Vladeta Jerotić verovao je da čovek može da postane bolji - nadvladavajući dve prepreke i radeći na sebi kroz četiri važna koraka.
„Jedina uspešna revolucija je ona koja se odigrava u čoveku samom. Čovek bi morao da shvati da nije samo „dat”, pa je zato i determinisan, znači neslobodan i nemoćan (ali onda i neodgovoran), već je i „zadat” (uvek sa pitanjem: a od koga sam zadat?). Zadat nekim zadatkom! Kojim zadatkom? Da neprestano rastemo i tako pokušamo da ostvarimo, ili da se bar približimo: natčoveku, rekao bi Niče, a hrišćani kažu, Bogočoveku“, piše Jerotić u tekstu „Da li čovek može da se menja“.
U tom tekstu je kao moto uzeo misao Mahatme Gandija: Budi promena koju želiš da vidiš u svetu, a u jednom svom predavanju on je dao i konkretne korake kojima svaki čovek može da postane bolja osoba.
„Nezrele ličnosti su često nametljive, sklone kritikovanju drugih ljudi, stalno su nezadovoljne i uvek lako povredljive, ljubomorne su i zavidljive. Svi ljudi, doduše, nose duboko u sebi ljubomoru i zavidljivost, pitanje je koliko im vremena treba da ih prepoznaju. Prvi korak je, dakle, prepoznati da smo ljubomorni i zavidljivi. Drugi korak je moći prihvatiti dobronamernu kritiku. Treći, boriti se protiv ovih mana, što je najteže. Četvrti – istrajati“.
Pročitajte još:
Ipak, kako je istakao u gore navedenom tekstu, „dve su goleme prepreke, kako na putu upoznavanja sebe, tako i veće, menjanje sebe“.
„Naime, ako je još uvek naučna pretpostavka, ali sve verovatnija – dete završava formiranje jezgra svoga budućeg života do kada je dete, prema iskustvu Marije Montesori u svetu poznatog italijanskog lekara, „upijajući um”. Ova pretpostavka, a možda i činjenica, deluje i pesimistički i zastrašujuće na roditelje, jer osim genetike, izgleda da je na njima i njihovom načinu vaspitavanja dece, kakva će ona biti kada odrastu.
Hrišćansko stanovište o čovekovoj prirodi ne odbacuje sasvim prethodno izloženu hipotezu psihologa i pedagoga, ali je uverenja da čovek može i treba da se tokom, često nepredviđenih životnih zbivanja – menja.
#related-news_0
Druga, verovatno i veća i teža prepreka na putu menjanja čoveka, jeste njegovo zadovoljstvo sobom. „Šta ja tu treba da menjam u sebi kada sam dobar i ovakav kakav sam?” – česta je, nekad i ljutita primedba ljudi, kada je reč o potrebi promene sebe. Mada su ljudi svuda u svetu (razume se i kod nas) najčešće nezadovoljni, oni obično nisu nezadovoljni sobom, već svojom bližom i širom okolinom. Tako, u porodici, muž ili žena traže promenu onog drugog partnera, zahtevaju da se promene deca, i kada već odavno nisu više deca; traži se promena vladanja u državi, pri čemu se uporno projiciraju sopstvene mane na drugu, obično susednu državu; sumnjičavost i zavere gomilaju se u nezadovoljnih, sve do optuživanja određene države, naroda, pace, religije. Dotadašnji vernik prestaje da veruje u Boga, lagano ili brže raste sumnja u smisao života, što povlači za sobom porast svih mogućih zavisnosti, dovodeći sebe tako do depresije i suicida“, piše Jerotić.
***
Bonus video: Podcast Život na Srpskom – Maja Čurčić, Art Aparat
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar