Moram da priznam da se osećam prilično mirno jer sam zaokružio ono što je bila tendencija i to je čini mi se najveća sreća svakog reditelja kada sprovede u delo ono čime se bavio tokom procesa stvaranja, kaže za Nova.rs Veljko Mićunović dok se aplauzi za njegovu predstavu “Demokratija” još čuju sa Male scene “Predrag Pepi Laković“ u Beogradskom dramskom pozorištu.
Ovaj komad po tekstu nobelovca Josifa Brodskog, u koprodukciji sa Novosadskim pozorištem Ujvideki Sinhaz, adaptirao je sa dramaturgom Slobodanom Obradovićem. U glumačkoj podeli su Ozren Grabarić, Ivana Nikolić, Gabor Pongo, Tamara Aleksić i Arpad Mesaroš. Premijera je održana 15. maja, a sinoć je odigrana druga repriza i time se završio prvi krug izvođenja ove predstave koja je i kod publike i pozorišne kritike izazvala veoma pozitivne reakcije.
– Imao sam divnu ekipu bez koje ovo nikada ne bih uspeo. Jer, ta vrsta sluha, poverenja, ta vrsta istraživanja je ključna da bi se došlo do nečega što je stvarno duboko – kaže naš sagovornik kojem je ovo četvrta predstava koju režira u teatru na Crvenom krstu.
Rođen je 1986. u Baru. Diplomirao je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. Nakon ispitne predstave po Fejdoovom tekstu „Ne šetaj se gola“, usledili su naslovi “U lovu na bubašvabe“ (JDP), “Otelo” (Grad teatar Budva/Zetski dom/Festival MESS), “Revizor”, “Urnebesna tragedija”, “Samoubica” (CNP, Podgorica), “Život je pred tobom”, “Smrt trgovačkog putnika”, “Anđeli čuvari” (BDP), “Nesporazum” i “Prah” (Narodno pozorište u Beogradu), “Kičma”, “Radnička hronika” (Narodno pozorište Subotica), „Garderober“ (SNG Maribor). Kao asistent režije sarađivao je sa Jiržijem Menclom i Paolom Mađelijem. Njegove predstave gostovale su na više od dvadeset festivala u Srbiji i u inostranstvu. Dobitnik je specijalne Sterijine nagrade za režiju.
Veljko potiče iz čuvene crnogorske umetničke porodice. Otac mu je poznati reditelj Branislav Mićunović, nekadašnji ambasador Crne Gore u Srbiji, a istim pozivom se bavi i njegova majka Radmila Vojvodić.
– Inspiriše me apsurd u pozorištu i duhovitost koja nije na prvu loptu, često se krije i ne želi da forsira publiku na smeh. Mislim da je ta vrsta duhovitosti u “Demokratiji“ postignuta, ne tera vas na grohotan smeh, već on dolazi iznutra, nenadano, i da se isto tako povlači u neke dubine koje često odlaze u gorčinu jer smo u takvoj temi. U tom delu se publika prepoznaje u tim situacijama, tim fragmentarnim scenama, gotovo voajeristički posmatra to sa distancom, a pokazalo se iz predstave u predstavu da se iz takvog položaja ubacila u nekim delovima i surovo unutra, da nisu ni svesni da su uzeti, uslovno rečeno – sumira utiske Mićunović.
Za ovaj komad, kako kaže, potreban je veliki motiv, jer on na nekom prvom nivou ne juri pozorište, a ni Brodski ga nije tako primarno pisao.
– Zahtevao je jednu vrstu intervencije, adaptacije, ali ta njegova svevremnost vam daje obavezu da uđete u sve to. Moja namera od samog početka, još od rada na adaptaciji, bila je da tu veliku temu nikako ne bagatelišem u lokalnom smislu. Ona je toliko velika, značajna za ceo svet, da Brodski ne zaslužuje da ga iko posmatra lokalno. A s druge strane je važno da to ne može ni da se zaobiđe, bilo da pričamo o eks-Jugoslaviji, Americi, Rusiji, Evropi koja ima tendenciju da ide u desno. Zato mislim da će korespondirati i sa festivalskom internacionalnom publikom a vidim da je već prepoznato od upravnika BDP Juga Radivojevića i čelnika Ujvideki Sinhaza.
Jer, nastavlja Mićunović, živimo teme koje jesu zloupotreba demokratije u sve moguće svrhe.
– Živimo na raskrsnicama, večnim tranzicijama, političkim parazitiranjima, želeći da se šlepamo uz druge subjekte ne želeći da krenemo od tog ličnog, od vaspitavanja sebe, svog bića, svog okruženja. Kada se predstava razvija i kada ulazite u ta poglavlja koja jesu ona koja se tiču demokratskih pravila a i nekih koja mogu imati uporište u Evropskoj uniji i u američkom sistemu vrednosti, tu dolazimo do suštine zašto ova svevremena tema toliko duboko tuče. A primećujem da se narod prepoznaje u toj groteski na kojoj sam insistirao, jer to nije lakrdija nego bolna tema.
U pozorištu je svima veliki izazov, ističe reditelj, da imate atmosferu da zaradite i smeh i tugu i bol i emocije, i potpunu apatiju.
– Dijapozon koji nas i prati sa našim demokratskim razvitkom ili nerazvitkom. Taj horizont koji stalno posmatramo i prema kom stremimo a on nam se povlači pred našim očima i nikako da mu se približimo. I to je ta seta koja provejava.
Sa malim pauzama, komad „Demokratija“ radili su dva meseca što je, dodaje Mićunović, standardno dug proces.
– Čak nisu ni prijale te pauze, Ozren je odlazio na predstave i Akademiju u Zagreb gde predaje, pa smo radili u blokovima, tako da je to bio stampedo sa odmorima. Možda će ovo što ću da kažem da zvuči kao neko opšte mesto, ali on je toliko veliki i darovit glumac da kada to pomešate sa njegovim ljudskim osobinama, jer Ozren je jednostavno dobar čovek, možda mu je zato sve lakše da sprovodi u delo. Mi nismo nikad pre sarađivali, iako sam znao za njegovu veličinu, a on je pre ovog gledao samo jednu moju predstavu, međutim to poverenje od prvog do poslednjeg dana koje smo imali, i ja u njega i on u mene kao mlađeg kolege, bilo je dragoceno. Ovo je već drugi naslov koji igra u BDP i nadam se da će da nastavi saradnju i da gostuje još mnogo puta.
Ono što Veljko posebno naglašava jeste saradnja sa pozorištem Ujvideki Sinhaz iz Novog Sada.
– Strašno veliki respekt imam prema njihovom ansamblu i svako iz ovog posla zna njihove vrhunske domete. To što su ušli u koprodukciju sa nama isto je jedna značajna stvar koja je dala svemu poseban internacionalni momenat. Imamo i Mađarsku i Srbiju i Hrvatsku, preko mene malo i Crnu Goru, vrlo se to iz teme dobro kanalisalo.
Na pitanje, šta mu je rekao njegov profesor Egon Savin kojeg smo videli na premijeri „Demokratije“, Mićunović kaže da nažalost nisu imali vremena da se sretnu ali da mu je poslao jednu jako toplu poruku sa podrškom koja mu mnogo znači.
A to što se na premijeri nakon ovacija na poziv glumaca popeo na scenu, komentariše da se to spontano dogodilo:
– Ja to ne radim, nemam takve pretencioznosti, ali osetio sam da je publika prepoznala i temu, i naš veliki trud i posvećenost i eto, desilo se i to.
Sledeći Veljkov projekat biće o Kafki u Srpskom narodnomo pozorištu u Novom Sada koji je najavljen za početak naredne sezone.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar