15
Pomislili biste da su u zemlji u kojoj na svakih par meseci crkva i političari apeluju na žene da rađaju što više, jer nam preti bela kuga, trudnice „zaštićene kao beli medvedi“. Ali zašto bi to u Srbiji bio slučaj? Ipak živimo u zoni sumraka, gde ako zatrudnite, bolje spremite živce i novac, a dostojanstvo negde odložite. A još je gore ako "daleko bilo" ne želite decu.
Jedan od bezbroj paradoksa Srbije je što se toliko govori o tome kako ćemo kako narod nestati, ali se gotovo ništa ne preduzima da se mladim porodicama obezbede pristojni uslovi za život.
Pardon, preduzima se – redovno će se pojaviti neki crkveni zvaničnik da opomene žene da će goreti u večnom ognju ukoliko ne žele da rađaju ili prekinu trudnoću. Ili gradonačelnik udeli neku simboličnu svotu ako rodite petoro dece. Pa ako to nema efekta, onda ništa.
Pročitajte još:
Zašto se plašim da (ne) zatrudnim u Srbiji? Imam barem tri razloga za to.
Pre svega, užasno me plaši činjenica što se trudnoća u našem društvu smatra društvenom obavezom. Žene koje već u tridesetim nemaju decu već svi gledaju ispod oka. One mogu da očekuju dve stvari: uvrede i sažaljenje.
Mi smo mašine za rađanje – pa se tako ophode prema nama u zdravstvenom sistemu. To su nam otkrile jezive rečenice koje su žene čule u ginekološkim ordinacijama.
Ukoliko želite da brinete o svom reproduktivnom zdravlju, kao žena koja nema novca za privatne preglede, možete samo da se oslonite na „vezu“ ili puku sreću – da izvučete doktora ili doktorku koji će biti profesionalni. Koji neće svaki vaš zdravstveni problem rešavati rečima „to će se srediti kad se porodiš“. E ta rečenica je jeziva jer pretpostavlja da vi želite decu, pretpostavlja da svaka vaša odluka vodi ka majčinstvu.
Plašim se, u slučaju da odlučim da ne želim decu, svih narednih porodičnih okupljanja. Svih objašnjenja koje bih morala da dajem raznim ljudima. Ako bih igde javno o tome govorila, plašim se ogavnih komenatara na koje su osuđene žene u Srbiji ako iznesu bilo kakav stav.
A ako poželim da se ostvarim kao majka, nedavna ispovest Mine Sminjanić, ali i mojih drugarica, dovoljna je da se zaista iskreno uplašim porođaja. Zar se vi ne biste uplašili činjenice da u najpoznatijem beogradskom porodilištu godinama radi čovek koji će vam pred davanje anestezije izgovoriti „svinjo debela, nećeš se ni probuditi“. Zar se ne biste uplašili što je to neko ko može odlučivati o životu i smrti vas i vašeg budućeg deteta?
Za privatno vođenje trudnoće novca nema 90 odsto žena. Mnoge nemaju ni da časte lekara i sestre. Osuđene su na čistu lutriju u jednom trulom sistemu, gde vam tek pojedinci daju nadu da nije sve tako crno.
Tokom trudnoće, brojne žene nemaju luksuz da odu na porodiljsko bolovanje. Poznajem higijeničarku koja radi u svom šestom mesecu trudnoće, a priče popout njene su svakodnevica – jer ko je danas prijavljen za stalno?
Najzad, plašim se da zatrudnim u Srbiji jer se pitam kako ću deci da priuštim kvalitetan život. Da, toliko ljudi se snalazi, kazaćete, a i mene samu su roditelji tokom inflacije hranili grizom umesto mleka. Ali, ko želi neizvesnost i otrovnu sredinu za svoje dete? Ko želi da ga uči da će mu život biti borba sa vetrenjačama? Nisu deca skupa – mi smo beda.
Možda sam previše pesimistična i nadam se da apsolutno nisam u pravu – pa će uskoro generacije koje dolaze konačno zgaziti sve ono što je trulo u našem duboko patrijahalnom društvu.
Ne želim da budem jedna od onih koji u prazno govore kako je propao sistem vrednosti i samo se žale, ali jednostavno, kao žena u Srbiji, osećam strepnju – jer sve što se dogodilo Mini, Maji, Mileni, Danijeli može se dogoditi i meni. A na pravdu ili podršku teško mogu da računam – a nekakva zaštita putem sistema na nivou je naučne fantastike.
Zato, svim majkama u Srbiji mogu reći samo: svaka čast, ni ne znate koliko ste jake. Kao neko ko nije osetio ni delić onoga što ste vi, možda i nemam pravo da pišem ovaj tekst. Ali samo ste vi, hrabre, sposobne i stamene žene, jedini razlog zbog kojeg će strah nestati. Jer, koliko god da je tačna izreka da je „žena ženi vuk“ jednako je tačno i da jedna drugoj sve više čuvamo leđa. A to je ono na šta najviše računam ako jednog dana poželim da postanem majka.
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
