Bušili su 20 godina i stigli 12 kilometara u dubinu, a onda je stena počela da se uvlači nazad

Njihov cilj bio je da prodru kroz Zemljinu koru dublje nego bilo ko pre njih i tako dođu do neposrednih podataka o unutrašnjosti planete. Do tada se najveći deo saznanja o dubokim slojevima Zemlje zasnivao na posrednim podacima dobijenim seizmičkim merenjima.

Radovi su počeli 24. maja 1970. godine na poluostrvu Kola, nedaleko od granice sa Norveškom, na području na kojem se nalazi najstarija stena u Evropi.

Tokom naredne dve decenije nastala je bušotina duboka čak 12.262 metra. To je veća udaljenost od visine Mont Everesta, ali čak ni taj impresivan rezultat nije bio dovoljan da se inženjeri približe Zemljinom središtu onoliko koliko su prvobitno želeli.

Najdublja bušotina bila je široka svega 23 centimetra

Možda najneobičniji podatak o ovom poduhvatu jeste širina same rupe.

Prečnik joj je bio samo 23 centimetra, približno koliko i veći tanjir. Drugim rečima, kroz kristalnu stenu napravljen je izuzetno uzak kanal koji se protezao više od 12 kilometara u dubinu.

Kada bi se kamen pustio sa njenog vrha, bilo bi mu potrebno nekoliko minuta da stigne do dna.

Razlog za tako mali prečnik bio je praktičan. Što je bušotina šira, potrebno je ukloniti više stene, a sam proces zahteva znatno veću silu i više energije.

Klasično bušenje na tolikoj dubini nije bilo moguće

Kod uobičajenog načina bušenja sa površine se okreće čitava cev, zajedno sa burgijom koja se nalazi na njenom kraju.

Na dubini od oko 12 kilometara takav sistem više nije funkcionalan.

Čelična cev te dužine ne ponaša se kao čvrsta i nepomična šipka. Počinje da se uvija, u njoj se nagomilava sila poput one u zategnutoj opruzi, a sopstvena težina postaje ogroman problem. Procenjuje se da bi cev na toj dubini imala masu od približno pola miliona kilograma.

Sovjetski stručnjaci zato su koristili turbinsku bušilicu. Cev je ostajala nepomična, dok se na njenom dnu okretala samo burgija. Pokretala ju je tečnost za bušenje koja je kroz šuplju cev potiskivana naniže pod ogromnim pritiskom.

Temperatura je dostigla oko 180 stepeni

Najveća prepreka pojavila se tamo gde je istraživači nisu očekivali.

Kako se bušotina produbljivala, temperatura je rasla znatno brže nego što su tadašnji geološki modeli predviđali. Na najvećoj dostignutoj dubini iznosila je približno 180 stepeni Celzijusa, gotovo dvostruko više od očekivanog.

Istovremeno je otkriveno da duboka stena nije bila toliko kompaktna koliko se pretpostavljalo. Bila je ispucala i znatno propusnija nego što su stručnjaci očekivali.

Visoka temperatura, zajedno sa ogromnim pritiskom okolnih slojeva, počela je da menja način na koji se stena ponašala.

Stena nije bila rastopljena, ali više nije bila potpuno čvrsta

Upravo je ova pojava predstavljala jedan od glavnih razloga zbog kojih dalje bušenje više nije bilo moguće.

Na toj dubini nije pronađena lava, niti je stena bila rastopljena. Međutim, pod pritiskom kilometara materijala koji se nalazio iznad nje i pri temperaturi od oko 180 stepeni, počela je postepeno da gubi ponašanje tipično za čvrsto telo.

Umesto toga, polako se deformisala, slično veoma gustom testu ili plastelinu.

To je stvaralo ozbiljne tehničke probleme. Kada bi radnici izvukli burgiju kako bi je zamenili, okolna stena počinjala je da prodire u oslobođeni prostor i da sužava bušotinu.

Probleme je izazivala i tečnost korišćena tokom bušenja. Na tako visokim temperaturama počinjala je da ključa i gubi osobine neophodne za normalan rad opreme.

Posebno ozbiljan incident dogodio se 1984. godine. Na dubini od 12.066 metara otkinuo se deo bušaće cevi dug čak pet kilometara i ostao zarobljen duboko u bušotini. Inženjeri su zbog toga morali da se vrate na plići deo i nastave bušenje drugim pravcem.

Dvadeset godina rada donelo je samo 0,2 odsto puta do središta Zemlje

Najveća dubina, 12.262 metra, dostignuta je 1989. godine. Taj rezultat ostao je rekord ove bušotine.

Ipak, razmere Zemlje najbolje pokazuje poređenje sa udaljenošću do njenog centra.

Više od 12 kilometara dubine predstavlja približno 0,2 odsto puta od površine do Zemljinog središta.

To znači da su posle gotovo dve decenije rada, uz izuzetno složenu i skupu tehnologiju, ljudi uspeli da prodru tek dve hiljaditine ukupne udaljenosti do centra sopstvene planete.

Radovi su konačno obustavljeni 1992. godine. Posle raspada Sovjetskog Saveza nestalo je finansiranja potrebnog za nastavak projekta.

Kompleks je vremenom napušten, dok je otvor bušotine zatvoren metalnim poklopcem približno iste veličine kao njen prečnik. Zavaren poklopac ostao je na mestu u tundri kao jedva primetan trag jednog od najambicioznijih pokušaja istraživanja Zemljine unutrašnjosti.

O ovom projektu godinama kruži i priča prema kojoj su istraživači iz dubine navodno snimili zvuke nalik ljudskim jaucima, nakon čega su prekinuli bušenje.

Ta priča nema veze sa stvarnim događajima. Nastala je kao verska podvala krajem osamdesetih godina. Projekat nije zaustavljen zbog misterioznih zvukova iz dubine, već zbog ekstremne temperature, tehničkih ograničenja i, na kraju, nestanka novca za nastavak radova.