Srpski košarkaški "Frankeštajn" i hronika jedne propasti: Čak ni Niš nije naseo na ujdurmu

Prvi, istorijski Fajnal-for Košarkaške lige Srbije (KLS), koji je organizovan u niškoj dvorani „Čair“ trebalo je da predstavlja praznik domaće klupske košarke. Umesto spektakla, dobili smo hroniku praznih tribina, senzacionalne sportske šokove i kulminaciju institucionalnih sukoba koji godinama potresaju ovaj sport.

Dvorana koja tradicionalno „gori“ tokom nacionalnog kupa, tokom polufinalnih mečeva KLS-a zvrjala je poluprazna, sa jedva 2.000 gledalaca koji su svedočili potpunom krahu favorita. I to više nikoga ne iznenađuje.

Trofej nacionalnog šampiona je ionako godina samo poligon za sukob interesa i moneta za potkusurivanje kako bi se prodavala magla o eventualnim uspesima ili neuspesima u sezoni.

Trofej tako može da se osvoji na primer povlačenjem i vraćanjem ekipe sa terena, bez glavnog trenera koji je suspendovan zbog ko zna čega ili kao sada na Fajnal foru gde su favoriti došli skrpljeni sa koca i konopca.

I ne, ovo nije osporavanje titule koju će zasluženo osvojiti Spartak ili FMP, već samo priča o degradiranju srspke košarke, nekada ponosa čitave zemlje.

Šta je zapravo pošlo po zlu?

Jasno je da že ovaj turnir biti povod za pojedince i oportuniste da krivca traže samo u jednoj strani medalje, ali je ipak stvar kompleksnija.

Niš je istorijski prepoznat kao grad sa izuzetnom košarkaškom strasti, sposoban da bez problema napuni „Čair“ kad god gostuju večiti rivali. Ipak, odluka da se polufinalni mečevi igraju u petak od 16:00 časova, uz visoke cene ulaznica i paketa, osudila je turnir na slabu posetu.

A to se nije promenilo ni za drugu utakmicu od 20.00.

Pola sata pre početka duela Partizana i FMP-a, na tribinama je bilo tek nekoliko desetina ljudi – manje nego što je bilo službenog osoblja i volontera na terenu. Tek pred sam početak, brojka se popela na nekoliko stotina navijača.

Glavna razlika između Kupa i KLS-a leži i u kalendaru. Kup se igra u februaru, u jeku sezone, kada su ekipe u punoj formi i takmičarskom ritmu. KLS se, s druge strane, ugurao na sam kraj maja, kada evroligaške ekipe iza sebe imaju preko 80 iscrpljujućih utakmica. Igrači su fizički i emotivno prazni, a publika zasićena. Epilog takvog stanja bio je šokantan: bezidejni Partizan je ubedljivo poražen od FMP-a sa 79:92, dok je Spartak u dramatičnoj završnici srušio Crvenu zvezdu sa 90:89. Tako je Niš ostao bez očekivanog večitog derbija u finalu.

Jedan od najvećih problema domaćih takmičenja jeste rigidno pravilo o ograničenju broja stranih igrača. Dok elitne lige poput španske ACB u Španiji dozvoljavaju fleksibilnost i promenu rostera tokom sezone, domaći propisi su neumoljivi i ne dozvoljavaju nikakve izmene registrovanih igrača nakon zadanog roka, čak ni zbog teških povreda.

Ovaj apsurd se direktno odrazio na turnir kroz „slučaj Milton“. Partizan je zbog teške povrede kolena beka Šejka Miltona i povrede Nika Kalatesa tražio od KLS-a hitnu zamenu licenciranih igrača. Rukovodstvo lige je taj zahtev ekspresno odbilo, striktno se držeći pravilnika. Odluka je pokrenula lavinu saopštenja: Partizan je optužio ligu za dvostruke aršine, tvrdeći da je Crvenoj zvezdi ranije omogućeno menjanje trenera van rokova, dok je Zvezda oštro osudila pokušaj kršenja propozicija. Na kraju, pravila koja bi trebala da štite domaće igrače zapravo stavljaju pretežak teret na evroligaše, degradirajući kvalitet same košarke.

Iza kulisa praznih tribina krije se duboki sukob dve suprotstavljene struje. Sa jedne strane su domaći klubovi okupljeni oko KLS-a i direktora Aleksandra Grujina, koji teže autonomiji i profesionalizaciji lige. Sa druge strane je KSS, koji novim ugovorima pokušava da smanji samostalnost lige i vrati kontrolu Saveza.

Ovaj rat za prevlast donosi samo pravni haos, bizarne administrativne blokade i pretnje uskraćivanjem budžeta klubovima koji „ne slušaju“. Dok se rukovodeće garniture prepucavaju kroz medije i optužuju za „privatizaciju lige“, trpi celokupan sportski proizvod.

Niški fijasko je ogolio surovu istinu – domaća klupska košarka ne može preživeti isključivo na talasu reprezentativnih uspeha. Bez hitne profesionalizacije, fleksibilnijih pravila i obustave klupskih ratova, srpska liga će nastaviti da gubi svoj istorijski sjaj, ostajući tek ljuštura nekadašnjeg giganta.