"U Srbiji je zlo upadljivo i sveprisutno, zatrpava prostor bukom, pretnjom, uvredom i nasiljem - hoćemo li mu uskratiti poslušnost?"

Veličanstveni demoni

Zlo se u evropskoj, pre svega hrišćanskoj i zapadnoj kulturi, dugo pojavljivalo kao grandiozna sila pada. Dante, početkom 14. veka, oslikao je pakao kao arhitektonski projekat - vulkanski, strm, sa najužim i najstrašnijim krugom koji vodi u ponor. Milton, u 17. veku, čini Lucifera veličanstvenom, gotovo privlačnom figurom pobune.

I Gete, na prelazu iz 18. u 19. vek, ne prikazuje Mefistofelesa kao psihološki odraz Faustov, nego kao spoljašnjeg aktera koji ulazi kroz vrata sobe, prerušen u pudlicu, koji će ga potom izazvati da pokaže sve najbolje i najgore u čovekovoj prirodi.

Činovnici zla

Dvadeseti vek razorio je tu predstavu o grandioznom zlu.

Posle Aušvica više nije bilo moguće verovati da krajnje zlo mora imati demonsko lice da bi se prepoznalo.

Hana Arent, u jerusalimskoj sudnici, gledajući Adolfa Ajhmana, zabeležila je nešto sasvim novo: krajnje zlo može izgledati kao čovek koji vam nudi cigaretu pre nego što potpiše nalog za vaš put u polje smrti.

Ajhman je činovnik sa oteklim prstima, čovek koji organizuje smrt rutinski, koji zbog toga nema problem sa sobom jer zapravo nikada ne gleda stvarni rezultat svog čina. Arent je tome dala čuveno ime - "banalnost zla", ali ono ne objašnjava fanatizam, rasnu opijenost, vođu koji liči na oca koji bi te štitio dok planski pravi industriju smrti za milione ljudi. Banalno zlo objašnjava mehanizam izvršenja krajnjeg zla, ali ne i njegovu nedokučivu tamu.

Nevidljivo zlo

U drugoj polovini 20. veka zlo je promenilo fizionomiju. Žan Bodrijar je to vrlo lucidno zapazio i opisao. On smatra da su se nekada odvojene sfere - umetnost, politika, ekonomija, seksualnost - urušile jedna u drugu. Sve postaje "trans-": transestetsko, transpolitičko, transeksualno, transekonomsko. Time nestaje jasno polje vrednosti i razlikovanja i nastaje stanje indiferencije, gubitka kriterijuma i implozije granica.

Zlo dakle stiže i kao sistematsko zamagljivanje granice između istine i njenog političkog predstavljanja.

Tada nasilje prestaje da se zove nasiljem. Postaje zaštita, humanitarna intervencija, neophodna odbrana. NATO bombardovanje SRJ 1999. godine zvanično je nosilo naziv Operation Allied Force. Izraz "Milosrdni anđeo" nije bio služben, ali je plavetnilo iz kojeg padaju projektili imalo tu boju - nebo koje je u detinjstvu značilo bezbednost. Invazija na Irak 2003. godine, i pored izveštaja inspektora UN koji nisu potvrdili ključne tvrdnje o oružju za masovno uništenje, predstavljena je kao moralna neophodnost...

Kad zlo skine masku

Tokom 21. veka, zlo je istovremeno dobilo lice i postalo bezlično. Glasnogovornici zla su skinuli maske, ali samo izvršenje zla postalo je bezlično.

U našem veku, imali smo prvi AI rat u Iranu: udari drona, baza podataka, algoritamska procena, "precizni udar"... I u Gazi, pored masovnog razaranja i civilnih žrtava, nadasve dece, u broju koji je nepodnošljiv, govori se o digitalnim alatima i veštačkoj inteligenciji pri izboru meta. Političar za to vreme govori pred kamerama - ali skriva ruku: meta nestaje na monitoru, u drugoj prostoriji.

Dželati su dakle među nama, ali odvojeni od onoga što čine.

U Srbiji je taj vidljivi oblik zla izraženo upadljiv i sveprisutan. Ne možete pobeći od njega: zatrpava prostor bukom, pretnjom, uvredom i nasiljem. Šatorsko naselje u Pionirskom parku u Beogradu, kolokvijalno nazvano "ćacilend", postalo je simbol nakaznog nasilja bez maske. Taj obeleženi prostor bio je gostoljubiv za one sa krivičnim dosijeima i nasilnim namerama koje su kulminirale scenom iživljavanja nad Dijanom Hrkom, majkom mladića koji je poginuo u padu nadstrešnice u Novom Sadu, u novembru 2024. godine.

Hrka je štrajkovala glađu, u neposrednoj blizini ćacilendskih šatora, nadomak sopstvenog životnog ruba, dok su stanovnici opskurnog naselja nakazno pevali, igrali, smejali se uz preglasnu muziku poručujući: "Vaša bol nam ne znači ništa, došli smo da vas ritualno ponižavamo i obesmislimo pravo na pravdu".

Lice savremenog zla prikazalo se i na drugim kontinentima, na najelitnijima zabavama popularnih dželata.

Zli šmeker Epstin

Slučaj Džefrija Epstina u Americi pokazao je koliko zlo može postati normalizovano i kao takvo prodreti u elitne finansijske, političke i intelektualne krugove. Knjige posetilaca, korespondencija Epstina sa elitama širom sveta, godine njegove neprikosnovenosti u kojim se sve vreme vrše zločini nad devojčicama i maloletnicama u monstruoznom mikrokosmosu - svedoče o tome da krajnje zlo i nakon iskustva 20. veka može da dejstvuje, a da svedoke moralno ne dotakne.

Kako se zove zlo našeg vremena

Pitanje, dakle, nije samo kako će krajnje zlo prve polovine 21. veka jednog dana tumačiti umetnici, filozofi i istoričari - pod uslovom da te discipline prežive ulazak u novi poredak - nego zašto mi, koji mu svedočimo, odbijamo da ga na vreme prepoznamo, odnosno, zašto ga, čak i kada ga prepoznamo, ne pretvaramo u razlog za odlučan otpor? Tu počinje najmračnija istina našeg doba: mnogi pristaju da ne vide zlo ne zato što je ono nesaznatljivo, nego zato što bi njegovo priznanje tražilo ličnu promenu, žrtvu i rizik bez jemstva da će se steći ikakva dobit. Ostaje da se vidi ima li naše vreme dovoljno ljudstva koji će pristanku na krajnje zlo uskratiti poslušnost, dok mogućnost drugačijeg, možda vedrijeg, ishoda nije još sasvim iščezla.