Znate onaj čuveni vic kada pacijenti pobegnu iz psihijatrske bolnice. Preskoče prvi, drugi, treći zid, prevare čuvare, prođu kroz kanalizaciju, prođu neverovatne stvari, a onda kada se nađu na slobodi okrene se vođa (u rangu "Vođe" od Radoja Domanovića) i kaže: Okej, generalna proba je uspela, vraćajte se unutra. Moja generalna proba je uspela u petak ujutru, a baš sam neodoljivo želeo da drugi dan zaredom ustajem u tri ujutru.
Mogao je ili trebalo je ovo da bude prvi put bez previše stresa, pokušao sam da ne „mračim“ i da ne budem negativan i za ljude oko sebe. To sam i te kako znao da budem ranije kada god bih pokušavao da organizujem neki put. I taman kada sam mislio da sam izbegao sudare sa ambasadorima, prokuvavanje automobila (dva puta), odlaganje letova od osam satova… Ostalo je samo otkazivanje leta, nadao sam se da ću to nekako izbeći i proći bez tog dragocenog iskustva. Ali, ne lezi vraže…
PROČITAJTE JOŠ
Taman kada sam legao da spavam u maniru penzionera, tik nakon što se završila „Slagalica“ stigla mi je poruka. Taman sam rekao da idem da spavam kada je zasijao telefon „Vaš let je otkazan“. I krenulo je tu besomučno zvanje pre nego što su mi javili da su prebacili na let preko Istanbula (leteti na istok da bi se stiglo na zapad, kao srpska spoljna politika) i rekoh sebi da je vreme i da zaklopim oči.
Ustajem ujutru sređujem poslednje stvari u stanu i silazim onako još uvek krmeljiv ka taksiju koji sam uredno zakazao (pa prezakazivao u skladu sa novim planom letenja) dan ranije. Stigao sam do aerodroma, a onda je krenuo veleslalom. Četiri skakaonice su ovog puta bile dve aviokompanije, jedna koja je otkazala let, druga koja tvrdi da me nema u sistemu i još dve službe koje bi trebalo da srede ove situacije. Ipak, niti sam ja Mati Nikanen da mogu sve do da „ishendlujem“ jer se na aerodromu ne rešava problem nego „hendluje“, niti su oni baš previše voljni da pomognu.
I tako sam okupio malo veće inertnih ljudi koji žele da mi pomognu taman toliko da im se sklonim sa očiju i da ih ostavim na miru da (ne) rade. Jedan šalter, drugi, treći i na kraju četvrti. Koliko samo Pontija Pilata postoji na svetu…
Poruka na četvrtom šalteru nakon dva i po sata vodanja svih službenika je prosta – letiš sutradan ujutru. To je, kao u onom čuvenom mimu, „najbolje što možemo da uradimo.“
Ironija života je da sam isto to mogao da uradim i u četvrtak uveče, ali sam želeo da izbegnem taj scenario.
Pokušavao sam da im pojasnim da mi ništa ne znače njihova „objašnjenja“, već da samo želim da mi pomognu i da mi ponude rešenje. E, pa to je jedino što ne mogu da mi ponude. Više se nisu ni trudili da se lažno smeše, svakog dana im se desi jedan ovakav propust očigledno. Kako je moguće da budem automatski prebukiran, da dobijem sve moguće poruke, mejlove, šifre leta i rezervacije, a da onda ne budem u sistemu? Srbija je zemlja čuda, aerdromi su portali u drugu dimenziju, a srpski aerodrom ne može biti ništa bolje nego zaista jednorog na skejtbordu.
Želeo sam da imam tih 24 sati više u Njujorku jer mi je to bio, i za sada ostao (pu pu), jedan od najvećih snova kada je u pitanju putovanje. Naravno, da je ovo stvorilo pravi mali kolaps u glavi, da nisam želeo da se pomirim sa tim, ali bolje ići dva puta u Njujork nego nijednom. Kao što kaže broj 1 u Alan Fordu „bolje biti cijeli život milijunaš, nego jedan dan siromah“.
I tako sa tom mišlju daleko je jutro, još dalje Njujork (shvatiće oni koji su početkom 20. veka slušali domaće izvođače) ostao sam da čekam još 24 sata. Valjda ništa ne može da pođe po zlu.
Nadam se da sam ličnu kvotu sr***, koja su u mom slučaju izgledala nezaobilazna, ispucao već sada i da mogu da se posvetim nekim drugim listama.
Ali, nikada ne znate kada će vam kofa pasti na glavu.
I kao što reče kolega kada sam se pojavio na poslu niotkuda: Jesi li to ti ili tvoja astralna projekcija. Bilo bi dobro da u trenutku kada čitate ovaj tekst i ja i moja astralna projekcija budemo zajedno.
U Njujorku.
BONUS VIDEO Novak Đoković preko Alkaraza do nove titule u Sinsinatiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar