INTERVJU Ivanka Popović za Nova.rs o protestima protiv rudarenja litijuma: “Moramo da govorimo i u ime onih koji su ucenjeni i ne smeju da istupe. Ako to ne učinimo, pitanje je da li ćemo kasnije i mi moći da se oglasimo”

Naša sagovornica, koja je i potpredsednica Evropske asocijacije univerziteta, jedna je od 40 stručnjaka i predstavnika nevladinih organizacija koji su uputili pismo “Financial Timesu” o pogubnim posledicama iskopavanju litijuma u Srbiji. U intervju za Nova.rs priča objašnjava zašto se obratili uglednom britanskom časopisu, šta su ključni problemi u ponašanju države u slučaju projekta “Jadar”, kao i ko može u današnoj Srbiji da garnatuje da rudarenja litijuma neće ugroziti zdravlje stanovništva.

Odakle ideja da se obratite na ovaj način i da li ste zadovoljni odjekom koji je imalo pismo?

U “Financial Times” je objavljen članak koji je dao jednostranu sliku o mišljenju javnosti o rudarenju i proizvodnji litijuma u Srbiji. U tekstu je međunarodnoj javnosti predočeno da ovaj projekat uživa ne samo podršku najvišeg rukovodstva zemlje, već i celog stanovništva. Iz tog razloga je bilo neophodno da se međunarodna javnost obavesti da to nije slučaj. Naravno, jedno pismo u stranim novinama ne može da ima značajan odjek u međunarodnoj javnosti, ali je važno da se ono pojavilo. Veći međunarodni odjek može da ima evropska peticija protiv delovanja Rio Tinta u Srbiji. Ako bude imala dovoljno potpisnika, ova peticija bi mogla da dovede do angažovanja Evropskog parlamenta. Pošto zagađenje životne sredine ne poznaje i ne može biti omeđeno državnim granicama, Evropski parlament ima razloga da prati i daje svoje mišljenje o eventualnim aktivnostima Rio Tinta u Srbiji.

U pismu upozoravate da predsednik Aleksandar Vučić ne može da da zeleno svetlo "Rio Tintu" jer projekat nema zakonsku osnovu, ali da vlast vodi kampanju u kojoj želi da prikaže projekat kao ekološki prihvatljiv mada postoje ozbiljni dokazi da će devastirati zemlju i ugroziti zdravlje građana. Planirate li na još neki način da alarmirate međunarodnu i domaću javnost?

Postoji nekoliko stvari koje prethode diskusiji o tehničko-tehnološkim aspektima ovog projekta i eventualnim posledicama projekta na životnu sredinu. Prvi problem je potpuna netransparentnost u realizaciji projekta. Drugi problem je politikantski pristup vlasti koja prividno reaguje čim se pojavi ozbiljniji otpor u javnost. Nakon navodnog potpunog odustajanja države od projekta i žalopojke o plaćanju odštete preduzeću Rio Sava posle velikih protesta u prethodnom periodu, priča o realizaciji projekta je ponovo nametnuta. Posle prvih negativnih izjašnjenja u medijima i najavama protesta, sam predsednik je odmah intervenisao i izjavio da se ništa neće raditi na silu i bez Nemačke koja je garant da će naša priroda ostati zaštićena. Po kom osnovu jedna država uopšte može da da drugoj državi takve garancije? I treći problem je manipulisanje strukom za postizanje političkih ciljeva.

Kada pominjete garancije, ko uopšte može da bude garant da će naša priroda ostati zaštićena?

Garancije za eventualni projekat koji bi ispunio sve zahteve zaštite životne sredine može jedino da obezbedi država u kojoj se projekat realizuje. Takva odgovornost i briga države za dobrobit građana može da se ostvari jedino kroz nezavisne institucije i vladavinu prava. U ovom trenutku Srbija nije takva država. Prvi i najvažniji zadatak nas građana Srbije je da obezbedimo funkcionisanje pravne države i da tu poruku jasno pošaljemo u svet. To je minimalni uslov da se ostvari poverenje na svim nivoima vezano za eventualnu realizaciju projekta Jadar ili bilo kog drugog kapitalnog projekta.

Da li je litijum novo Kosovo, odnosno tema zbog koje će Zapad Vučiću "gledati kroz prste" na brojna kršenja zakona, nepoštovanje vladavine prava i demokratskih procedura, sve zbog činjenice da bi Srbija mogla da bude novi izvor sirovina?

Mislim da nisam kompetentna da odgovorim na ovo pitanje, ali je to svakako nešto što me brine. Dosadašnja praksa vezana za realizaciju velikih inostranih projekata u Srbiji pokazuje da naša vlast više izlazi u susret potrebama investitora nego budućnosti svojih građana. Teško je prihvatiti sve izgovorene reči o evropskim vrednostima i demokratiji sa jedne strane, kada se sa druge protežira autokratska vlast u Srbiji koja zemlju, njene ljude i resurse, bezočno iskorišćava za lično bogaćenje.

Ističete da ljudi u Srbiji nisu spremni da budu geopolitički pion koji treba da bude žrtvovan da bi Brisel, Berlin i Pariz mogli da promovišu stil života koji je znatno iznad globalnog proseka i da ljudi preuzimaju stvari u svoje ruke. Na koji način bi građani mogli da preuzmu stvari u svoje ruke? Da li su protesti, kakav se najavljuje za 28. jun u Loznici pravi način borbe?

Ljudi su već pružili masovni otpor oko delatnosti “Rio Sava” i drugih u Srbiji. Verujem da će to učiniti ponovo. Verujem da je i svima jasno da nam predstoji duga borba i moramo imati snage za nju. Otpor nelegalnom delovanju bilo kojih investitora, i domaćih i stranih, je deo borbe za pravnu državu i za jačanje institucija sistema, sistema koji treba da čuva i brani interese svih nas. Uz proteste je neophodno da se o svim nepravilnostima i nezakonitim postupcima u našj zemlji što više javno govori. Jedan deo stanovništva je zaista ucenjen i nemoćan da javno istupa. Ali zato, za sada, ima dovoljno nas drugih koji možemo da govorimo ne samo u naše, već i u njihovo ime. Ako mi to ne učinimo sada, pitanje je da li ćemo u budućnosti i mi to moći.

SANU se već kroz naučni skup o projektu Jadar i zbornik sa tog skupa negativno izrazio o ovom načinu rudarenja u Srbiji. Da li SANU, ali i cela akademska zajednica treba odlučnije i jasnije da se uključi u ovu raspravu?

Mislim da je odgovornost intelektualaca i stručne javnosti ogromna. Bez odgovarajućeg angažovanja koje će dovesti do odgovornog funkcionisanja pravne državne, sve struke će, ako već nisu, biti instrumentalizovane za potrebe vladajuće stranke i njene interesne grupe. Sve češći ispadi, nesreće i propusti u radu u svim delatnostima su veliko upozorenje da su stručni ljudi već sklonjeni u meri koja počinje da dovodi u pitanje funkcionisanje celokupnog sistema. Da li u takvoj realnosti smemo da eventualno započnemo projekat takve složenosti kakav bi bio projekat Jadar?

Kompanija "Rio Tinto" je više puta saopštavala da iza njihovih navoda da je projekat ekološki prihvatljiv i da neće naštetiti prirodi i zdravlju stanovništva stoje eminentni stručnjaci, ali kako kaže Dragana Đorđević, odbijaju da sem jednog ili dva imena kažu ko su ti ljudi. Da li smatrate da bi stručnjaci koji zagovaraju ovaj projekat trebalo javno da istupe i ukrste mišljenje sa onima koji ukazuju na pogubnost projekta?

Svaka kompanija ima pravo da finansira istraživanja za svoje potrebe, pa tako i “Rio Sava”. I može da angažuje razne stručne institucije za dobijanje potrebnih informacija. Kompanija je svojevoljno objavila deo informacija javnosti i bila je u okviru svojih prava da definiše obim informacija, pa i imena stručnjaka, koje će predstaviti. To je mogla zato što je to interni dokument te kompanije.

Suština je da nijedno pravno lice ne može da započne bilo kakvu delatnost dok ne zadovolji određene zakonske uslove. Da bi ispunilo neophodne zakonske uslove, preduzeće mora da podnese potrebna dokumenta koja uključuju i odgovarajuću pravnu, tehničko-tehnološku i drugu dokumentaciju koju treba da odobre određeni državni organi ili institucije. To su dokumenta na osnovu kojih se donose odluke o prihvatanju ili neprihvatanju projekta, odnosno odluke o realizaciji ili nerealizaciji projekta. To su dokumenta na koje se ima pravo na uvid javnosti. Iz tog razloga je borba za nezavisne institucije i funkcionalnu pravnu državu osnova bilo kakve promene u Srbiji, pa tako i njenog napretka.

Mislim da bi bilo vrlo korisno da se vode javne rasprave stručnjaka iz različitih oblasti o eventualnoj realizaciji kapitalnih projekata, pa tako i projekta Jadar. Javne rasprave stručnjaka koji mogu da imaju različite stavove bi mogle biti primer konstruktivnog i tolerantnog dijaloga koji vodi do optimalnog rešenja. Trenutno su u Srbiji vrlo retke rasprave u kojima ne dolazi do omalovažavanja i vređanja sagovornika. Uz dostizanje pravne države i nezavisnih institucija, moraćemo i da naučimo da razgovaramo jedni sa drugima i onda kada se ne slažemo.