“Nepoznata donorka iz Nemačke spasila mi je život i izlečila od leukemije”

Tragedija je što je Srbija zemlja sa najmanje davalaca matičnih ćeija u svom Registru, dok Hrvatska ima čak 60.000, Rumunija 80.000, a Slovenija 20.000 ljudi.“Prvo sam se suočio sa strahom. Pitao sam se da li je transplantacija jedino rešenje, kako se nalazi davalac, kakva je procedura, koliko je bolno, a koliko uspešno. Nakon toga, usledilo je prihvatanje da je to ipak najbolje rešenje. Veliko olakšanje je predstavljala činjenica da bi se sve radilo u Srbiji, na VMA, kod doktora koji su mi ulivali veliko poverenje. Kada sam posle nekoliko meseci čuo da je nađen davalac, nisam verovao da je to tačno i tražio sam potvrde da to nije san. Neverovatno mi je bilo da negde daleko postoji neko sa ‘istim parametrima’ kao i ja, da je taj neko plemenit i spreman da učini tako nešto za dobrobit potpuno nepoznatog čoveka” priča Dobrivoje.Za transplantirane pacijente, ističe on, život se nastavlja, što je suština ovakvog lečenja.“Meni je dijagnostikovana leukemija bez ijednog konkretnog simptoma, pa je čitava moja muka krenula sa procesom lečenja, a do tada zapravo i nisam imao problema. Sa hemioterapjama i bolnicom počeo sam da se osećam loše. Onda mi je preporučena transplantacija i trebalo je naći donora, ali i sačekati period kada je transplantacija moguća. Na sreću moj donor pronađen je u Nemačkoj” seća se Dobrivoje.

Činjenica da Srbija ima samo 10.000 donora, a da je šansa za podudarnost jedan prema milion, je strašna, ističe on.“Bilo bi dobro da ljudi u Srbiji mogu da nađu podudarnu osobu ovde, jer je sve onda lakše organizovati, jeftinije je, brže je, ne mora da se čeka toliko i da se rizikuje život dok bolest napreduje”.Dobrivoje je nakon uspešne transplantacije upoznao svoju donorku iz Nemačke, Sofiju.“Imao sam sreću da upoznam moju donorku, tu plemenitu osobu iz Nemačke, koja je uticala i na to da se u Registar prijave sada i članovi moje porodice. . Danas je moja ćerka u bazi Registra, kao i sestrić. Uskoro će biti i moj sin, čim postane punoletan. Oni znaju da to nije teško, a znatno povećava šanse da se nekome, ko je u situaciji u kakvoj sam bio ja, spase život” kaže Dobrivoje.Svoje okruženje na donorstvo motiviše i Vanja Tadić, koja je u Registru od 2008. godine, a prošle nedelje je dala matične ćelije u Institutu za majku i dete “Dr Vukan Čupić”, koje su već iskorišćene.

“Biti donor je neverovatno iskustvo, jer ste potencijalno deo mreže koja može nekome da spasi život i da pomogne u borbi protiv smrtonosne bolesti. Moje matične ćelije su već upotrebljene i osećaj je izuzetan, kad znate da ste nekome pomogli. Niko ne bi trebalo da se dvoumi da li da postane donor. Procedura nije bolna ni dugačka, ali građani na žalost ne znaju mnogo o ovoj temi. Odmah nakon procesa, vraćate se kući, a za sobom ostavljate kesicu matičnih ćelija, koje za nekoga znače razliku između života i smrti. Kada su me pozvali u registar i objasnili kako to izgleda, shvatila sam da je sve vrlo bezbedno. Naši doktori ulažu ogromne napore i energiju da ovo zaživi i da imamo više davalaca” kaže Vanja i poziva sve građane starije od 18 godina da se priključe registru.

Naime, pacijentima koji imaju leukemiju, aplastičnu anemiju, imunu deficijenciju ili urođeni poremećaj metabolizma, često je jedini put ka izlečenju transplantacija matičnih ćelija hematopoeze. Nažalost, samo 30 odsto njih ima podudarnog davaoca u okviru svoje porodice. Za ostale, druga opcija su nesrodni davaoci, upisani u Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije.“Registar predstavlja bazu podataka o prijavljenim davaocima koji su spremni nekome da pomognu. Kada je bolesniku neophodna transplantacija, u Registru se traži davalac koji je sa njim podudaran. Mnogi se pitaju zašto je važno da naš Registar bude brojniji, ako imamo i svetski. Više je odgovora na to. Prvo, humani leukocitarni antigeni na osnovu kojih se određuje podudarnost između bolesnika i davaoca, sličniji su između ljudi iz istih etničkih grupa. Dalje, pokazano je da je uspešnost same transplantacije bolja ukoliko su i davalac i bolesnik sa istog područja. Takođe, vreme potrebno za traženje odgovarajućeg davaoca je mnogo kraće. A možda i najvažnije je to što svi naši bolesnici dobijaju podjednaku šansu da prežive, da se leče u svojoj zemlji i budu blizu svojih porodica. Da mogu da komuniciraju, da dele brige i strahove sa medicinskim osobljem na maternjem jeziku i da budu podrška jedni drugima, a ne da idu u inostranstvo” kaže dr Glorija Blagojević, sa Instituta za transfuziju krvi Srbije.Davanje matičnih ćelija je u potpunosti bezbedno za davaoca.“Tokom procedure ne postoji rizik od infekcija koja se prenose putem krvi. Najbolniji trenutak tokom procesa uzimanja matičnih ćelija hematopoeze je ubacivanje braunila u obe ruke. Pomoću njih se uzima krv, koja ulazi u mašinu kako bi se obradila. Mi tokom tog procesa, odvajamo samo ćelije koje su važne za transplantaciju, dok se sve ostale ćelije iz krvi vraćaju preko druge vene davaocu. Ceo proces vremenski može da traje od dva do šest sati, ali to zavisi i od telesne mase pacijenta i broja ćelija koje treba da se prikupe. Nakon procedure davalac ostaje par sati u bolnici, kako bi se propratilo njegovo zdravstvene stanje” objašnjava prof. dr Dragana Vujić, sa Instituta za majku i dete.