Eseji o srpskoj književnosti (3) - Ima seoba. Smrti nema!

Način na koji Pavle Isakovič doživljava Beč u mnogo čemu ima veze s načinom na koji knez Rjepnin doživljava London. Obojica se osećaju kao stranci u mestu boravka, što je posledica i njihovog nedovoljnog poznavanja jezika kojim u tim sredinama moraju da govore. Isakovičev nemački i Rjepninov engleski sadrže mnoštvo iskvarenih reči, što je samo jedan od izvora njihovog nesporazuma sa svetom u kome žive. Isto tako, Pavle zapaža mane svojih sunarodnika u svetu kao što će isto činiti i Rjepnin u Romanu o Londonu.U Seobama je izrazitija lirska dimenzija, naglašeno je prisutno pripovedanje u varijacijama, a sama priča je jezgrovitija i koncentrisana na nekoliko situacija. U Drugoj knjizi Seoba izmenjen je odnos lirskih i pripovednih elemenata: lirizam je prigušen, a pripovedanje je mnogo više razvijeno. Ono što se u Seobama postiže ritmičkim, metaforičkim pripovedanjem, ispunjenim lirizmom, varijacijama i ponavljanjem, u Drugoj knjizi Seoba se ostvaruje razuđenim pripovedanjem u koje se umeće čitav niz ulančanih epizoda ili pak pojedinačnih događaja koje sa centralnom pričom povezuje učešće glavnog junaka.Greške koje se stalno čine moraju imati neki stabilan uzrok. Greške protiv identiteta sličnoimenih Crnjanskovih romana nastaju iz tri osnovna razloga.Na prvom mestu je, razume se, sličnost naslova, zbog koje se katkad Druga knjiga Seoba doživljava kao druga knjiga romana Seobe iz 1929. godine.Na drugom mestu jeste prezime ključnih junaka romana. I u Seobama i u Drugoj knjizi Seoba radnja se pokreće zbog Isakoviča, istina, zbog različitih generacija iste porodice koje se pred Turcima povukla iz Srbije, ispod Cera, ne bi li, do konačnog, pobedničkog povratka, našla sreću u nekom od hrišćanskih carstava.Treći razlog zbog kojeg se romani o Isakovičima doživljavaju kao delovi jednog romana jeste sam čin seoba. Isakoviči i njihov deo naciona stalno se sele, ali dok u Seobama odlazak u Rusiju doživljavaju kao konačan ishod na horizontu života, u Drugoj knjizi Seoba ta seoba se ostvaruje, što, u isti mah, znači i kraj idilične predstave o Rusiji kao smislu svih seoba.“Prvu i drugu knjigu tog romana treba posmatrati kao ruinu od šest neostvarenih romana. Među mnogo strašnijim našim našim ruinama, taj ostatak biće znak svog vremena. Ostvarena dela u literaturi su skoro uvek manja od nameravanih i nenapisanih knjiga“, kaže Crnjanski u jednom razgovoru iz 1964. godine o genezi svojih dela o seobama. U drugom intervjuu, datom godinu dana kasnije, pisac još više naglašava različitosti:“To sam nazvao ‘Druga knjiga Seoba’, zato što volim jednu pesmu koja se zove ‘Poslednja pesma koju je okean napisao Sintiji’. To je pesma jednog engleskog velikog pesnika, i taj naslov sam zato uzeo, što su tražili od mene, u Srpskoj književnoj zadruzi, da obeležimo to kao zasebnu knjigu, a ja sam želeo da se vidi da ona nema veze s prvom knjigom Seoba. Ta veza je tehnička.“Mada je u nekim intervjuima nedovoljno jasno, pa i protivrečno, objašnjavao vezu između dva svoja romana, u intervjuu iz 1977. godine Crnjanski potvrđuje svoj pretežni stav:“Druga knjiga Seoba štampana je zajedno s prvom 1962. godine, posle duge i interesantne prepiske sa izdavačima. Nisam želeo da bude štampana zajedno s prvom knjigom, jer takvo štampanje stvara neke veze među ovim knjigama, koje inače ne postoje, iako, naravno, ima dosta veza i sličnosti koje postoje i koje su logične. Pa ipak, štampane su zajedno, što je omogućilo mnoge insinuacije kritike, poređenja, pretpostavke koje su se pretvorile u tvrdnje. To što nisam u obe knjige isti, mislim da je logično, da je dobro, jer ne bi bilo dobro da nije tako.“Planovi pisca su važni za književnu istoriju, oni mogu da daju i boju jednog književnog vremena, ali je mnogo važnije ono što je od planova ostalo ili ono u šta su planovi prerasli. Prema Crnjanskovom planu nastale su Seobe, jer one i po vremenu nastanka proističu iz ovog plana. Od plana do Druge knjige Seoba proteklo je suviše dugo vremena da bi plan ostao neizmenjen. Promenilo se i piščevo književno iskustvo, od nekih planova se odustalo i sticajem okolnosti. Kada se za Seobama čita Druga knjiga Seoba, onda se vidi sva dubina promene. Jedan isti Crnjanski nije dva puta napisao istu knjigu o seobama. Niti su seobe u njegovim romanima iste.Sutra: Junaci Druge knjige Seoba (Iz knjige “Igračke sudbine”, izdavač Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd)