Kao, ja sam Srbenda. Šta to znači? Često ta grupa mene vređa, a interesantno je da svi oni imaju na svojim profilima "Lepa sela lepo gore". Svi ti junaci iz "Lepih sela" su im idoli, a vređaju mene koji sam te ljude izmislio i napravio, kaže reditelj Srđan Dragojević, ocenjujući da živimo u "strahovito konzervativnom društvu", u kom se ironija često ne prepoznaje.
Reditelj Srđan Dragojević razgovarao je u Narodnoj biblioteci Srbije sa prevodiocem Milošem Konstantinovićem o delu francuskog pisca Marsela Emea, čije delo mu je poslužilo kao predložak za novi film „Nebesa“ u kom se kroz tri priče bavi uticajem božanskog čuda na živote ljudi. Dragojević je naveo je nastojao da u tom filmu, koji će uskoro započeti bioskopski život, ne bude ni trunke blasfemije, da je dao film da ga pogledaju i pravoslavni vladika, i katolički biskup, da su oni pohvalili dubinu filma, a da ga je pogledala i njegova sestra monahinja i u njemu videla hrišćansku komediju i jedan od retkih primera hrišćanskog filma kod nas. Ne plašim se negativnih reakcija, ali se plašim pogrešne shvaćenosti, rekao je Dragojević. On je ukazao na Sorentinovu seriju „Mladi papa“ ocenjujući da se ona bavi hrišćanstvom na nov način i ocenio da toga kod nas nema.
– Mi smo strahovito konzervativno društvo, zapravo. Mi nemamo uopšte svest o tome koliko smo bili jedno otvoreno, liberalno društvo sedamdesetih i osamdesetih godina i kakav smo strahovit pad doživeli poslednjih trideset godina. Mi smo trenutno društvo koje ima pornografiju na televizijama i rijaliti programe, ali bazično smo skoro na nivou Avganistana – ocenio je Dragojević.
Konstantinović se usprotivio se takvom stavu, uveren da je primedba o liberalnim decenijama iz vremena socijalističke Jugoslavije „ipak iluzija“.
– Nije tako bilo samo u Beogradu. Ja sam odlazio kod svoje bake i deke u Prokuplje. Tamo su bili ljudi koji su znali jako mnogo o književnosti, jako mnogo o rok muzici, u malim gradovima Srbije postojale su kulturne scene i svest o tome da smo deo sveta. Daleko je veća bila povezanost tih ljudi sa svetskim zbivanjima nego što je danas kada svako ima internet i to je taj paradoks – rekao je Dragojević.
Sagovornici su se potom saglasili u tome da reditelj govori o kulturnom, a ne političkom liberalizmu, ali da je činjenica da je tada ozbiljno ulagano u kulturu.
– Mi smo uvek imali neku vrstu autoritarnog društva i sistema, to je neka konstanta i to je uvek kod nas dominiralo, ali mene zanima taj kulturni liberalizam, ja sam čovek koji se bavi kulturom i umetnošću – napomenuo je Dragojević.
Građansko vs. nacionalno
U razgovoru o Emeovom delu i Dragojevićevim filmovima, Konstantinović je naveo i da ima utisak da je ironija u umetnosti često pogrešno shvaćena, navodeći kao primer „Smrt popa Mila Jovovića“ Ramba Amadeusa, jer mu se čini da veliki broj publike voli tu pesmu „ne videći ironijski odnos autora prema epskoj tradiciji“.
– To je, nažalost, tako. Ja na društvenim mrežama, pošto često iznosim liberalne stavove i često polemišem sa ljudima o različitim konceptima i pre svega zastupam koncept građanskog kao nešto što je bolje za individualni identitet nego nacionalno, i često sam i dosta oštar prema hiljadama mladih ljudi koji stavljaju na svoje profile ikone, manastire i sebe smatraju velikim Srbendama, velikim pravoslavcima… Često sa njima polemišem i pitam da li je moguće da ste vi toliko jednostavne individue. Uvek kažem da je ljudsko biće mnogo komplikovanije od toga da bude Srbin ili da bude samo pravoslavac. To je Prokrustova postelja. Kao, ja sam Srbenda. Šta to znači? A često ta grupa mene vređa, a ono što je interesantno svi oni imaju na svojim profilima „Lepa sela lepo gore“, svi ti junaci iz „Lepih sela“ su im idoli, a vređaju mene koji sam te ljude izmislio i napravio. Ali, dobro, to je sad ta ironija – rekao je Dragojević.
Konstantinović se saglasio sa tim da nacionalno može biti Prokrustova postelja, ali je zapitao da li i građansko takođe može da bude Prokrustova postelja.
– Ne može. Zato što je to jedan jako širok pojam koji podrazumeva građanske dužnosti, građanska prava, obaveze… i ja svoju decu vaspitavam u građanskom duhu. Da imaju prava, obaveze, da su nacionalna tradicija i jezik samo jedan delić identiteta koji taj identitet obogaćuje. Ali to je samo jedan deo, koji obogaćuje sve druge. Ti si, recimo, prevodilac, muškarac, ljubitelj književnosti… Kako bi se osećao da vam kažem da ste Srbenda? – rekao je Dragojević.
– U tome ima ironijskog naboja – uzvratio je na to Konstantinović.
– Ne doživljavaju oni to tako. On stvarno misli da je Srbenda. To je interesantno – navodi Dragojević.
Govoreći o konceptu građanskog, reditelj je ocenio da je to za moderno društvo bolje polazište.
– Ne kažem da je idealno, naravno. I ja imam mnogo skepse prema neoliberalnom kapitalizmu, prema tome da postoji jednačenje svih kultura, da nacionalne kulture gube na svojoj specifičnosti, da se potiskuju. Pa, mi smo najviše zbog toga ugroženi, pošto filmovi na malom jeziku gube na značaju. Sve ih je teže finansirati, sve je manje publike. Nacionalne kulture, naravno, kao i očuvanje jezika, jesu važan aspekt, i tu mora da pomogne pametna zajednica, pametna država, ali uprkos svemu, mislim da je koncept građanina važan i uvek kažem „njegovo veličanstvo građanin“. To je jako važno jer se bojim da, kada koristimo taj termin „srpski narod“ znam odmah da taj koji ga koristi sprema neku zvrčku. To smo učili 30 godina. Kad mi kaže „u ime srpskog naroda“, ja se nekako malo naježim. To „u ime srpskog naroda“ je često inspirisalo zločine, a „u ime građanina“ ne. Zamisli da u ime građanina činiš neki zločin. To bi bilo nemoguće. Osim, možda, u Francuskoj revoluciji. Princip građanina je dobar jer je neutralna vrednost i to mi se dopada – kazao je Dragojević.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare