Slučaj Perišić: Špijunska afera misterija posle 18 godina

Hronika 20. sep. 202013:07 > 13:08
Podeli:
momčilo perišić
Foto: EPA/KOEN VAN WEEL

Suđenje nekadašnjem načelniku Generalštaba, penzionisanom generalu - pukovniku Momčilu Perišću i još dvojici optuženih za špijunažu, odnosno za odavanje službenih tajni američkom obaveštajcu Džonu Nejboru 2002. godine koje se održava iza zatvorenih vrata, bliži se kraju i svi sa nestrpljenjem očekuju epilog ovog slučaja koji je uzdrmao vladu Zorana Đinđića i još više produbio politički sukob unutar koalicije DOS. Od 2002. do danas javnost o ovoj aferi gotovo da nije saznala ništa, dok je u vojnim krugovima označena kao najveći uspeh jer je uhapšen operativac CIA. Perišić je do danas ostao prokazan, a da li je stvarno odavao tajne proceniće samo sud.

Afera „Perišić“ započela je 14. marta 2002. godine u motelu „Šarić“ na Ibarskoj magistrali preciznije u restoranu zvučnog naziva „Knin“, udaljenog nekih 16 kilometara od strogog centra Beograda. U jednom od separea ovog restorana sela su dvojica muškaraca: Momčilo Perišić, jedna od lidera DOS-a i potpresednik Vlade Srbije čiji je premijer bio Zoran Đinđić i član američke ambasade sa diplomatskim statusom, obaveštajac Džon Dejvid Nejbor.

Pola sata pošto su seli u separe, naručili rakiju i vodu, u restoran je upala grupa civila. Neki su nosili kožne jakne, a neki šuškavce. Prišli su stolu za kojim su sedeli Perišić i Nejbor, razmenili nekoliko reči, a potom im stavili lisice na ruke i izveli ih iz restorana. Na parkingu stajala su dva vozila. U jedno je smešten Perišić, a u drugo američki obaveštajac Nejbor kome su pre ulaska stavili crnu kesu na glavu kako ne bi video gde ga vode. Da stvar bude gora kasnije će se ispostavit da Nejbor ima diplomatski imunitet i da je prilikom hapšenja prekršena bečka konvencija.

Foto: EPA/PETER DEJONG / POOL

Za vreme hapšenja neko od prisutnih upitao je navodnko ko su oni i gde ih odvode. Dobili su samo drski odgovor „vojna policija“ i na tome se sve završilo, bez daljih suvišnih pitanja, kako zaposlenih u restoranu „Knin“, tako i priustnih gostiju.

Osim Perišića i Nejbora, u ovoj akciji zadržani su bili Perišićev vozač i telohranitelj, koji je pripadao Saveznoj policiji. Dvojica glavnih aktera prebačena su na tajnu vojnu lokaciju, a iste večeri vojna policija hapsi i potpukovnika Miodraga Sekulovića i civila Vladana Vlajkovića, nekadašnje vojno lice. U rano jutro 15. marta svi oni završavaju ekspresno pred vojnim istražnim sudijom, dok za to vreme niko iz tadašnje Vlade Srbije nije imao pojma šta se dešava u gradu.

Vest o Perišićevom hapšenju navodno je prvo došla do načelnika Generalštaba generala Nebojše Pavkovića, a potom i do Nebojše Čovića. Premijer Zoran Đinđić je obavešten tek na konferenciji za medije, na kojoj je bio sa američkim ambasadorom Vilijamom Montgomerijem i to od novinara koji su počeli da postavljaju pitanja u vezi sa Perišićevim hapšenjem.

Zoran Đinđić, Foto: EPA/SASA STANKOVIC

Za to vreme, Vojna bezbednost utvrđuje identitet uhapšenog američkog diplomate, pa u medijima odjekuje vest o hapšpenju agenta CIA. Ubrzo Đinđić saziva sednicu Vlade, na kojoj se u pratnji pojavljuje i sam Perišić, kome  iz kancelarije plene svu dokumentaciju sa oznakom vojna tajna. Tokom kratkom susreta sa Đinđićem, Perišić mu govori da je u pitanju nameštaljka, ne znajući da američki agent za to vreme iznosi vojnoj bezbednostiu sve detalje njihovih susreta.

Prvi sastanak u zgradi SIV-a

Republička vlast momentalno je zahtevala objašenjenja i iste večeri u Palatu federacije zaputio se popriličan broj ministara. Da stvar bude zagonentnija, o hapšenju ništa nije znao ni savezni ministar odbrane inače crnogrski kadar Velimir Radojević, kao i savezni premijer Dragiša Pešić. Zoran Đinđić je tražio da sastanku prisustvuje i načelnik Vojne bezbednosti Aco Tomić, ali je on to odbio. General Pavković se navodno pravdao da nema  uvid u rad Uprave bezbednosti, pa se na sastanku pojavio i Koštuničin savetnik za nacionalnu bezbednost Rade Bulatović.

Na sastanku se raspravljalo i o zaplenjenoj torbi američkog diplomate u kojoj su bila određena dokumenta, kao i o tome da je vojna policija prekršila bečku konvenciju njegovim hapšenjem. Torba mu je naknadno vraćena, ali je on tvrdio da dokumentacija koju je bnakon toga zatekao nije bila ista, odnosno da su se pojavili neki papiri koje nije imao ranije.

Uporedo sa polemikom u Palati federacije na Novom Beogradu, tekao je pretres Perišićevog stana, da bi se ubrzo potom, o celom slučaju, oglasilo i vojno tužilaštvo. U saopštenju su naveli da su Perišić i obaveštajac Najdžel odnosno  diplomata Nejbora uhapšeni zbog, kako su naveli, klasične špijunaže i odavanja vojne tajne. Nejbor je zbog odredbi bečke konferencije, ali i oštrog protesta američkog ambasadsora odmah pušten, ali ne i Perišić, Sekulović i Vlajković, koji su ostali u pritvoru.

O slučaju se oglasio i Koštunica koji je kazao da je Uprava bezbednosti postupila po zakonu, a američkoj ambasadi je upućeno izvinjenje.

Vojislav Koštunica, Foto: EPA/KOCA SULEJMANOVIC

Narednog dana, 16. marta Perišić, Sekulović i Vlajković su pušteni na slobodu posle saslušanja pred vojno istražnim sudijom, koji je zaključio da nema uslova za određivanje nikakvog pritvora. U međuvremenu po izlasku trojice na slobodu, oglasila se tad Informativna služba Generalšataba VJ saopštenjem da se potpukovnik Sekulović tereti za neovlašćenu predaju dokumenta važnih za odbranu zemlje Momčilu Perišiću, koji je zatim te iste papire dostavljao stranom državljaninu.

Drugi sastanak u zgradi SIV-a ili Televisa vojna bezbednost presenta

Vilijam Montgomeri, bivši ambasador SAD, Foto:N1

Na kasnom noćnom sastanku tog 16. marta konačno se u zgradi SIV-a pojavio i general Tomić, koji je prisutnim republičkim i saveznim funkcionerima pustio film koji je snimila Uprava bezbednosti. Na video kaseti prema davnim pričama video se Perišić kako na raznim lokacijama predaje dokumente baš Nejboru. Valja napomenuti da premijeri filma u stilu „Šepegelja“ prethodila dva sata svađe Koštuničinih i Đinđićevih funkcionera. Posle prikazivanja filma usledio je tajac i svi su se razišli.

Ubrzo se oglasio i DSS koji je zatražio ostavku Zorana Đinđića i pozvali se na Koštuničine reči da vojna tajna nije roba koja se tek tako može izneti na tržište i prodati.

Pročitajte još:;

Dva dana kasnije usledile su nove konferencije za novinare pljuštale su optužbe sa obe strane. Zoran Đinđić je javno zatražio ostavku Momčila Perišića 19. marta koju je on podneo bez mnogo buke, ali zatraženo je i od Vojsilava Koštunice smenu generala Ace Tomića na šta se on oglušio i odbio je. General Tomić doći će ponovo pod lupu javnosti kad je krenula smena generala Pavkovića, dok će konačno smenjen biti posle ubistva Zorana Đinđića, kada je priveden u akciji Sablja.

Pozadina afere Perišić

Većina poznavaoca prilika u Srbiji za vreme vladavine DOS-a slažu se da je afera Perišić bila zamišljena kao udarac za vladu Zorana Đinđića od njenog formiranja. Inače tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović tražio je od RDB obaveštenje o saznanjima u slučaju Perišić. Iz RDB stigla je informacija da je Perišić imao kontakte sa Nejborom još od 2001. dok je on bio prvi sekretar američke ambasade u Beogradu i zvanični predstavnik CIA u Beogradu, da se bavio vrbovanjem saradnika po državnim institucijama, kao i da su tokom njegovog redovnog pokrivanja uočili da kontaktira sa Perišićem i da mu ovaj predaje dokumente, pa su naveli kao lokaciju i spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu.

Međutim, ono što je prećutano bilo je sledeće: Džon Nejbor u Beogradu pojavio se prvi put 1997, kratko vreme se zadržao pre nego što je otišao u Atinu gde je provaljen i otkazano mu je gostoprimstvo zbog špijunske delatnosti i rada protiv Grčke. Kada i zašto se ponovo pojavio u Beogradu nikada do kraja nije objašnjeno, iako su svi znali ko je bio on posebno tadašnji RDB. Utvrđeno je i da je do hapšenja Nejbor često viđan po državnim ustanovama, gde je zvanično uspostavlja oficjelnu saradnju. Da li je Perišić bio jedini ili je bilo više nikada nije razjašenjeno do kraja. Viđan je i na proslavama policije i VJ, koktelima i većina je znala ko je on. Pitanje koje je ostalo bez odgovora bilo je kad su ga svi javno viđali po ustanovama, obilascima i programima u vojsci i policiji kako je onda sprovodio tajnu operaciju pribavljanja dokumenta vojske.

Nejbor je iz Srbije ekspresno povučen u Budimpeštu odakle je kao bomba odjeknula vest da je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a onda se opet živ i zdrav pojavio u Vašingtonu. Amerika se zadovoljila izvinjenjem Srbije, ali kola zvana DOS upravo zahvaljujući aferi Perišić krenula su nizbrdo.

Teorije

Jedna od teorija koja se pojavila, a nikad nije bila dokazana odnosila se na to da su Amerikanci Upravi bezbednosti VJ servirali svog isluženog špijuna koji nije hteo da se povuče, a vojni bezbednjaci jedva dočekali da imaju po prvi put pravi ulov jednog američkog špijuna što su naši bezbednjaci prihvatili oberučke.

Afera Perišić ubrzala je pad vlade Zorana Živkovića, koja je formirana posle ubistva Zorana Đinđića, jer su razmimoilaženja američko -evropska oko Srbije i spominjane ove afere produbili krizu u Srbiji unutar samog DOS-a što je dovelo do raspada i parlamentarnih izbora.

Poznavaoci špijunsko-bezbednosnog sveta tvrde da su se Perišić i Nejbor uglavnom viđali na javnim lokacijama, gde uvek nekog ima i da je cela afera zapravo treće razredni špijunski triler. Kao razlog svoje tvrdnje oni potkrepljuju sledećim argumentom.

„Zašto bi se obaveštajac Nejborovog kalibra svoje kontakte preoznatljive u javnosti dovodio na javna mesta da ih svi vide umesto da se susreću na tajnim lokacijama daleko od javnosti prilikom primopredaje tajnih dokumenata“.

Drgu sumnjiva stvar koja je ostala nerazjašnjena bila je zašto je Nejbor tokom saslušanja priznao špijunsku delatnosti  i sve ispričao o susretu sa Perišićem, iako je imao diplomatski imunitet zbog koga je posle nekoliko sati i bio pušten.

Jedno od pitanja koje se provlačilo bilo je koje je tajne dokumente Perišić predavao Nejboru, s obzirom da dvojica aktera ove afere za koga je utvrđeno da je iznosio zapisnike sa Sednica Vrhovnog saveta odbrane, ali u ranijem periodu koji su se ticali odnosa na relaciji Milo Đukanović i rukovodstvo SCG s jedne i Vojske sa druge strane. Indikativno je bilo to da je on godinu dana pre hapšenja u aferi Perišić  prestao da iznosi bilo kakva dokumenta koja su se odnosila na period 1999. i 2000., a ti zapsinici su dostavljani crnogorskom rukovodstvu.

Indikativno je nmeđutim, jedno, ova afera jeste sakrila mnoge tajne,  ali je jedna isplivala na površinu – Perišić jeste sarađivao sa američkim obaveštajcem. Neki su našli opravdanje da urkos svim nedaćama Amerikanci nisu zaboravili na Perišića, koji je ubrzo otišao u Hag gde mu se sudilo i gde je oslobđen. Ubrzo po povratku u zemlju sudski postpupak za ovu aferu ponovo je pokrenut i uskoro se očekuje neki epilog ove cele afere.

 

 

 

Komentari

Vaš komentar