Književnik Aleksandar Petrov preminuo je u 84. godini, posle duge i teške bolesti.
Petrov, književnik, profesor, član PEN kluba i nekadašnji predsednik Udruženja književnika Srbije, umro je preksinoć u svom domu u Beogradu, preneo je „Nedeljnik“.
Rođen je u Nišu 1938. godine, a sebe je ovako opisivao:
– Volim da kažem da sam sto odsto Rus i sto odsto Srbin, rođen u Nišu.
Studije književnosti završio je u Beogradu na Filozofskom fakultetu, a doktorirao na poeziji Miloša Crnjanskog, što je prvi doktorski rad na ovu temu. Radio je u Institutu za književnost i umetnost, bio osnivač i glavni urednik časopisa „Književna istorija“, urednik srpske sekcije „Amerikanskog Srbobrana“, najstarijih srpskih novina u dijaspori i član redakcije „Književnih novina“.
Predavao je na mnogobrojnim univerzitetima na svih pet kontinenata, a bio je i predsednik Udruženja književnika Srbije. Takođe, bio je poslednji vršilac dužnosti predsednika Saveza književnika Jugoslavije, kao i jedan od osnivača Vukove zadužbine.
Nikada nije bio član nijedne stranke, a naročito ne Komunističke partije, a još u gimnaziji izbačen je iz Narodne omladine, što je, kako je jednom rekao, bio jedinstven slučaj. U vreme žestokih rasprava u Francuskoj 7, Aleksandar Petrov je podneo ostavku na mesto prvog čoveka Udruženja književnika Srbije.
– Isteran sam i iz mog Instituta u kojem sam zatim proveo gotovo ceo radni vek i bio naučni savetnik, osnivač i rukovodilac naučnog projekta izučavanja periodike. Razlozi nisu bili ideološki nego privrženost pravu na slobodu mišljenja ili na stav prema ubeđenju, a ne prema očekivanju drugih, moćnih. Tu ideju vodilju sledio sam i kao predsednik Udruženja književnika Srbije, v. d. predsednika Saveza pisaca Jugoslavije, kao predavač na mnogim univerzitetima u svetu. A i kao kritičar kada sam podržao progonjene pesnike kao što su bili Gojko Đogo i Matija Bećković, ili odbio da osudim, recimo, Tanasija Mladenovića zbog pesme „Kliziš, Srbijo, kliziš“. Neki pisci, članovi SKJ, balansirali su zato što su verovali da se društvene promene mogu bar započeti tek u redovima vladajuće i jedine političke partije – govorio je pre nekoliko godina za „Politiku“.
Petrov je 1991. godine otišao u Japan, gde je godinu dana predavao na Univerzitetu Hokaido.
Nakon Japana nastavio je život u SAD, u Pitsburgu gde je na tamošnjem univerzitetu, na Katedri za slavistiku predavao Srpsku kulturu i jezik i bio saradnik „Centra za ruske i istočnoevropske studije“.
U svojoj pesničkoj karijeri objavio je knjige „Sazdanac“, „Poslednje Kosovo“, „Istočni dlan“, „Kamen i zvono“, „Peta strana sveta“. Poezija Petrova prevođena je na tridesetak jezika, a zbirke su mu objavljivane u SAD, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Francuskoj, Španiji, Rusiji, Poljskoj, Kini, Japanu…
Petrov je objavio i nekoliko romana: „Kao zlato u vatri“, „Turski Beč“, „Lavlja pećina“ i „Memoroman“, u kome je kao poznanik i prijatelj naših, ruskih, američkih najznačajnijih književnika pisao o literarnim i političkim prilikama koje su kreirale jedno vreme, od ratnog detinjstva do naših dana, portretišući ne samo pisce, poput Crnjanskog ili Vaska Pope, već i Slobodana Penezića Krcuna i Aleksandra Rankovića.
Autor je nekoliko zapaženih antologija, i mnogobrojnih knjiga kritika, eseja i studija, kao što su „Razgovor s poezijom“, „U prostoru proze“, „Krila i vazduh“. Naročito se ističe „Antologija ruske poezije 17-21. vek“, objavljena 1977. godine, u koju je uključio tada zabranjene sovjetske književnike.
– Leonid Brežnjev, u to doba apsolutno svemogući lider komunističke partije i sovjetske države, prilikom posete Beogradu lično tražio od predsednika Tita da ne dozvoli objavljivanje takve antologije – rekao je nedavno Petrov u poslednjem intervjuu za „Novosti“.
Samo mesec dana pred smrt objavio je dve knjige „Doktor Haos“ i „Erosova sveska“.
Bonus video:
SANU između starih principa i novog sveta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar