U krizi šolja čaja možda nije rešenje, ali može da pomogne: Kakva je veza između popularnog napitka i srpsko-britanskih odnosa u Prvom svetskom ratu

Dok britanski čaj simbolizuje rutinu i uzdržanost, srpska domaća kafa nosi tradiciju, toplinu i nespornu sporost koja poziva na razgovor.

Kada je ekipa britansko‑srpske dokumentarne serije o zajedničkoj istoriji — „Rame uz rame“ — posetila Inverlochy Castle, nekadašnji dom britanske sufražetkinje i humanitarke Eveline Haverfield, a danas luksuzni hotel u škotskom gorju, dočekani su na najbritanskiji mogući način. Odmah su pozvani u „drawing room“ — svečanu prostoriju namenjenu primanju gostiju, srce pristojnog domaćinstva — i ponuđeni šoljom čaja.

Bio je to tradicionalni crni čaj, poslužen iz čajnika kroz cediljku, u nežnim porcelanskim šoljicama. Britanska tradicija i gostoprimstvo u punom sjaju. Da li se mleko sipa pre ili posle čaja — o tome se vodila žustra rasprava…

Ali šta zapravo skromna šolja čaja ima sa britansko‑srpskim odnosima?

Kada je izbio Veliki rat

U leto 1914. sudbina Srbije i njenog naroda snažno je odjeknula u britanskoj javnosti. Srpski otpor moćnoj Austro‑Ugarskoj doživljavan je kao borba Davida protiv Golijata. Britanski političari poput Lojda Džordža hvalili su „dostojanstvo“ i „junaštvo“ Srbije i čast njenih vođa.

Uvaženi naučnici poput G.M. Trevelyana, Sir Arthura Evansa i profesora (kasnije Sir) Charlesa Omana, koji su pre rata putovali kroz Srbiju, pozvani su da pišu za široku publiku o srpskoj istoriji i položaju. Njihovi tekstovi — pamfleti, članci i urednički osvrti — bili su izuzetno povoljni. Rezultat je bio izuzetan: stotine dobrovoljaca prijavile su se u humanitarne organizacije koje su počele da prikupljaju novac i šalju pomoć Srbiji.

Jedan od njih bio je i Sir Thomas Lipton — poznat kao „Kralj čaja“.

Ko je bio Sir Thomas Lipton?

Rođen 1848. u Glazgovu, nedaleko od Inverlochy Castle‑a, Lipton je bio oličenje samostalno stvorenog čoveka. Izgradio je lanac prehrambenih prodavnica širom Britanije, voleo jedrenje i više puta — bez uspeha — pokušavao da osvoji „America’s Cup“. Najpoznatiji je, naravno, po čaju koji nosi njegovo ime.

Liptonova prekretnica bila je jednostavna, ali revolucionarna: kupio je sopstvene plantaže čaja na Cejlonu i prodavao čaj direktno u svojim prodavnicama, bez posrednika. Njegov slogan — „Direktno iz čajnog vrta u čajnik“ — nije bio samo reklama; opisivao je stvarnu inovaciju u lancu snabdevanja koja je snizila cene i ujednačila kvalitet.

Danas je Lipton jedan od najvećih svetskih brendova čaja, prisutan u više od 100 zemalja, u gotovo svakoj prodavnici. To je brend koji većina ljudi prvo pomisli kada kaže „čaj u kesici“ — ili „Iced Tea“.

Liptonova flota i Srbija

Lipton je posedovao flotu parnih jahti kojima je prevozio čaj širom sveta — i trkao se kad god je mogao. Čim je izbio rat i čim je čuo za srpsku tragediju, stavio je svoju flotu na raspolaganje onima koji su morali da prevezu osoblje i pomoć u Srbiju.

Ne samo to — u januaru 1915, usred epidemije tifusa koja je harala Srbijom, napustio je sigurnost Britanije i otplovio svojom parnom jahtom „Erin“ u pogođenu zemlju, da lično vidi patnju i prikupi novac za Britansko‑srpski Crveni krst.

Lično je nadgledao utovar pomoći — uključujući i prve Ford Model T ambulante koje su stigle u Srbiju.

Njegovo putovanje vodilo ga je kroz mora puna podmornica, od Britanije preko Gibraltara, južne Francuske, pa duž italijanske obale do Soluna, kroz Korintski kanal.

Jedan od najznačajnijih humanitarnih činova Velikog rata

Liptonova spremnost da ne samo podrži srpski narod u njegovom najtežem času, već i da rizikuje sopstveni život i svoju flotu, ostaje jedan od najizuzetnijih humanitarnih podviga Velikog rata. Po povratku u Britaniju, objavio je svoje iskustvo pod naslovom „The Terrible Truth about Serbia“ — potresno, prvo‑lice svedočanstvo.

Pisao je:

„Bio sam privilegovan da posetim Srbiju i pređem celu zemlju. Video sam sopstvenim očima strašnu nesreću koja ju je zadesila i plemenitu snagu sa kojom podnosi ono protiv čega je nemoćna.“

„U Đevđeliji, Nišu, Beogradu, pa čak i u Kragujevcu, sedištu vojske, tifus se širi kao strašna pošast kojoj niko — ni muškarac, ni žena, ni dete — nije imun.“

Njegov izveštaj šokirao je britansku javnost. Doneo je živopisne opise rada britanskih humanitarnih misija — većinom sastavljenih od žena.

„Nekoliko žena mi je pisalo da potpuno razumeju opasnosti, ali da su spremne da polože život ako treba. Jedna piše: ‘Ne bojim se smrti — rado bih dala život ako bi to pomoglo hrabrim Srbima.’“

Lipton je preneo i reči jedne britanske volonterke:

„Posle Špansko‑kubanskog i Južnoafričkog rata, i pet nedelja u Francuskoj, nikada nisam videla tako tužne prizore kao u Srbiji.“

Lipton je primetio nešto što je malo ko tada uočio:

„U svim srpskim bolnicama nisam video nijednu ženu pacijenta. Sve su pune muškaraca. Žene, bojim se, umiru kod kuće — bez lekara, bez lekova.“

Zbog toga je Britanka Mabel St Clair Stobart osnovala ambulante oko Kragujevca za žene i decu, dok su Srpski fond i Škotske bolnice nastavile da brinu o vojsci.

Britanska vojna pomoć

Lipton je video i širu britansku podršku: Rear Admiral Sir Ernest Troubridge stigao je sa mornarima, marincima i artiljerijom da brani Beograd od austrougarskih monitora na Dunavu i Savi.

Posetio je i druge međunarodne misije — dokaz da Srbija nije bila sama.

„Kada se bude pisala istorija napora ovih nekoliko posvećenih volontera, to će biti jedna od najsvetlijih stranica humanitarne predanosti.“

Počasni građanin Niša

Liptonova pomoć bila je toliko značajna da je proglašen počasnim građaninom Niša — ratne prestonice Srbije.

Na jednoj fotografiji stoji sa prestolonaslednikom Aleksandrom, britanskim vojnim izaslanikom pukovnikom Napierom i Nikolom Pašićem.

Po povratku u Britaniju, Lipton je nastavio da prikuplja pomoć — i za srpske izbeglice nakon okupacije 1915.

Pisao je:

„Srbi imaju dirljivu veru u britanski narod. Čak i najsiromašniji seljaci žele da zadobiju odobravanje Engleske. A hrabrost… niko ih nije nadmašio.“

Godine 1916, kada su srpski oficiri sa Krfa krenuli za Rusiju da preuzmu komandu nad Prvom srpskom dobrovoljačkom divizijom, Lipton ih je ugostio u svom domu.

Smrt i nasleđe

Sir Thomas Lipton preminuo je mirno u snu 2. oktobra 1931, u 83. godini. Navodno je planirao šesti pokušaj za America’s Cup. Ostavio je bogatstvo za siromašne u Glazgovu, a svoje trofeje i zbirke poklonio Mitchell biblioteci. Svoj dom je zaveštao kao dom za medicinske sestre — zahvaljujući onome što je video u Srbiji. Sir Thomas Lipton Memorial Home otvoren je 1935, a zatvoren 2014.

Njegov izveštaj — „The Terrible Truth about Serbia“ — danas je gotovo zaboravljen, ali se i dalje može pronaći na internetu. Njegova kolekcija fotografija sa tog putovanja čuva se u Mitchell biblioteci u Glazgovu.

Kralj čaja koji je stajao rame uz rame sa Srbijom

Sir Thomas Lipton bio je izuzetan čovek — samo jedan od mnogih koji su pokazali šta znači zajednička istorija Britanije i Srbije u najtežim vremenima. Zahvaljujući njegovim fotografijama, ova i druge priče uskoro će oživeti u dokumentarnoj seriji „Rame uz rame“, koju stvaraju pukovnik (u penziji) Nik Ilić, Bojan Dragićević i Nenad Savić.

Možda će sledeći put, kada neki Srbin naruči šolju čaja ili popije gutljaj ledenog čaja, natpis „Lipton’s“ imati sasvim novo značenje — zahvaljujući priči o „Kralju čaja“ koji je stajao rame uz rame sa Srbijom.