Vidosav je umro u valjevskoj bolnici nakon torture koja je trajala skoro mesec dana: “Posle operacije ‘pokupio’ bakterije i dobio sepsu, lekari zakasnili”

Vidosav je preminuo 28. decembra, a u novembru 2023. mu je dijagnostikovan kancer na debelom crevu, a već 8. decembra primljen je u bolnicu, da bi 12. bio operisan.

„Posle operacije, hirurg je naglasio da je operacija bila kompleksna, velika, ali da je sve prošlo dobro, iako postoji mogućnost da šavovi popuste, budući da je rekonstrukcija urađena veoma nisko i da će se to pratiti. Uz te napomene, njega su nepunih 24 sata kasnije prebacili na poluintenzivnu negu, što je bilo veoma brzo. Kod tate nije bilo metastaza, rak je otkriven na vreme i trebalo je da se to obavi bez ikakvih komplikacija. Imali smo nekoliko mišljenja različitih lekara, a svi su bili stava da će to biti rešeno operacijom, uz potencijalne terapije, ako bude potrebe“, priča za Nova.rs ćerka Ana, koja ne živi u Srbiji, i u tom periodu je još bila u inostranstvu.

Dobro je, a prima morfijum

Posle operacije osećao se dobro, ali dva dana kasnije javili su se nepodnošljivi bolovi.

„Dva dana posle operacije prestao je da mi se javlja na telefon. Mislila sam da su ga odveli na neke analize i pustila sam da prođe par sati. Onda sam pozvala odeljenje poluintenzivne i rečeno mi je da je vraćen u šok sobu. Pozvala sam šok sobu, pa su mi tamo saopštili da je primljen u katastrofalnom stanju i ogromnim bolovima, da su uradili skener i čekaju rezultate. Ponovo sam zvala posle sat vremena, kad su rekli da je dobro i da je komunikativan. Međutim, njemu su se narednog dana bolovi pogoršali, a tek kasnije sam saznala da je tih dana primao morfijum, što znači da je zaista bilo jezivo“.

Vidosavu je urađena kolonoskopija koja, kao ni skerer, nije pokazala promene na mestu zahvata. Dobijao je i male doze adrenalina, zbog hipotenzije, ali i dalje niko ne govori da se radi o potencijalnoj sepsi.

„Kao i svakog dana, pozvala sam 16. decembra bolnicu da se raspitam kako je tata, kada su mi rekli da je opet na operaciji, na reintervenciji. Hirurg me je izvestio da je morao da mu izvede crevo napolje i da stavi kolostomu jer tek kad ga je otvorio, video je da postoji mala rupa na crevu, tj. da je šav popustio. Rekao je da je sve u redu, da pozovem malo kasnije, kad se tata probudi iz anestezije. Kada sam pozvala, dežurna doktorka govori da je stanje mnogo loše i da se veoma loše ventilira. Ne znaju šta je, sumnjaju na mikroembolizaciju pluća, a on je već danima u sepsi koju niko ne pominje.“

Za ovu porodicu tada počinje agonija.

„U Srbiju sam se vratila 17. decembra. Tata je i dalje bio jako loše, pod sedativima, na mehaničkoj ventilaciji. Svaki razgovor sa šok sobom, hirurgom je stresan. Otišli smo 19. u bolnicu, niko nam pre toga nije pričao o velikom oštećenju pluća, a hirurg nas je uveravao da se funkcija pluća poboljšava i da je sepsa pod kontrolom, jer je CRP u padu. Međutim, kada smo razgovarali sa anesteziologom, objasnio nam je da su ga, nakon druge operacije, doslovno ‚skinuli sa lopata‘. Tim rečima nam je naglasio koliko je tata bio loše i da je jedva preživeo. Oštećenje pluća bilo je stravično, pa su pominjali da, ako se stanje pogorša, jedina opcija bi bila transplantacija. Kao posledicu sepse, dobio je ARDS - Akutni respiratorni distres sindrom, a da napomenem - po dolasku u bolnicu radio je rentgen pluća, koja su bila potpuno zdrava. Bio je vitalan čovek, bez problema radio fizičke poslove, nikada nije imao smetnje. Kako su pluća odjednom toliko oštećena?“, priča ćerka Ana.

Bolničke bakterije i komplikacije

Ona je tog dana stupila u vezu sa najboljim lekarima za ARDS u Srbiji, pa čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, u nadi da će pomoći ocu.

„Strašno je što porodica pacijenta mora da se uključi u lečenje, pored svega kroz šta prolazi. Kontaktirala sam profesora Gajića, koji radi na klinici ‚Mejo‘ u Minesoti, kao i doktora Matijaševića iz bolnice u Kamenici. Gajić je odmah odgovorio na moj dopis, povezao se sa lekarom u Valjevskoj bolnici i dao predloge lečenja i prognoze. Rekao je da treba da ga skidaju sa sedacije, da ga uvedu u pripremu za odvajanje od respiratora. Takođe je i doktor Matijašević dao svoje procene. Nakon toga su ga skinuli sa mašine za ultrafiltraciju, ali njemu je ubrzo potom CRP opet skočio na preko 300 i rasla mu je temperatura. Ustanovili su tada da, pored bakterije koja je izašla iz creva – ešerihije, postoji i klebsiela, a izolovana je i kandida, a na brisu rane i multirezistentna streptokoka. Bio je prepun bakterija, a sepsa je i dalje divljala“, objašnjava Ana.

Mašina za ultrafiltraciju pomagala je u čišćenju krvi, dok je bio priključen.

„Otišla sam 24. decembra u bolnicu, i na moje pitanje ‚Zašto je tata skinut sa mašine za ultrafiltraciju?‘, dežurni doktor odgovara: ‚Pa imamo u šok sobi još jednog pacijenta, koji je u septičkom šoku, a dosta je mlađi od Vašeg oca‘. Jasno mi je, naravno, da mladi treba da žive, ali taj doktor nije smeo tako da mi saopštava da dižu ruke od mog oca, iako, nažalost, u celoj bolnici postoji samo jedna takva mašina, koja se kasnije i pokvarila, pa je i taj momak ostao uskraćen“.

Nakon dve operacije, sepse i velikog broja bolničkih bakterija, koje su ušle u organizam, Vidosav je 28. decembra preminuo.

„Greška je učinjena onog dana kad se požalio na strašne bolove, a niko nije sumnjao na sepsu. Bio je konstantno u bolovima, ali tek kada i ako dobijemo svu dokumentaciju od bolnice, videćemo kakvi su bili markeri zapaljenja i simptomi i da li ćemo se odlučiti da podignemo tužbu. Dobio je srčani zastoj 26.12., dok je dan ranije, 25.12. bio potpuno svestan. Međutim 26., kad je trebalo da ga ekstubiraju, došlo je do ravne linije, reanimirali su ga, povratio se, ali u komi. Umro je dva dana kasnije usled drugog srčanog zastoja. Takođe bih naglasila da smo vest o prvom srčanom zastoju dobili tek uveče, i to od ne od lekara koji su ga lečili, a sutradan nam je rečeno da ni ne treba da znamo te stvari, što je meni neverovatno i strašno“.

Porodica je tek nakon prvog srčanog zastoja saznala da u Valjevskoj bolnici nisu imali reagense za proveru sepse, zbog čega nisu ni mogli da prate razvoj infekcije.

„Nisu mogli da mu mere nivo prokalcitonina u krvi, CRP je visok, ali on može da bude povišen zbog raznih razloga. Uveravali su nas da je sepsa pod kontrolom, a zapravo, nije bila. Takođe, u bolnici su radili analize na određene antibiotike, ali ne i na Recarbrio, za koji mi je infektološkinja iz Valjevske bolnice rekla da bi jedino još došao u obzir. Da napomenem, on je bio pod nekoliko antibiotika, ali očigledno nisu delovali dovoljno brzo i efikasno“.

Bolnica bez reagenasa

Na njeno pitanje: „Da li bolnica može da dođe do tog leka?“, odgovorili su da to nije moguće.

„Pozvala sam drugaricu koja radi u farmaceutskoj kući i oni su donirali bolnici lek. U roku od 24 sata je stigao i tati su ga dali, ali nakon prve reanimacije. Nažalost, već je bilo kasno. Žao mi je samo što sam verovala lekarima da znaju šta rade, u periodu kada je posle prve operacije ušao u teške bolove i sepsu. Učinila sam sve što je u mojoj moći, jurila stručnjake, nabavila lek, još je samo falilo da ga ja operišem, ali to je valjda tako u našim bolnicama, posebno po unutrašnjosti“, kroz suze ispričala nam je Ana.

Žalosno je i strašno što u šok sobi leži 10 pacijenata u veoma teškom stanju, naglašava ona, od kojih je sedam bilo na respiratorima. Tu rade jedan lekar i tri medicinska tehničara. Nema ko da leči...

„Uslovi u bolnici su veoma loši, sobe se raspadaju. Tata mi je poslao fotografiju infuzije koju je primao dok je ležao na odeljenju, pre operacije, rđav stalak, prljavi zidovi… to je naša realnost. Moram da naglasim da su se određeni lekari, koji su bili uključeni u slučaj mog tate, zaista trudili, prihvatali sugestije, ali mnogi su ga u startu otpisali. Pogrešna procena, različit pristup u lečenju, stanje bolnice i celog sistema oduzeli su mi jednu od najvažnijih osoba u životu, čoveka koji je plenio svojim osmehom, najboljeg oca, supruga, dedu…“, za kraj sa težinom u glasu kaže Ana.

Iz Opšte bolnice Valjevo, nisu odgovorili na naša pitanja o slučaju Vidosava Šuluburića, do objavljivanja ovog teksta.

Pismo državi!

Ana je ministarki zdravlja prof. dr Danici Grujičić, predsedniku države Aleksandru Vučiću i predsednici Vlade Ani Brnabić, nakon smrti oca uputila pismo, a najvažniji isečak prenosimo u daljem tekstu:

„Zašto niko ništa nije preduzeo gotovo tri dana nakon tatine operacije, kada je bio u nenormalnim bolovima? Radili su dijagnostike, ali bolovi su bili i dalje prisutni. Davali su mu morfijum, a očigledno su bili slepi. Moj otac je bio zdrav čovek, s jednim problemom koji su lekari predstavili rešivim, došao je u bolnicu na nogama. Urađen je rendgen pluća pre operacije, nije bilo naznaka bilo kakvog oštećenja. Šta se desilo, pa su njegova pluća odjednom nakon reintervencije bila toliko oštećena? Kakav je tu propust napravljen? Koji je razlog srčanog zastoja? Skener glave nikad nije urađen, iako su rekli da će ga uraditi. Šta mu je urađeno sa centralnim nervnim sistemom?! Čoveku koji nikad nije imao nikakve neurološke smetnje!

Zašto se danima ćuti o skupocenom leku i zašto ja, kao kćerka, moram da jurim lekare iz drugih ustanova, čak i iz drugih država, i farmaceutske kuće, da dođemo do saveta, do donacije za lek koji bolnica ne može da priušti? Zašto samo jedan lekar i tri medicinske sestre rade na intenzivnoj nezi, u šok sobi, na 10 izuzetno teških pacijenata, od kojih je 7 u jednom trenutku bilo na respiratorima?! Ovu informaciju smo dobili od lekara sa intenzivne, nije neprovereno. Moj tata se ne može vratiti, ali nečiji možda može. I ne želim da započinjem priču o agoniji, strepnji, neizvesnosti, strahu, a sada i bolu koji osećamo.

Reči su tu suvišne. Ljudi se guše u bolestima, lečeći se u bednim uslovima i oronulim bolnicama, punim najrezistentnijih bakterija i nadobudnog osoblja. Sigurna sam da moj tata nije jedini slučaj, ovo je naša svakodnevica! Čak sam i nabasala na članak iz septembra 2023. godine, gde su žene nakon ginekoloških intervencija u Valjevskoj bolnici dobijale sepsu i bile transportovane u teškom stanju na neku od beogradskih klinika. Ovoj državi treba da bude na prvom mestu zdravstvena zaštita ljudi, da ne leže u stravičnim uslovima. Bolnice moraju da budu bezbedno mesto!“

Na pismo, do objavljivanja ovog teksta, nije dobila odgovore.

***

BONUS VIDEO: Lekarske greške odnose živote: Zašto se teško dokazuju? – gosti Paja Momčilov i Savo Pilipović

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lekarskegrekeodnoseivotezatosetekodokazujugostipajamomilovisavopilipovi-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4650607"]