbiljno pregovara sa Rasimovim SDP-om o prekomponovanju lokalne vlasti u Novom Pazaru, kako bi se izbeglo "poniženje" prinudnom upravom. A ustvari, to bi pomoglo režimu, tj. Aleksandru Vučiću da Srbiji i Srbima objasni kako su u toj nekoj "Sandžačkoj džamahiriji" neki "ekstremisti" izbacili Srbe iz vlasti i kako... Šešelj bi, verovatno, dojasnio ostalo na Pinku ili Informeru. Rasim bi se predstavio kao pokajnik u završnim godinama svoje višedecenijske političke karijere. Ako ćemo narodnim jezikom – i vuci siti i ovce na broju. A ustvari vraćanje u nacionalističke rovove, kako bi se nastavile stare matrice vladanja situacijom.

Kako ljudi žive u ovom gradu i kolikom je otežano funkcionisanje nakon ove odluke vlasti?

Ljudi u ovom, kao i u velikoj većini gradova Srbije, žive jako teško po mnogo parametara, a naročito po osnovu neizvesnosti, koja je možda i najgori faktor u svemu ovome. Hiljade porodica nisu mogle da valjano opreme svoju decu, u najmlađem gradu Evrope – kako se hvali Rasimov SDP, za polazak u školu. Mnogi nisu imali da plate rate kredita, pa zamislite kroz šta prolaze strepeći od banaka, kamata, izvršitelja. Mnogi nisu imali i nemaju da stave osnovne namirnice na sto u višečlanim porodicama, gde su neretko oba roditelja zaposlena u sistemu lokalne samouprave pa niti jedan dinar ne dospeva na raspolaganje. Ovaj primer je odlična paradigma iz koje se može sagledati zašto ovaj režim i ne razvija privatni sektor, tj. ne stvara pozitivan ambijent za ozbiljne strane investitore, već lokalne samouprave svodi na jedine poslodavce u mnogim gradovima i opštinama, jer na takav način može, pritiskom na samo jednog taster-ministra da zakoči (ugrozi) osnovnu egzistenciju desetinama i stotinama hiljada građana i porodica. Čak i kada dovodi neke strane investitore, opet preko subvencija radnih mesta kod takvih investitora, režim ugrađuje taster preko kojeg može da interveniše i/ili kontroliše.

Da li je Vučić ikada razumeo Novopazarce i značaj suživota Bošnjaka i Srba?

Mislim da nije, jer on misli da su Novopazarci i Sandžaklije ono čime se on okružio u vidu Rasima Ljajića, Usame Zukorlića, Huseina Memića i Đerleka. A Novopazarci nisu to, čak naprotiv. Onaj ko shvati, ne suživot, već potencijale zajedničkog život Srba i Bošnjaka, ne samo u Srbiji već i šire, imaće priliku da postane veći državnik i značajnija ličnost od svih koji su prodefilovali političko društvenom scenom u posljednjih 200 godina. Ovo poslednje odgovorno tvrdim kao Bošnjak rođen i odrastao na Kosovu, čije su amidže (stričevi), daidže (ujaci) i tetke u Crnoj Gori, najuža porodica u Novom Pazaru, a značajan deo bliže i šire familije u Sarajevu.

Koliko su nedavni događaji u Novom Pazaru, kao i aktuelna politička klima, utiču na raspirivanje tenzija između dva naroda? Kako to zaustaviti?

Stalnim razgovorom, razumevanjem, stavljanjem u "tuđe cipele", ljubavlju i orijentacijom prema budućnosti, ne nametanjem kvazipredstavnika, već slobodom da se isture stvarni i autentični predstavnici celokupnog društva (svih naroda). Studenti su nam, u mnogo navrata, pokazali da je moguće. Sve ovo je naravno mnogo lakše reći nego uraditi, ali u koliko budemo odlučni da živimo život dostojan čoveka moguće je, jer zaista i nažalost, vrlo često, osvedočeno zlo ima više snage i upornosti, od kolebljivog dobra, a samim tim i "rezultata". Zato i živimo u svetu u kakvom živimo. I nije krivo zlo koje se ne povlači, već dobro na koje nismo dovoljno spremni.