Nije bilo onako kako smo se nadali, pa čak ni onako kako smo očekivali, ali dve utakmice su sasvim dovoljne da pokažemo šta znamo i možemo
Fudbaleri Srbije nisu se nimalo lepo proveli na utakmici sa Brazilom u prvom kolu grupne faze Mundijala, pa su umesto spektakla i velike borbe dobili udarac, te su sa terena izašli „pokisli“, jer je na semaforu stajalo 2:0.
Nije dobro delovala Srbija na terenu, pogotovo u drugom poluvremenu, gde su Piksijevi izabranici fizički pali, opala je i koncentracija, nije mogla da se iznese lopta na polovinu protivnika, pa je Brazil nanizao dva gola, stativu, prečku, nekoliko stopostotnih šansi…
Teško je bilo šta pozitivno izvući iz igre Srbije protiv Brazila, jer za 90 minuta nismo imali nijedan šut u okvir gola. Bilo je tu i kikseva, olako prodatih lopti, protraćenih napada, a kada vam je golman najbolji igrač onda znate da nešto nije funkcionisalo kako treba.
PROČITAJTE JOŠ:
Nije da je bilo kog momenta pre meča Srbija zapretila Brazilu, ali su reprezentativci i selektor dali nadu navijačima da će se suprotstaviti „kariokama“, da ih se ne boje i da će biti hrabri u nameri da osvoje bodove i naprave čudo.
To se ipak nije desilo, a srpska igra je samo u prvom poluvremenu bila iole smislena, dok se u drugom delu sve raspalo. Brazilci su dominirali, na sredini terena su bili nadmoćni, napad im se, ipak, ispostavio kao nezaustavljiv, dok je u odbrani sve bilo, kako se to narodski kaže „cakum pakum“. Možda se srpski reprezentativci nisu uplašili, možda su u prvom poluvremenu uspeli da odole, ali su onda posrnuli i pokazali da trenutno nisu u istoj klasi kao Brazil.
Pošteno je reći da su „orlovi“ u nevreme imali problema sa povredama, pa tako Filip Kostić nije dobio ni minut protiv Brazila, Dušan Vlahović je ušao u drugom poluvremenu, a Aleksandar Mitrović je kao starter uglavnom bio neprimetan pored iskusnih štopera. Povrede, ipak, ne smeju da budu izgovor, a kako i sam Piksi kaže bio je uveren da su ti problemi rešeni…
PROČITAJTE JOŠ:
Mnogo puta smo u poslednjih nekoliko nedelja i meseci čuli kako se atmosfera znatno popravila od dolaska Piksija na klupu, a to se pokazalo i u rezultatima i uspesima našeg nacionalnog tima. Piksi nam svojim izjavama nije uskratio ono klasično „srpsko loženje“ (lično mišljenje: hvala mu na tome), iako se na kraju ispostavilo da su nam očekivanja bila prevelika, bar za ovaj trenutak.
Međutim, nije sve tako crno. Sudeći prema reakcijama i izjavama Piksija posle meča, moglo bi se reći da mu je „šamar od Brazila“ teško pao, videlo se to i na njegovom licu, ali sada dolazi vreme gde treba da se pokaže ko je junak i koliki kvalitet trenutno poseduje Srbija.
Svima je dosta onih priča „Srbija mala zemlja, veliki je uspeh samo se pojaviti negde“ i tome slično, pa svi ili bar većina navijača oseća da bi ova generacija mogla da konačno ode bar korak ili dva dalje. Ne treba sumnjati u to da li Piksi i njegovi momci veruju u prolaz dalje, da imaju kvalitete je neosporno, ali sada je vreme da zasijaju onako kako je to bilo u mečevima sa Švedskom i Norveškom u Ligi naicja ili u onom čuvenom duelu sa Portugalom u Lisabonu.
Realno gledano, po prikazanom u prvom kolu, Brazil je bolji i od druge dve ekipe u našoj grupi, te Srbija porazom od 2:0 praktično nije mnogo izgubila. Navijčka euforija kod naših navijača nije više onakva kakva je vladala pred prvo kolo ili put u Katar, ali svakako da bi bila znanto veća nakon potencijalnog trijumfa nad Kamerunom i pred odlučujući derbi sa Švajcarskom.
Piksi je svim učinjenim do sada zaslužio poverenje, znanjem je postao autoritet, a simpatičnim izjavama i citiranjima zavredio je simpatije mnogih. Iako se čini da njegove odluke, izmene, ali i taktika nisu urodili plodom protiv moćnog Brazila, sve može biti drugačije u naredna dva duela, jer ne treba zaboraviti da je i njemu ovo prvo veliko takmičenje na kojem je selektor. Dan posle Brazila, na treningu je održao dug motivacioni govor igračima, koji mu sigurno veruju najviše. Pomno su svi slušali i pratili šta Piksi i kapiten Tadić imaju da kažu, a zajedništvo, koje je isticano kao najveća snaga ovog tima, sada treba da se pokaže i na delu. Jedan poraz i to od favorita, ne bi trebalo da sruši sve ono što su Piksi i momci gradili mesecima, a nadamo se da to sve nije bila samo kula od karata.
Nadamo se da je meč sa Brazilom bio samo onaj jedan loš dan iz kog će naši reprezentativci mnogo da nauče. Pa i Novaku Đokoviću se desi jedan loš set, ali kada „upali svoj mod“, malo ko može da ga pobedi. Tako i Srbija sada ima još dva meča da pokaže da može da se nosi sa pritiskom i reprezentacijama bar iz tog drugog ili trećeg ranga evropskog i svetskog fudbala. A onda, u nokaut fazi je sve moguće.
Svim učinjenim u poslednjih godinu dana Srbija nam je dala za pravo da se nadamo, verujemo, ali i „ložimo“, pa ćemo to i raditi verovatno do nekog narednog (bolnog) poraza. Ipak, taj duh i naše čuveno „ma možemo svakog da dobijemo“ nam je često tokom istorije donosio i velike uspehe, pa zašto ne bi i sada.
BONUS VIDEO Mitar bi bio kriminalac da nije fudbaler, smirila ga vatrena brineta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare