Pre sto godina, na današnji dan, Miloš Crnjanski je objavio pesmu "Sumatra“. Za "Sumatrom" je došlo "Objašnjenje ’Sumatre’“.
Piše: Gojko Božović
Objavljeni u Srpskom književnom glasniku 1. oktobra 1920. godine, pesma i njeno objašnjenje, kao možda najslavniji primer nerazdruživog sprega dela i autopoetike u srpskoj književnosti, predstavljaju svedočanstvo jednog pesničkog i egzistencijalnog trenutka u drami Crnjanskovog života i književnosti. „Sumatra“ je izraz potrebe da se prevaziđe zadati životni krug, obeležen iznad svega tek okončanom kalvarijom Prvog svetskog rata, zbog čega se u razrušenom svetu traže veze, najpre s dalekim svetovima i udaljenim iskustvima. „Objašnjenje ‘Sumatre'“ je izraz potrebe da se ukaže koliko iza ove pesme snažno stoje okolnosti konkretnog i neponovljivog života. Ali ono pokazuje i kako pevanje „malo nove pesme“, o čemu pesnik govori i u „Prologu“ i u „Epilogu“ u Lirici Itake, u tako izmenjenim ličnim i epohalnim okolnostima jeste nužan zahtev kako bi poezija uopšte mogla da govori o najvažnijim sadržajima ljudskog iskustva.
U pesmama iz Lirike Itake datumi i mesta njihovog nastanka nisu tek puke činjenice pesničke autobiografije, već sastavni delovi pesama i njihovi prvi komentari. Crnjanski je to snažno naglasio komentarima koje je naknadno, iz novog životnog okvira, ali s neposustalim živim sećanjem, napisao uz pesme iz Lirike Itake. Datumi i mesta su okolnosti objave pesničke imaginacije, a iza njih stoje uzroci koji su pesnika vodili do baš tih i takvih stihova. Nastajala u rovovima i bolnicama Prvog svetskog rata, na frontovima i u ratnoj pozadini, nadomak toliko puta viđene smrti i uvek u osećanju besmisla života i gađenja nd svetom koji je iz samozaborava i inercijske veselosti posrnuo u raščovečenje i dezintegraciju tela, Lirika Itake nastaje i u prvim godinama posle rata. Rat je završen, ali nisu okončane njegove posledice, niti raskoli koje je on izazvao u svakome ko je rat preživeo i iz rata se vratio da više nikada ne nađe ni jučerašnji svet, ni nekadašnje iskustvo, ni mnoge ljude koje je ostavio, dok će od nekih ostati samo senke nekadašnjeg života. U komentarima uz pesme iz Lirike Itake Crnjanski često pominje princip slučajnosti i slučaj komedijant kao pokretača ljudskih namera i istorijskih događaja. I sam povratak iz rata jeste slučajnost, kao što će Crnjanskog kao junaka komentara i njegove drugove slučaj komedijant voditi od jedne do druge epizode rata, od jednog susreta sa smrću do druge ispraznosti života. Ali za one koji su se vratili iz rata kakvog pre toga nije bilo, a za kakav oni nisu bili pripremljeni ne samo svojim iskustvom nego ni svim onim što su znali i o životu i o ratovima, i o evropskoj i o svetskoj stvarnosti, promenjeno epohalno iskustvo uopšte nije bilo slučajnost već nužan izraz novog sveta koji je nastajao pred njihovim očima u užasima i ruševinama Prvog svetskog rata i u neizvesnostima koje su obeležili njihov povratak iz rata.
„Ja sam se formirao poslednje godine pred rat i u ratu. U hapsu i na ratištima, kao prost austrijski vojnik, ja sam patio, bolovao, bežao i jurišao. Spavao sam među mrtvacima. Taj rat neću i ne mogu da zaboravim. U tih pet godina, u bolnicama i logorima, pisao sam Masku, Dnevnik o Čarnojeviću i svoje pesme. Onome što sam tada mislio i osećao prema čovečanstvu, o rastancima i patnjama, o uzaludnosti, hoću da budem veran i dosledan. U velikom haosu Svetskoga rata bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće. Ni radost posleratna nije me izmenila“, nedvosmisleno kaže Miloš Crnjanski u razgovoru s Branimirom Ćosićem o svom uobličenju i o uobličenju svojih pesama iz Lirike Itake, barem onih koje je sačuvao ili onih koje nisu uništili on ili okolnosti tadašnjeg književnog, ratnog i poratnog života.
Taj čas uobličenja ostaće nepromenljivo jezgro književnosti Miloša Crnjanskog, koliko god da su se menjale okolnosti njegovog života, dominantni žanrovi pojedinih faza njegove književnosti ili koliko god tražili i pronalazili razlike između Crnjanskog koji piše Liriku Itake i Crnjanski koji, čitavu jednu epohu posle, kada se njegov svet još jednom bespovratno promenio, piše komentare u kojima nastoji da izrazi trenutak koji je nestao u vremenu, ali je, ako je igde, ostao u pesmama. To je trenutak u kome su lica tako često bleda, lišće je požutelo, ali bez ikakvog romantičarskog prizvuka, to je lišće sasvim moderne dezintegracije života i tela, mesec je sam na noćnom nebu, dok je smisao rastavljen od ispražnjenog života čoveka koji je, posle svega, a kao da je kraj sveta, došao na svoju Itaku. Lirski junak Crnjanskog je preživeo rat koga se užasavao i odoleo smrti koju je osećao svuda oko sebe, na frontovima i u bolnicama, nad mrtvim telima i u vodi u kojoj se, ppput samog pesnika kupa, a pre njega su se u njoj okupala petorica vojnika. Ali ne nalazi čemu bi se radovao, niti na čemu bi utemeljio smisao koji su dotukle svireposti rata. Kao što je kod Odiseja slavu i lukavstvo rata smenila patnja desetogodišnjeg lutanja po morima dok mu napokon ne bude dato da dođe na Itaku, junak Crnjanskog, posle rata u kome nije video nikakvu slavu već samo patnju i užas, smrt i gadost, besmislenost i preživljavanje kao zamenu za pravi život koji je negde ostao, dolazi na Itaku koju tek treba da osmisli i koja tek treba da postane ostrvo njegovog iskustva. Ta Itaka, više od ičeg drugog, jesu same njegove pesme, kako ratne, tako i one pisane u prvim godinama posle rata.
Bez iskustva rata koje je potreslo i promenilo svet, a nekadašnji život odbacilo u mutno sećanje kao da ga nikada nije ni bilo, ne bi bile moguće najpre „Vidovdanske pesme“ u Lirici Itake. Započete pesmom „Prolog“, u kojoj se traži „malo nove pesme“ kada već ništa drugo što bi utažilo dramu novog iskustva nije ni dato ni moguće, „Vidovdanske pesme“ suočavaju se potom s jednim po jednim od ključnih mitova i toposa nacionalne kulture i tradicije. Svaka od tih pesama jeste po jedan hibris kojim se iz okvira nasleđenog života i iskustva, duboko proosećanog, pa utoliko i potresnije doživljenog, otiskuje prema novom koje će biti u epohalnom saglasju ili protivrečju, ali svakako na horizontu sveta koji nepovratno više nije isti.
Takvi hibrisi se plaćaju najskupljom cenom, a Crnjanski ih je, zajedno sa svojom generacijom, već platio izlazeći iz rata promenjen, ostavljajući u ratu bivši svet i minulog sebe, zajedno s hiljadama drugih kojima je taj rat poslednji trenutak života. U „Prologu“ se odmah objavljuje odisejski kompleks stečen na pučini nemilosne istorije: „Ja videh Troju, i videh sve.“ Ako nijedan Odisej ne viđa istu Troju, povratak svakog od njih na Itaku je dug i mučan, jedva moguć. Onaj koji se vraća u „Prologu“ je bled „i sam“. Kao i početni Odisej, u kući zatiče pijanku i blud, a dobro zna „tužan je život na svetu, svud“. I na samoj Itaki on ostaje deo tog tužnog života, zbog čega Itaka neće postati nikakva uteha, niti nada u povratak u idilični svet. Otuda lirski subjekt odbacuje optimizam i samozavaravanje, patriotske tribine i uglađene poetike, jer želi da „nešto novo“ što se obistinilo u životu njegovog naraštaja bude izraženo nečim novim u samoj poeziji. Zahtev za „malo nove pesme“ postaje tako zahtev za novom pesničkom istinom koja će izraziti osećajnost i dramu ljudi novog doba. Istaknut kao programska objava u „Prologu“, taj zahtev će trajno obeležiti pesme Crnjanskog i ponavljaće se na sličan način u mnogim njegovim pesmama, da bi u „Epilogu“ on dobio izraz neminovnosti: „Na Itaki će da se udari / u sasvim druge žice.“ Nove pesme, kako se govori u „Epilogu“, neće se pevati ni kanonima profesora, ni sentimentalnim nadama gospođa, ni velikim patriotama, ni onima koji odbacuju moderni senzibilitet. „Sudbina mi je stara, / a stihovi malo novi“, objavljuje Crnjanski u „Prologu“. Čovek je izašao iz još jednog rata, i u tome je ta starost sudbine koja se periodično ponavlja. Ali taj čovek, ispunjen patnjom i gađenjem, iskustvom smrti i razorene telesnosti, vapi za novom pesmom koja će mu razjasniti svet u kome se, posle svega, našao i u kome, sa svim što je poneo iz rata, sada mora da živi.
U „Vidovdanskim pesmama“ oživljava osećanje nestanka jednog po jednog iskustva minulog sveta. „Nemamo ničeg“, kaže se u pesmi „Himna“, a to ništa jesu kodovi kulture i mišljenja koji su u jučerašnjem svetu davali smisao trajanju. Odvajajući se od elemenata takvog iskustva (od himnične slike prošlosti, od tradicijskih tokova mišljenja, od herojske dimenzije istorije, od slavom ovenčanih starih i novih ratova), Lirika Itake nije samo modernistički čeoni sudar sa zatečenim činjenicama pesništva i mišljenja koliko je duboko proživljeno i sasvim konkretno iskustvo čoveka koji, umesto blistave prošlosti i optimističke sadašnjosti, prepoznaje svuda svet u strahu, krv i smrt, očaj i prazninu, slom i prezrenje, dosada i neispunjenost, tugu i melanholiju, laž i stid, neiskrenost i licemerje. „Mi više tome ne verujemo, / nit išta na svetu poštujemo. / Ništa željno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo“, kaže se u pesmi „Naša elegija“.
Razapet između inercije velikih reči i stvarnosti u kojoj nije ostao kamen na kamenu nekadašnjeg iskustva, svet iz koga govore pesme Lirike Itake mora da se suoči sa sobom i da nađe izraz nužnog razumevanja. Taj izraz Crnjanski otkriva u zahtevu za „malo nove pesme“ i u pobunjeničkim, demistifikatorskim, obesvećujućim stihovima „Vidovdanskih pesama“. I u „Novim senkama“ i u „Stihovima ulica“ to ostaju dominantna osećanja Crnjanskove poezije, ali pošto je taj pobunjenički okvir već upostavljen, one ga i doživljavaju u osnovi kao osvojeni horizont „nove pesme“. Otuda se u ovim pesama, uz sliku sveta koja ne gubi na intenzitetu, uporedo javljaju melanholični lirizam, kojim se istražuju uvek bolna i oskrnavljena zemaljska iskustva, i težnja za eteričnim prevazilaženjem zadatog životnog kruga koja se ogleda kako u pogledu koji sve više osvaja Mesec i zvezde, tako i po slutnji najrazličitijih daljina. Lirsko ja stoji u svetu raspadnutih relacija, vrednosti i formi („svi boli sveta skupe se u meni“, kaže se u pesmi „Na ulici“), sluteći, pri svemu tome, da „mir je moj daleko“, kao u pesmi „Nove senke“.
Ta potraga za daljinama kao mogućim izlazom iz sveta pred kojim se u jednakoj meri osećaju užas i zgađenost, bol i melanholija dovešće pesnika do „Sumatre“ kao pesme u kojoj vrhuni to osećanje daljina iskazano u mnogim pesmama Lirike Itake. U „Sumatri“ će se sresti i udaljeni prostori, doživljeni kao mogućnost drugačijeg života, i eterični Mesec, znan iz mnogih pesnikovih stihova, koji i sam jeste izraz daljine i nadzemaljskih vidika. „Sumatra“ je pesma u kojoj sve senzacije i sva iskustva, stvarna i moguća, doživljena i zamišljena, stoje jedna kraj drugih u razdešenom svetu koji valja ispuniti vapijućim smislom. Lirski subjekt sluti da je sve u vezi, minulo i sadašnje, prošlost koja ne ostavlja na miru i neizvesna budućnost, obližnji vidici i daleka prostranstva, čulom proverena stvarnost i stvarnost koja postoji samo u slutnji. „Sumatra“ je izraz tih slutnji i ukrštaja, suma uporedo postojećih stvarnosti od kojih nijedna ni zaokružena, ni dominantna, ni potpuno neposredno data.
Retorika daljine je osnovni glas „Sumatre“. To su, najpre, vrhovi Urala i kao realan prostor i kao ostavština mogućeg života, o čemu pesnik svedoči u komentarima uz Liriku Itake, potom je to „neki potok“ koji negde teče kao zamena za izgubljeni bledi lik, onda su to ljubav i jutro u tuđini, pa „beskrajni mir plavih mora“ i crvena zrna korala, onda Mesec, istrajni pratilac Crnjanskove poezije, na kraju daleka brda i jednako daleke ledene gore. Sve je to negde daleko, od lirskog subjekta i od njegovog stvarnog života ispunjenog iskustvom o kome su tako potresno govorile „Vidovdanske pesme“ ili „Nove senke“ i „Stihovi ulica“. Ali sve to opet ostaje kao poslednja mogućnost da se takav svet prevaziđe ili da se barem umiri i pripitomi njegov ozvereni lik tako snažno spoznat u užasima Prvog svetskog rata.
Otuda „tihi, snežni / vrhovi Urala“ učestvuju u stvarnosti subjekta „Sumatre“ koji teži da nadiđe ograničenja i zadatosti, zamračenja i tabue. Utoliko se „bledi lik“, a takva je većina likova u ovoj poeziji, izgubljen u nekoj večeri nepovratno minulog života, sumatraistički zamenjuje potokom čiju uverljivost i stvarnost ne umanjuje ni to što je „neki“, ni to što je neodređeno njegovo mesto („negde“). Snaga slutnje odmerava se s ponorima života. Na istoj osnovi se i zrna korala, koja se „crvene“ iz beskrajnog mira „plavih mora“, pa se ta čulna senzacija javlja kao makar kratkotrajni vizuelni izraz nade u drugačije zasnovan život, stapaju s trešnjama iz zavičaja, a i zavičaj i trešnje su povlašćeni simboli u poeziji Crnjanskog. Lirskom subjektu je sve pod rukom, jer je nešto ostalo u sećanju, nešto je izgubljeno u životu, nešto je nastalo u nesmirenoj slutnji. A „Sumatra“ nastaje i traje kao zbir svega toga, i to zbir koji svakom pojedinačnom delu daje veću vrednost nego što bi je on imao sam po sebi.
Stopljeno u jedno zahvaljujući senzibilitetu lirskog subjekta, takvo uporedno koegzistiranje različitih i, na prvi pogled, neuporedivih planova stvarnosti postaje u „Sumatri“ ekspresija potrebe za iskustvom koje će istovremeno i prevazići stvarnost proisteklu iz Prvog svetskog rata i naglasiti dubinu promene posle koje ni svet, ni čovek u njemu, ni čovekova pesma ne mogu ostati isti. Izglobljeni svet Crnjanskovog života nadomešćuje se pomešanošću prostora koje oličava „Sumatra“.
Prvi deo „Objašnjenja ‘Sumatre'“ je programska objava pobunjenog ekspresionističkog pesnika sasvim jasno osvedočenog da su pale „ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni“. U „Objašnjenju“ se pokazuje zbog čega je granična situacija života, u kojoj se našao čitav jedan svet, neminovno mora stvoriti novi pesnički senzibilitet, inače poezija neće imati istinske veze sa životom. Poezija, vatreno zastupa Crnjanski, mora da pronađe „nove vrednosti“, nipošto samo formalne, već najpre saznajne i smislotvorne, koje ne uspeva da pronađe sam život. Život se u „Objašnjenju ‘Sumatre'“ često pominje upravo kako bi se naglasila suštinska vezanost poezije za okolnosti života i kako bi se naglasila dubina promene u iskustvu sumatraističkog pesnika: „Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život. To su mrtvi, koji pružaju ruke! Treba ih naplatiti!“ Ako je prvi deo „Objašnjenja“ svedočanstvo o nastanku nove, modernističke poezije, drugi deo je svedočanstvo o nastanku same „Sumatre“. Sa stanovišta poetike Crnjanski uranja u sam život kome duguje ovu pesmu, kao što mu duguje i pesme iz Lirike Itake. Pratimo iz najveće moguće blizine, zahvaljujući ovoj pesničkoj ispovesti, u ovom obliku uistinu retkoj, kako nastaje pesma, poreklo pojedinih njenih motiva, ukrštaj njenih i pre nje nesvodivih svetova. Pesnik je najpre primetio „veze, dosad neposmatrane“, te veze su oživela lična i poznata iskustva, onda su se sećanja i iskustva pomešala sa čulnim senzacijama nastalim na noćnom putovanju vozom od Zagreba, kroz Srem, do Novog Sada. Osećajući „ogromnu promenu u svetu“ („izmenili su nas“, gotovo uzvikuje pesnik), Crnjanski toj promeni daje ime Sumatra. Napetost između jednoobrazne stvarnosti i umnoženih iskustava Sumatre postaje uslov da se iz „zamršenosti“ života naslute „ogroman mir i bezgranična uteha“. Poezija je svedočanstvo te dubinske promene.
Komentari uz Liriku Itake mogu se čitati kao bildungs roman: odrastanje, saznanje porodice i porodične istorije, otkriće da je sam sebi predak, saznanje sveta, spoznaja rata. „Objašnjenja ‘Sumatre'“ je sasvim različito od drugih komentara. „Objašnjenje“ je u prvom delu polemička autopoetika, u drugom delu je čista lirska ekspresija, karakteristična za vreme u kome je nastala. Komentari uz pesme iz Lirike Itake otkrivaju iskustvenu osnovu pesama, čuvaju u sebi trag stišanije izražene autopoetike, ali su najpre autobiografija jedne pesničke i ljudske avanture. Uzrok ovoj razlici jeste najpre sam trenutak pisanja. Razlike između Crnjanskog iz komentara i Crnjanskog „Objašnjenja ‘Sumatre'“ jeste razlika između Crnjanskog dvadesetih i Crnjanskog pedesetih godina. Čovek koji piše Liriku Itake tek je izašao iz rata, ali se još nije rastao od njega. Itaka nije poznato ostrvo, već novi svet u koji je bačen. Prepoznaje sve u njemu, ali to više nije isti svet, u istoj meri u kojoj više ni sam junak nije isti. Čovek koji piše komentare odmakao se od Prvog svetskog rata, ali ga se još živo seća. Međutim, u njegovo iskustvo ušlo je i čitavo minulo vreme, uključujući nove slojeve iskustva iz Drugog svetskog rata. To ne može biti isti čovek, pa se zato i njegova sećanja u komentarima završavaju s godinama u kojima piše Liriku Itake i srodne pesme.
Ako menjaju pesnike, godine, pa i stoleća velikim pesmama ne mogu ništa. Pročitajte danas, ili bilo kog drugog dana, „Sumatru“ Miloša Crnjanskog i videćete da vam govori kao da je upravo napisana.
(Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare