Jelica (86) je neuništiva: Skače na glavu, roni, šije, slika, a ima Parkinsonovu bolest

Jelica je po zanimanju zdravstveni radnik i do penzije je stigla radeći u niškoj Vojnoj bolnici, ali je u Nišu ljudi poznaju prvenstveno po tome što je veoma uspešno šila, a sada se veoma  bavi slikarstvom. Šivanje je u naučila kada joj je bilo 50 godina, a počela je da slika sa 66.„U penziju sam morala da odem već sa 50 godina, zato što sam se na poslu ubola na iglu i zarazila Hepatitisom B. Ostali ljudi boluju od žutice po mesec dana, a ja sam bila pozitivna na taj virus punih 10 godina. Zbog toga sam morala da odem u prevremenu penziju. To mi je teško palo, ali sam odmah kod kuće krenula da šijem, pošto sam završila „Bagatov“ kurs krojenja i šivenja“, izjavila je Jelica za portal Nova.rs.

Priča da je punih 15 godina aktivno šila i svojevremeno imala 60 mušterija. Mašinu za šivenje retko kad je sklanjala sa stola jer je trebalo da na vreme mušterijama sašije mantile, kostime, pantalone, haljine...„Jednog dana sam u izlogu radnje videla sliku koja mi se izuzetno dopala, bila je kao od pliša. U radnji su mi rekli da je to suvi pastel i dali savet gde mogu da kupim dobre češke krede. Kupila sam veliko pakovanje od 48 kreda i počela da slikam, sama bez ikakvog kursa, bez ičije pomoći i saveta. To mi se veoma dopalo i videla sam da mi dobro ide. Tada sam imala 66 godina. Sada prvenstveno slikam, šijem vrlo malo, uglavnom radim neke sitne prepravke. Slikanju sam potpuno posvećena, a slikam skoro isključivo tokom noći. Krenem uveče oko osam, devet sati i dešava se da sa četkicom i bojama dočekam zoru i jutro“, govori Jelica, kojoj na energiji mogu da pozavide i mladi ljudi.Tokom godina, dodala je, oprobala se sa temperama, uradila je i veći broj akvarela, a potom se opredelila za akril.„Ta tehnika je zahvalna, jer kad se rad prelakira deluje kao ulje na platnu. Odgovara mi jer se boje rastvaraju vodom, a ne terpentinom. Radim tokom čitave noći i terpentin bi se osećao i u mojoj sobici u kojoj i slikam i spavam, ali i u čitavom stanu, a to mojoj porodici ne bi prijalo“, istakla je naša sagovornica.

Kaže da poslednjih godina ima problem sa ravnotežom i drhtanjem ruku zbog Parkinsonove bolesti, ali je slikanje smiruje. Prilično ide u detalje i nema krupne poteze. One najsitnije detalje poput tarabica, slika uz pomoć čačkalica ili tankih grančica.

„Sve moje slike bile su na izložbama, uglavnom u mestima nadomak Niša, ali i širom Srbije, a pojedine od njih su i nagrađene. Svoje radove uglavnom poklanjam, ali sam i neke prodala. Slike koje sam poklonila sada su u Torontu, Luksemburgu, Švajcarskoj, Makedoniji, Vojvodini. Počasni sam član Udruženja likovnih umetnika Niša jer sam "najmlađa" u tom udruženju“, šali se Jelica.

Tokom proteklih godina, dodaje, dosta je putovala i uglavnom obilazila mesta u Grčkoj, a poslednjih sedam godina svakog leta odlazi u banju Rgošte kod Knjaževca. Prošlog leta je tamo bila skoro dva meseca.„Oduševljena sam tim mestom i ljudima. Tamo sam stekla veliki broj prijatelja iz čitave Srbije. Volim da plivam na Banjici u Rgoštu, a posebno da skačem na glavu i ronim. Kada skočim u vodu, dobijem takav aplauz, jer samo skačemo deca i ja. Moji ukućani nisu oduševljeni time, ali obožavam skokove, a još više što nakon skoka nastavim da ronim“, izjavila je Jelica.

Kaže da će, ukoliko je zdravlje posluži, i narednog leta ponovo u Rgošte, a do tada planira da još puno toga uradi. Ističe da ima još toliko planova, da nije sigurna da li bi joj bila dovoljna još dva života da ih sve ostvari.BONUS VIDEO: Penzionera sve manje

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=penzionerasvemanje-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4036825"]