Erdogan, Alijev, Tokajev... Samo odabrano društvo za Vučića. Da li i građani Srbije žele za taj sto?

Prilikom januarske posete evroparlamentaraca, koji su bili u Beogradu kako bi ispitali stanje demokratije u našoj zemlji, ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ni premijer Đuro Macut, ali ni predsednica parlamenta Ana Brnabić ih nisu dočekali.

Štaviše, predsednik je delagaciju Evropskog parlamenta nazvao “mrziteljima Srbije”.

"Seli mrzitelji Srbije i dogovorili se da će da dođu u Beograd i nisu nas pitali, niti su nas obavestili. Mi ih nismo zvali. Dolaze nepozvani… Ja imam zakazane druge obaveze u Davosu. Ne izbegavam ih, ali i da sam u Beogradu, ne bih se sreo sa njima", rekao je Vučić.

Svega mesec dana kasnije, predsednik je sebi izabrao “pogodne” sagovornike.

Iako je donedavno pričao kako je “zgrožen ponašanjem Turske”, zbog isporuke hiljade dronova koji su u oktobru stigli na prištinski aerodrom, Vučić se prošle nedelje u Ankari sastao sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom.

"To je bio otvoren i iskren razgovor dvojice prijatelja koji se dugo poznaju i koji se jedan drugom obraćaju sa velikim poštovanjem. Kada to kažem, ja nisam neko ko ima birokratski rečnik i ponavlja iste fraze. Posebno sam srećan zbog tona i zaključaka naših razgovora", rekao je Vučić.

Inače, poznato je da su Vučić i Erdogan dugogodišnji prijatelji, iako je njihov odnos poslednjih nekoliko meseci "na klimavim nogama” upravo zbog pitanja vojne saradnje Kosova i Turske.

Alijev kao večni vladar

Svega nekoliko dana kasnije, u posetu Beogradu stiže još jedan autoritarni lider sa liste Vučićevih “prijetelja”, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev. Tom prilikom je održana i prva sednica Saveta za strateško partnerstvo dve zemlje.

Nakon sastanka, Vučić nije krio divljenje vladavinom azerbejdžanskog predsednika, rekavši da uvek može da nauči mnogo od njega.

“Znam da je on veoma posvećen prijatelj i da možemo da očekujemo mnogo dobrih stvari od Azerbejdžana i Azerbejdžan može da očekuje samo dobre stvari od Srbije i zamolio bih i srpske ministre da budu podjednako marljivi i posvećeni kao što su i naši sagovornici iz Azerbejdžana”, rekao je Vučić.

Kad smo kod njegove vladavine, treba napomenuti da je Alijev poznat i kao “večni vladar”, s obzirom da je u toku njegov peti predsednički mandat.

Naime, Alijev je postao predsednik Azerbejdžana 2003. godine, a svoj drugi mandat je započeo 2008. godine. Tada je progurao referendum o Ustavu, kojim je ukinuto ograničenje broja predsedničkih mandata i omogućeno gušenje slobode medija. Dve godine kasnije su održani protesti, čiji su učesnici tražili smenu njegove Vlade, što se završilo hapšenjem četiri stotine ljudi.

Samo što je Alijev otišao, Vučić odlazi u Indiju gde će učestovavati na Samitu o veštačkoj inteligenciji, a odmah po povratku iz Indije, ide u posetu još jednom autoritarnom lideru, predsedniku Kazahstana Kasim-Žomartu Tokajevu.

Inače, Tokajev je postao predsednik Kazahstana 2019. godine, kada ga je na to mesto lično postavio prethodni lider Nursultan Nazarbajev.

Pravu priliku za jačanje vlasti Tokajev je dobio tokom nemira 2022. godine, kada je na građanske demonstracije odgovorio policijskim nasiljem i nizom reformi.

Autoritarni režimi bliski sa Rusijom

Zajedničko ovim državama nije samo bliska politička i ekonomska povezanost sa Rusijom, već i model vlasti zasnovan na snažnoj koncentraciji moći njihovih lidera i ograničenom demokratskom prostoru. U takvom krugu partnera, utisak je da se predsednik Srbije sve otvorenije oslanja upravo na istočne saveznike, dok evropske integracije ostaju deo političke retorike kojom se služi samo u javnosti.

Tome u prilog govore i Vučićeve poruke da je Srbija na “dobrom putu ka EU“, dok konkretni potezi vlasti dokazuju da članstvo u Evropskoj uniji nije stvarni prioritet.

Govoreći o poslednjim diplomatskim aktivnostima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, bivši diplomata Srećko Đukić za Novu kaže da je jasno da se Srbiji sa ovim rukovodstvom u Evropskoj uniji zatvaraju svi kanali komunikacije.

“Može da izgleda da se u fokusu više nalazi istok i neke zemlje koje su bliže Rusiji, ali mislim da je to optička varka. Srbiji se u Evropskoj uniji zatvaraju mnogi kanali komunikacije, što pokazuju dosadašnji kontakti. Na nekoliko velikih skupova nije bilo kontakata ili su bili kontakti na vrlo niskom nivou ili nije bilo rezultata tih kontakata po želji Beograda”, objašanjava naš sagovornik.

S druge strane, Đukić smatra da je stvar sa Alijevim nešto drugačija.

“Alijev se sada pojavio u Beogradu kao spasilac stranih investicija u Srbiji, koje su, po mom mišljenju, ipak na nekom dugom štapu. Neće baš tako brzo početi da se gradi ta najavljena gasna elektrana koja je zaista velikog kapaciteta. To je kao na primer Obrenovac A ili B, 500 MW je ozbiljan kapacitet. Za to je potrebna ozbiljna količina gasa i ozbiljne finansije. Ne znam ko će to finansirati, da li će to da finansira Azerbejdžan, jer Srbija nema tih para”, kaže Đukić.

Vučić u ulozi posmatrača

Da se za Vučića zatvaraju kanali komunikacije, pokazuje i to da se predsednik na Minhenskom bezbednosnom forumu nije sastao ni sa jednim zvučnim imenom iz Evropske unije. Na ovom događaju, on je više bio u ulozi posmatrača, a ne jedan od aktera. Srbija nije bila deo glavnih panela niti strateških razgovora.

Vučićev najznačajniji bilateralni susret bio je sa kineskim ministrom spoljnih poslova, uz reafirmaciju “čeličnog prijateljstva“ i infrastrukturne projekte iz neke druge geopolitičke epohe.

Takođe, razgovarao je i sa američkim senatorima Džin Šahin, Tomom Tilišom i Markom Kelijem, ali ti sastanci nisu bili izraz jačanja odnosa, već jasan signal zabrinutosti. Reč je o senatorima koji su javno kritikovali demokratsko nazadovanje u Srbiji i podržali zakonodavni okvir koji omogućava sankcije protiv destabilizujućih aktera na Zapadnom Balkanu.

Govoreći o Vučićevoj poseti Minhenu, Đukić smatra da nije čudno što se predsednik na forumu nije sastao sa relevantnim zvaničnicima.

“Među narodnim odnosima vi morate da imate, rekao bih, usaglašenu spoljnu politiku. Kada se nalazite u nekom društvu, okruženju, sredini, trebalo bi da budete kompatibilni. To je isto, na primer, da je na minhensku konferenciji došao Lavrov. Pa njega niko ne bi hteo da vidi ili da se sretne sa njim. Meni se čini da je srpska spoljna politika sve više inkompatibilna sa evropskom i zapadnom politikom i onda nije čudo što nije bilo susreta ni sa jednim relevantnim amerikancem, sem sa onim kongresmenima koji su imali priču o demokratiji, o Kosovu i tako dalje. To nije po volji Beograda”, priča naš sagovornik i zaključuje:

“Faktički nije bilo ni susreta sa zvaničnicima Evropske unije. I to što se sreo sa Koštom i Martom Kos, nije donelo nikakve opipljive rezultate koje očekuje Beograd. Sa drugim evropskim zvaničnicima nije bilo susreta, sem sa ministrom inostranih poslova Nemačke, ali tu su data neka štura saopštenja. Moj utisak je da Srbija ne razume u kakvoj situaciji se nalazi svet i međunarodni odnosi, a nalazi se u jednom prelomnom momentu, kao što se nalazio prilikom pada berlinskog zida. Ni taj momenat Beograd nije razumeo, ni ovaj momenat ne razume kada se podiže, rekao bih, novi berlinski zid sa strane Rusije”.