Problemi srpske atletike i rekordi iz prošlog veka

Kada se zaviri u zvaničnu listu državnih rekorda, slika je nešto drugačija.

Više od 40 odsto seniorskih rekorda Srbije na otvorenom postavljeno je još u prošlom veku. Neki su stari nekoliko decenija, a pojedini su preživeli čitave generacije atletičara, promene opreme, podloga i načina treniranja.

Najstariji rezultati posebno privlače pažnju.

Nenad Stekić je još 1975. godine u Montrealu skočio 8,45 metara u dalj. Taj rezultat je i danas rekord Srbije. Od njegovog skoka prošla je 51 godina, a nijedan domaći atletičar nije uspeo da dođe do te granice.

Ni u troskoku nema promene na vrhu. Miloš Srejović je 1981. godine u Sarajevu skočio 17,01 metar, što je rezultat koji i dalje niko iz Srbije nije nadmašio.

U skoku uvis Dragutin Topić je 1993. godine u Beogradu preskočio 2,38 metara. Više od tri decenije kasnije, njegov rekord i dalje stoji.

Ni sprinteri nisu uspeli da izbrišu neka od starih imena iz državne statistike. Slobodan Branković drži rekord Srbije na 400 metara sa 45,30 sekundi, postavljen još 1990. godine, dok je njegovih 10,33 na 100 metara iz 1993. takođe i dalje najbolji rezultat u istoriji srpske atletike.

I upravo tu dolazimo do zanimljivog paradoksa.

Atletika danas nema gotovo nikakve veze sa onom iz sedamdesetih ili osamdesetih godina. Sportisti rade uz pomoć biomehanike, detaljne analize svakog pokreta, savremenih metoda oporavka i mnogo preciznijeg praćenja treninga. Oprema je napredovala ogromnim koracima, a posebno se to vidi u razvoju patika i podloga.

Pa ipak, neki rezultati iz vremena kada ništa od toga nije postojalo i dalje su nedostižni.

Naravno, to ne znači da su današnji atletičari slabiji.

Naprotiv, stari rekordi često predstavljaju dokaz koliko su njihovi autori bili izuzetni. Stekić, Topić, Srejović i Branković nisu bili samo najbolji u Srbiji. Njihovi rezultati bili su deo evropskog i svetskog vrha.

Zato se pitanje ne može svesti na to zašto neko danas jednostavno ne skoči dalje ili ne trči brže.

Veći problem je širina baze.

Atletika je nekada imala mnogo veće prisustvo u školama i sportskim društvima. Mnogo veći broj dece prolazio je kroz takmičenja, isprobavao različite discipline i imao priliku da ostane u sportu dovoljno dugo da se pokaže ko zaista ima potencijal.

Danas je put do vrhunskog rezultata često mnogo uži.

Srbija i dalje ima odlične trenere, klubove i pojedince koji uspevaju da proizvedu vrhunske sportiste. Međutim, veliki deo uspeha zavisi od nekoliko ljudi i individualnih projekata.

Kada se pojavi talenat poput Angeline Topić ili Adriane Vilagoš, on može da stigne do svetskog nivoa.

Ali za kontinuitet je potrebno mnogo više od nekoliko izuzetnih sportista.

Potrebna je baza iz koje će svake generacije izlaziti novi kandidati za vrh.

To se možda najbolje vidi u sprintu i pojedinim trkačkim disciplinama, gde Srbija već dugo nema širinu kakvu ima u nekim tehničkim disciplinama.

S druge strane, upravo tehničke discipline poslednjih godina daju razloga za optimizam.

Adriana Vilagoš već je među najboljim mladim bacačicama na svetu, Angelina Topić je napravila veliki iskorak na međunarodnoj sceni, dok se u skoku udalj pojavio Luka Bošković.

Bošković je ove godine u Zagrebu skočio 8,23 metra. Do Stekićevog nacionalnog rekorda nedostaje mu 22 centimetra.

Na prvi pogled to možda ne deluje kao mnogo.

U skoku udalj, međutim, 22 centimetra predstavljaju ogromnu razliku.

Ipak, činjenica da se novi atletičar približava rezultatu koji je delovao nedodirljivo više od pola veka pokazuje da se stvari mogu menjati.

Rekordi se pomeraju i u drugim disciplinama. Nova generacija počinje da ostavlja trag, a domaća takmičenja pokazuju da interesovanje za atletiku nije nestalo.

Problem je što pojedinačni uspesi još nisu postali pravilo.

Zato je lista državnih rekorda mnogo više od statistike. Ona pokazuje i koliko je teško napraviti kontinuitet u sportu koji zahteva godine rada.

Moderna infrastruktura svakako može da pomogne. Atletska dvorana u Beogradu, obnovljeni stadioni i bolji uslovi za trening predstavljaju važan korak.

Ali stadion sam po sebi neće proizvesti novog Stekića.

Za to su potrebni treneri, klubovi, školska takmičenja i što veći broj dece koja će uopšte dobiti priliku da se bave atletikom.

Jer nekoliko velikih šampiona može da donese medalje sa evropskih i svetskih prvenstava.

Ali samo široka i kvalitetna baza može da učini da rekordi stari 30, 40 ili 50 godina konačno počnu da padaju.

A dok se to ne dogodi, srpska atletika će, paradoksalno, istovremeno imati nove zvezde i živeti sa rezultatima velikana koji su svoje najbolje dane imali u prošlom veku.