Siročad s Titanika: Majka nije znala da su na brodu, a ono što im je otac uradio zauvek je promenilo sve

Životna priča Mišela Navratila od samog početka bila je drugačija od hiljada drugih evropskih imigranata koji su sanjali o boljem životu u Americi. Navratil je bio usred razvoda, a supruga je dobila starateljstvo nad njihovim sinovima. Ipak, roditelji su se dogovorili da tada četvorogodišnji Mišel i dvogodišnji Edmond krenu sa ocem u Ameriku, gde će pokušati da pronađu sigurniji život. Majka Marsel dozvolila je da dečaci odu sa tada već bivšim suprugom tokom uskršnjih praznika, pa je Mišel Navratil stariji otišao u luku, kupio karte za brod i put ka obećanoj zemlji je počeo. Da je kojim slučajem kupio kartu za samo nekoliko dana kasnije, njihova sudbina bila bi potpuno drugačija i verovatno bi nastavili život u Americi, jer ne bi krenuli na kobno putovanje Titanikom.

Registrovali su se kao putnici druge klase, a otac je deci dao lažna imena kako bi izbegao probleme sa francuskim vlastima. Njegov sin, Mišel mlađi, kasnije se prisećao putovanja i govorio da mu je brod delovao neverovatno: „Bio je toliko veliki da nisam mogao da vidim kraj. Brat i ja smo se igrali na palubama i uživali u putovanju.“

Sreća, međutim, nije dugo trajala. Kobne noći brod je udario u santu leda i počeo da tone. Braća Navratil pamte da su ih iz kabine izneli otac i još jedan nepoznat čovek i odneli ih do čamca za spasavanje. To je bio poslednji put da su videli oca. Mišel Navratil stariji poginuo je u ledenom moru, a njegova dva sina postala su jedina deca spašena sa Titanika koja su ostala bez roditelja i staratelja.

U haosu nakon nesreće, Mišel mlađi i Edmond postali su medijska senzacija. Privremeno su smešteni kod Margaret Hejs, jedne od preživelih, koja je živela u elitnom delu Menhetna, Upper West Sideu.

Vlasti su se trudile da pronađu rodbinu braće, ali zbog lažnih imena Luis i Lola to je bilo gotovo nemoguće. Dečaci su dobili nadimak „siročad sa Titanika“, a novinski članci iz 1912. beleže da su na pitanja francuskog konzula odgovarali samo sa „oui“, jer su bili više zainteresovani za igru i nove igračke koje su dobili.

U istim tekstovima zabeležena je i izjava oca Margaret Hejs, koji je na pitanje novinara da li bi se dečaci mogli identifikovati prema kartama koje je njihov otac kupio, hladno odgovorio: „Nikada nisam putovao drugom klasom, pa o tome ništa ne znam.“ Ova izjava jasno oslikava koliko su novac i društveni status uticali na šanse za preživljavanje. Na Titaniku su postojale velike razlike među klasama putnika. U prvoj klasi preživelo je 324 putnika, iz druge 201, dok je od 708 putnika treće klase preživelo samo 181. Toga je kasnije bio svestan i Mišel mlađi: „Na brodu su postojale ogromne razlike u bogatstvu, a kasnije sam shvatio da bismo, da nismo bili u drugoj klasi, verovatno stradali.“

Novinski članci o dečacima, uz fotografije, na kraju su pomogli da se utvrdi njihov pravi identitet. U međuvremenu, njihova majka Marsel očajnički ih je tražila u Evropi. Saznala je da joj je bivši suprug poginuo i pokušavala je da otkrije šta se dogodilo sa decom. Kada su priče iz Amerike stigle do Evrope, prepoznala je sinove na jednoj fotografiji. Nakon što je dokazala njihov identitet, odmah je otputovala u Njujork i konačno zagrlila svoju decu.

Porodica se potom vratila u Francusku. Mišel je kasnije postao jedini muškarac koji je kao dete preživeo ovu istorijsku tragediju, dok je njegov brat Edmond preminuo 1953. godine.