1
Za nekoliko meseci dva odlaska kod lekara su se završila tako što sam se posle sati i sati čekanja vratila kući. Bez dijagnoze, terapije, na lečenje u "uradi sam" režiji.
Prvo sam otišla u Dom zdravlja zbog malaksalosti, male temperature i bola u plućima. Zbog korone, ako imaš temperaturu, ona gospođa na vratima Doma zdravlja te više ni ne pušta unutra već te po automatizmu pošalje u kovid ambulantu. Taj ceo dan sam pokušavala da dočekam svoj red u dve kovid ambulante, i u pola dva noću sam odustala, nisam više mogla da stojim na minusu, pozlilo mi je i otišla sam kući.
Prekjuče je pozlilo mom 20-godišnjem sinu. Pošto je za 24 sata temperatura rasla, krenemo kasno popodne (sistem čekali smo dva dana, nećemo odmah da pravimo gužvu i paničimo) u Dom zdravlja. Ne može da uđe, mora u kovid sistem. Kovid trijaža na Karaburmi radi do 17h pa nam kažu da dođe sutra ili ode u Čarlija Čaplina. Padne mi mrak na oči jer sam i ja čekala tu i nisam dočekala.
Pročitajte još:
Stižemo tamo, nema gužve, pomislim – imamo sreće. Ispred ambulante stoji šestoro ljudi. Da ne dužim – od 18:15 do 22h ispred njega je i dalje bilo istih šestoro, niko pregledan. Izađe sestra, kaže sad će smena, pa pauza, ne znam šta da vam kažem. Vidim on već jedva stoji, prebledeo, ako padne u nesvest – kako da ga ponesem?
„Nemam, bre, koronu, bilo mi je muka i povraćao sam, malaksao sam jer sam sve izbacio iz sebe i nisam jeo dva dana, proći će temperatura, biće bolje, ajmo kući ne mogu više, znaš da vlada neki stomačni virus“, kaže on, a mene grize savest što sam ga i naterala da dođe. Rešimo mi tu da on nema koronu i vratimo se kući.
Onda kod kuće razmišljam da li smo previše razmaženi što ne možemo da sačekamo koliko god treba, šest, sedam sati ko svi drugi „normalni“ ljudi. Verovatno jesmo, ali koja je poenta odlaska kod doktora ako ti posle bude još gore?
Pročitajte još:
Ljudi su iz očaja, po inerciji, često besni na lekare i na sestre dok čekaju u tim redovima. I ja sam se u Čarlija Čaplina pitala kako je moguće da su toliko spori, a onda se setim da radi jedna lekarka, i ko zna koliko pacijenata ima unutra. Setim se da nisu krivi ti ljudi koji nas leče, nego ih jednostavno nema dovoljno. Nema jer su otišli da leče neke druge ljude u inostranstvu, nema ih i jer je od početka korone do sad umrlo 105 lekara od posledica koronavirusa. Poniženi, obezvređeni ljudi u zdravstvu…
Problem toga što ne mogu da se lečim kad mi nije dobro, ali i kad mi je dobro, ali mi treba mamograf, krvne analize za štitnu žlezdu, kontrola srca posle koksakija – sistemski je problem. Tom istom sistemu na ime zdravstvenog osiguranja za mene bude uplaćeno godišnje više od 90.000 dinara. Ej bre! Šta bih sve mogla privatno za te pare?!
Zbog zakona ne mogu da taj novac preusmerim na privatno osiguranje. Na taj zaista visok iznos, koji je bačen, što se mene tiče, jer kod lekara idem baš retko, moram da dodam sve analize koje mi nekad trebaju, a koje se rade samo u privatnoj režiji. To je kao kad platim struju zimi 15.000, a stan mi hladan. Jedina razlika je što sam za to sama kriva i hladnoća će proći, strpiš se malo, ogrneš ćebe, a za to što ne mogu da dođem do lekara jer ih nema dovoljno, kao ni analiza koje mi trebaju – ko je za to kriv? Lekari, pacijenti, vi, ja? Pitam se samo da li i ministar Zlatibor Lončar nekad kaže ono naše – ne dao ti bog da se razboliš u Srbiji.
*
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
