Tanjina junačka borba da sin Dušan preživi: Ne bi doživeo 18 da nije bilo ovoga

Dušan je posle obične virusne infekcije oboleo od aplastične anemije, koja mu je ubrzano uništavala krv i ubijala ga iz dana u dan.“Jedini lek za njegovu bolest bila je transplantacija koštane srži. Nažalost, niko od nas iz porodice nije bio podudaran, pa je Dušan sa 13 godina stavljen na listu čekanja. Bio je tada u teškom stanju, neprestano je primao nove doze trombocita, ali imao je sreće, donor je pronađen u Nemačkoj, posle nepuna dva meseca i u septembru 2017. izvršena je transplantacija“, seća se Tanja.Pronaći podudarnog donora je najveći deo posla, ali to nije kraj.„Ne, tu je tek početak. Kada je pronađen donor, krenula je procedura za ulazak u sterilni blok. Potom je primao sve što je neophodno od hemoterapija, pa je išao na zračenje i tek na kraju je usledila transplantacija matičnih ćelija. Kada se sam proces završi, potrebno je da prođe minimum mesec dana da se te ćelije prime. Na našu ogromnu sreću, dobro su se primile, iako su mu lekari davali male šanse da preživi“, priča ova požrtvovana majka.

Tri meseca Dušan i Tanja proveli su zatvoreni u sterilnom bloku u Institutu za majku i dete.„U tih prvih mesec dana prošli smo najteži period, kada se pitate svaki dan da li će mu se javiti temperatura ili neki novi simptom, da li će odbaciti transplant i tako u nedogled, uvek pod budnim okom lekara. I ono najvažnije, čekate da čujete da li su se ćelije primile ili je sve bilo uzalud. Posle tog perioda, ostajemo još dva meseca na posmatranju. Iz sobe u izolaciji nije izašao 10 nedelja. Tek pred Novu godinu 2018., konačno smo stigli kući. E onda kreću novi strahovi i adaptacija na kuću, na porodicu, gde sve mora da bude sterilno kao u bolnici i taj period oporavka trajao je nekoliko meseci. Hvala bogu, sve je dobro prošlo i uskoro slavimo pet godina od transplantacije. Sada kada je punoletan i zdrav, možemo konačno da odahnemo i slobodno da kažemo da je sve uspešno prošlo“, sa osmehom kaže Tanja.

O donoru ne znaju mnogo, samo da je u pitanju mlađi muškarac iz Nemačke.„Dve godine posle intervencije, 2017., pitali smo u Registru za donora. Želimo da ga upoznamo, da mu zahvalimo do neba jer nam je spasio dete, podario mu je novi život, dao mu drugu šansu. I kada je trebalo sve organizovati, počela je pandemija, pa je to stalo. Ipak, dobili smo odgovor da je donor iz nemačkog registra, znamo samo da je mlađi muškarac, ali ništa više od toga. Nedavno smo opet pokrenuli organizaciju za upoznavanje, pa ćemo videti da li ćemo uspeti“, kaže ova uporna mama.

Kada je Dušan stavljen na listu čekanja, Tanja i njen suprug upisali su se u Registar za transplantaciju.“Istog trenutka smo to učinili i bili smo razočarani što je tada bilo na spisku jako malo potencijalnih donora. Ljudi u Srbiji treba da znaju da transplantacija matičnih ćelija spašava živote, a o tome se ovde retko priča. Želim da svi znaju koliko to znači obolelima. To je mukotrpan proces za onog ko ih prima, ali ne i za onoga ko ih daje. Donirajte matične ćelije, ništa ne boli, a nekome život spašavate”, naglašava Tanja.

Marko je donirao matične ćelije i ponovo bi to učinioLjudi, za obolele koji su transplantirani, kažu da su ‘imali su sreće’, a ja mislim da sam i ja imao sreću, kada su me iz Registra davalaca pozvali da doniram matične ćelije i nekoga spasim bolesti i smrti, jer dati takav dar je neprocenjiva radost, nešto što čoveka ispuni i pruži mu smisao, ponovio bih to još 1.000 puta, priča za Nova.rs Marko Herman (46) iz Beograda, koji je pre sedam godina donirao matične ćelije devojci oboleloj od leukemije, koja je nakon transplantacije uspela da pobedi bolest, diplomira na fakultetu, zaposli se, uda i nastavi da zdravo i normalno živi.U Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije, njegovo ime upisano je još 2008. godine.“Tada smo na poslu imali neku humanitarnu akciju, a svake godine imamo nešto drugo, a te je bilo vezano za doniranje matičnih ćelija. Ko je želeo da se upiše u Registar, mogao je. Naravno, odmah sam pristao. Sve do 2015. niko me nije zvao, a onda su mi se javili i saopštili da postoji potreba da se jednoj osobi daju moje ćelije. Kod mene je tada postojalo samo pitanje na koji način ću ih dati”, seća se Marko.

Tokom leta 2015. počele su pripreme.“Bilo je brojnih analiza i pregleda, pa su mi objasnili načine za davanje, a sagledavši ih sve, rešio sam da doniram direktno iz bedrene kosti, što mi je delovalo lakše nego da mi uzimaju krv pet dana za redom. U ovoj varijanti anestezija ima svoj rizik, ali za mene je to bilo nekako lakše. Ceo postuak iz mog ugla nije predstavljao nikakav napor. Ujutru sam došao u bolnicu, dali su mi anesteziju i epidural. Zaspao sam, ali tokom intervenicje sam se razbudio. Ležao sam na stomaku, ipak ništa nisam osetio. Ostao sam jednu noć u bolnici i sutradan sam otpušten kući”, priča Marko, kako je izgledala procedura doniranja matičnih ćelija.Tokom dve naredne nedelje, osećao je blage bolove na mestu iz kojeg su ćelije izvađene.“Taj bol bio je kao posle udarca u nameštaj, ništa strašno. U naredne dve godine su me obaveštavali o pacijentu koji je dobio moje ćelije, i samo sam znao da napreduje, da je bolje”, priča Marko.Međutim, devojka kojoj su transplantirane Markove matične ćelije, izrazila je želju da ga upozna.“Pristao sam, naravno. Upoznali smo se u kafiću, sastanak su organizovali ljudi iz Registra. Bilo je neverovatno videti osobu kojoj sam spasio život, jako emotivan momenat koji nikada neću zaboraviti, a nas dvoje smo sada na neki način neformalno postali porodica. Pravilo je da samo ako obe strane žele da se upoznaju, Regitar to organizuje, u suprotnom ostaju anonimni. Ona je kao devojčica obolela od leukemije, ali sada je dobro. Posle transplantacije stanje joj se poboljšalo, sada ima 26 godina, završila je fakultet, radi i nedavno se udala”, uz osmeh priča Marko.

Biti donor je najlepši osećaj na svetu, kaže on.“Darovati nekome šansu da nastavi da živi je poklon za tu osobu, ali i za onoga ko donira svoje ćelije, jer je to možda jedan od najnesebičnijih poduhvata koje čovek može da učini. Za mene je to nagrada veća od bilo čega”, naglašava Marko.On dodaje da bi ponovo donirao matične ćelije.“Bez razmišljanja. Ako ova procedura nekoga plaši, želim da naglasim da nema nikakve opasnosti. Osoba koja je donor samo mora da odvoji jedan do dva dana za proceduru i to je sve, a nekome spašavate život! Savetujem sve koji imaju volju da se prijave u Registar, da to i urade, jer će ih učiniti boljim ljudima, a ima li šta važnije od toga?!”, naglašava Marko.Podsetimo, Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije broji više od 11.000 davalaca, što ga čini jednim od najsiromašnijih, ne samo u svetu, već i u regionu. Za 70 odsto pacijenata koji imaju leukemiju, aplastičnu anemiju, imunudeficijenciju ili urođeni poremećaj metabolizma, transplantacija matičnih ćelija je jedini spas, a njihova nova šansa zavisi od dobre volje građana Srbije.