Slučaj „Nana“: Kako je srpska policija zauzela Savezni MUP

Hronika 17. maj. 202011:38 > 12:25
Podeli:
Foto: googlemaps

Ubistvo albanskog emigranta Envera Hadrija u februaru 1990. i Andrije Lakonića u "Nani" krajem marta iste godine, pokrenuli su spiralu nasilja i nerazjašnjenih likvidacija u poslednjoj deceniji 20. veka, ali takođe su bili okidač za obračun dve policije, koji je završen upadom republičkih policajaca kod saveznih. Naime, oni su tada preuzeli njihove kompletne arhive i imovinu i sveli nekad moćnu saveznu policiju na pukog statistu kome je jedino ostalo da čuva strane ambasade.

Neke stvari su detaljno počele da isplivavaju na suđenju Darku Ašaninu za ubistvo Andrije Lakonića u lokalu „Nana“, za koje je on oslobođen jer nije bilo nikakvih dokaza. Tokom sudskog postupka postalo je jasno da je Savezna državna bezbednost, uz znanje tadašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove, uz pomoć pojedinih pripadnika beogradske policije angažovala neke osobe sa one strane zakona za likvidacije, takozvane ,“neprijateljske emigracije“ u inostranstvu.

Radmilo Bogdanović
Foto: printscreen/StudioB

Narasle nacionalne netrpeljivosti, posebno uoči građanskog rata koji se polako pripremao dolaskom nacionalnih vođa na čelo republika, raslo je nepoverenje u dva bezbednosna stuba ondašnje SFRJ, Savezne državne bezbednosti i JNA. Saveznu službu tad su vodili, takozvani hrvatski kadrovi,  Zdravko Mustać i Josip Perković, koji će se pred sam početak rata vratiti u Zagreb i tamo podići njihov obaveštajni apart. Najžešći kritičar rada savezne policije bio je tadašnji srpski ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović, koji je i podigao buku oko slučaja „Nana“.

Građanski rat u Hrvatskoj 1991., a posebno blamaža savezene policije u kratkotrajnom ratu u Sloveniji, a kasnije i u BiH, uticao je da Savezna policija izgubi sve poluge moći. Država koju su trebali da brane više nije postojala, hrvatski, slovenački, makedonski i muslimanski kadrovi su otišli u svoje republike, dok su u njoj ostali uglavnom Srbi i Crnogorci. Stara slava nije više bila garancija za opstanak i time su se u Srbiji stekli uslovi za njeno preuzimanje.

Subota uveče 19. oktobra 1992. u Beogradu bila je mirna. Ni za policiju te večeri nije bilo preteranog posla, posebno u kamenoj zgradi na izlazu iz Kneza Miloša, gde se račvaju dva puta, jedan ka Topčideru i Banjici i drugi ka Gazeli.

U kamenoj zgradi gde je na ulazu bio grb sa šest baklji i datum 29. novembar 1943. bila su ugašena svetla, osim u nekoliko soba. U zgradi republičke policije, preko puta, neobično živo, upaljena svetla, veći broj automobila, terenaca i kombija. Niko tad nije ni slutio da se zapravo sprema operacija koja je izvedena brzo i munjevito, bez ijednog ispaljenog metka, samo na prepad.

Kamera kao povod

Obe policije su, ranije, a posebno često tih ratnih godina koliko toliko uspešno sarađivale, jer je savezna policija imala bolju i kvalitetniju opremu. Dešavalo se često da republičke kolege od saveznih iznajme određenu opremu za namenske zadatke, koji je tih godina bilo mnogo ali niko nije mogao da poveruje, da će to biti dobar alibi za upad.

Dok su policijski specijalci spremno čekali signal za pokret,  republički policajac iz Kneza Miloša pozvao je svog kolegu na dežurni specijal u zgradi preko puta i insistirao da mu to veče vrati specijalnu kameru, koja na velikoj udaljenosti noću može da snima sliku i ton. Savezni kolega se nećkao, objašnjavajuće da za tim nema potrebe, jer nikome kamera neće za vikend trebati. Navaljivanje republičkog policajca se nastavlja, da bi savezni posle pet minuta razgovora popustio i rekao mu da je donese.

Republički kolega usput napominje saveznom da se propuste kola koja sa kojima će dva policajca doneti kameru.

U tom trenutku poveća grupa specijalaca u plavim maskirnim uniformama, sa pancirima i šlemovima na glavi kreće na zadatak. Dok kola ulaze u krug opkoljene zgrade, operacija je počela. Zgrada je kao u nekoj pokaznoj vežbi za svega nekoliko minuta preuzeta iznutra i omogućeno je da specijalci spolja uđu i obezbede je. Grupa dežurnih saveznih policajaca koji su se nalazili u njoj su se predali. Tim je zvanično bila završena operacija preuzimnja savezne policije.

Ono što valja ovde dodati je paradoks da o planu preuzimanja tadašnji načelnik Generalštaba JNA general Života Panić, nije imao pojma, ali jeste njegov šef kontraobaveštajne službe general Nedeljko Bošković, koji je bio vatreni zagovornik i podržavalac Slobodana Miloševića.

Da se nešto sprema, vojska je uočila kada su vojni bezbednjaci poslom navraćali u zgradu Republičkog MUP-a. Naime, oni su primetili da u kancelarijama, koje su gledale na ulicu stoje vezane kanapima dimne bombe i suzavac, da bi se sprečio neki eventualni napad vojske na policiju.  Detaljnom istragom vojni bezbednjaci su otkrili o čemu se radi, ali su o tome ćutali, posebno oni kadrovi koji su bili naklonjeni Slobodanu Miloševiću, jer je u to vreme savezni premijer bio srpski emigrant i povratnik iz inostranstva Milan Panić, koji se već bio sukobio sa Miloševićem , a određeni generali nisu imali povrenje u njega, kao ni u Panića, koji je ostao neinformisan.

Inače, upad se dogodio u trenutku dok su se u Ženevi vodili pregovori oko sudbine SFRJ i zaustavljanja građanskog rata. Prema svedočenju hroničara tog vremena, u pauzi sastanka Franjo Tuđman je prišao Dobrici Ćosiću sa pitanjem „Šta se događa u Beogradu“, na šta mu je tadašnji predsednik SRJ rekao: „Pandurska posla“.

Inače, pre ovog Tuđmanovog pitanja, Ćosić je pokušavao da dobije Miloševića na telefon, da objasni šta se to u Beogradu dešava, ali mu se ovaj nije javljao.

Epilog

Koji je bio razlog upada srpske u saveznu policiju i danas se nagađa. Neki tvrde da uzrok ovog policijskog „puča“ leži u tajnoj arhivi savezne policije, koji je u svom posedu  želela da ima republička. Bila je to arhiva puna neugodnih informacija o mutnim poslovima koji su se tih početnih ratnih godina dešavali, policijskim agentima, imenima doušnika, ličnostima znanim i neznanim i njihovoj ulozi u raspadu SFRJ, stvaranju paravojnih formacija, naoružavanju i svemu onom što može biti neprijatno. Deo tih dokumentata, transkripata i saznanja pojavio se na suđenjima bivšim vojnim i policijskim generalima i bezbednjacima u Hagu.

Rušenje savezne policije je imalo još jednu ulogu. Republička policija se dokopala i savremene tehnike, sistema veza i preostalog kadra ali i imovine, posebno SDB-a, koju je ubrzo preuzeo RDB Srbije, a pre svega Institut za Bezbednost na Banjici. Ovaj spor dve policije javnosti je kasnije bio predstavljen kao imovinsko-pravni spor, jer je zgrada koju je koristila savezna policija bila u vlasništvu države Srbije, pa eto, srpska policija je samo ušla u svoj posed.

Zoran Sokolović
Foto: EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI

Priča je stavljena u „ad akta“ susretom dva ministra: saveznog Pavla Bulatovića i republičkog Zorana Sokolovića, koji su zaključili da nema potrebe sa politizacijom čitave stvari i odnosa dva ministarstva. Savezno se odmah preselilo u zapadnu krilo palate SIV koja je već bila ispražnjena, a većinu radnika Savezne službe bezebdnosti preuzeo je RDB. Ubrzo i sa dovođenjem pozdanih i lojalnih kadrova i u Vojsci posle neuspele pripreme puča protiv Miloševića, iste godine obezbeđena je njegova apsolutna moć, koja je trajala do 5. oktobra kada su mu i te poluge okrenule leđa.