Kad moć oblači kulturu: Kako je umetnost otpora spojila Venecijansko bijenale i Met galu

Sve to i dalje postoji, ali se promenilo mesto na kojem moć traži legitimitet. Ona ne vlada samo zakonom, policijom, kapitalom ili kontrolom medija; ona vlada i slikom o sebi. Želi da bude viđena kao mirnodopska, filantropska, inkluzivna, odgovorna, rečju, kao „kulturni događaj“.

To spaja dva naizgled različita prizora: protest oko Met gale u Njujorku i akciju Pusi rajot (Pussy Riot) i Femen (FEMEN) ispred ruskog paviljona na 61. Venecijanskom bijenalu. U prvom slučaju, meta nije bila samo Džef Bezos kao simbol ekstremnog bogatstva, nego mehanizam u kojem kapital pokušava da iz sveta skladišta, nadzora, dostave i surove radne discipline pređe u svet muzeja, mode, filantropije i dobrog ukusa. U drugom, meta nije umetnost kao takva, nego mogućnost da se država koja vodi rat ponovo pojavi u jednoj od najvažnijih umetničkih institucija kao normalan kulturni subjekt.

Više od kritike bogataša

Met gala (Met Gala) 2026, godišnje donatorsko veče Metropoliten muzeja umetnosti u Njujorku, odavno nije samo modni događaj. To je mašina za proizvodnju simboličkog kapitala: mesto na kojem novac, slava, umetnost, telo, muzej i mediji ulaze u isti kadar. Formalno, prikuplja sredstva za Institut za kostim (The Costume Institute) i prati otvaranje prolećne modne izložbe. Ove godine izložba se zove “Costume Art” (Umetnost kostima), a kodeks oblačenja glasio je “Fashion Is Art” (Moda je umetnost). Kopredsedavajuće su bile Bijonse, Nikol Kidman, Venus Vilijams i Ana Vintur, dok su Džef Bezos i Loren Sančez Bezos bili vodeći sponzori i počasni predsedavajući večeri.

Upravo njihova imena proizvela su kontroverzu. Bezos, jedan od najbogatijih ljudi sveta, ušao je u najglamurozniju institucionalnu scenu mode kao figura elite kojoj više nije dovoljno da bude bogata. Kada takva figura postane vodeći sponzor večeri, čija je tema moda kao umetnost, kapital ne kupuje samo pristup kulturnoj eliti. On pokušava da kupi prelaz iz jednog moralnog registra u drugi: iz sveta optužbi za zloupotrebu radničkih prava, skladišnog nadzora, iscrpljujućih normi i sindikalnih borbi u svet muzeja, ukusa, umetnosti i filantropije.

Zato protesti nisu bili samo kritika bogataša. Aktivistička grupa “Svi mrze Ilona” (Everyone Hates Elon) projektovala je poruke protiv Bezosa i Amazona na zgrade u Njujorku, uključujući i Bezosov penthaus na Menhetnu. Jedna je glasila: „If You Can Buy the Met Gala, You Can Pay More Taxes“ („Ako možeš da kupiš Met galu, možeš da platiš više poreza“). Pojavile su se i boce lažnog urina, kao referenca na tvrdnje Amazonovih radnika da su zbog pritiska rokova bili prinuđeni da mokre u plastične boce. Dok se u muzeju govorilo o telu kao umetničkoj formi, napolju se pojavilo telo kao radna mašina kojoj nije obezbeđeno ni osnovno dostojanstvo pauze.

Važan trenutak otpora bila je video-poruka Meri Hil, sedamdesetdvogodišnje radnice Amazonovog skladišta, projektovana na Bezosov penthaus: na jednoj strani svetlo muzeja, dizajneri i istorija umetnosti; na drugoj radnica čije iskustvo svedoči da iza svake nule u tuđem bogatstvu stoje nečiji dan, kičma i propuštena pauza i poniženje. U isti okvir ulazi i Kris Smols, bivši radnik Amazona i jedna od ključnih figura borbe za prvi priznati sindikat u Amazonovom skladištu JFK8 na Stejten Ajlendu. Radnički pokret je, makar nakratko, ušao u isti medijski prostor sa oligarsima koji poziraju u ruhu filantropa.

Drugi oblik protesta bio je još zanimljiviji: Bal bez milijardera (Ball Without Billionaires), odnosno Rad je umetnost (Labor Is Art), alternativna modna revija u njujorškom Mitpeking distriktu. Učesnici nisu odbacili jezik mode, nego su ga preuzeli, vratili gde i pripada. Hodali su pistom i Met gali ponudili ogledalo. Dok je zvanična tema Met gale glasila „Moda je umetnost“, kontra-tema je odgovorila: „Rad je umetnost“. Zato se ni pojava Loren Sančez Bezos, u haljini kuće Skijapareli inspirisanoj Sardžentovim portretom Madam Iks, više nije mogla gledati izolovano od ulične slike: radnika, urina, sindikalnih parola, projekcije Meri Hil i barikada. Met gala se održala, zvezde su došle, novac je prikupljen, ali njen pobednički impuls i legitimitet bili su oštećeni: iza filantropije se ukazao neiskreni oligarh, iza muzeja skladište, iza umetnosti rad.

Krvavi paviljon

Ako je Met gala pokazala kako kapital pokušava da se kulturno posveti, Venecijansko bijenale pokazalo je kako državna moć, čak i kada je opterećena ratom i međunarodnim optužnicama, nastoji da se vrati u svet kao normalizovani „kulturni učesnik“.

Šezdeset prvo Bijenale održava se pod naslovom “U molskim ključevima” (In Minor Keys), prema konceptu pokojne kustoskinje Kojo Kuo (Koyo Kouoh), koja je želela izložbu o tišim glasovima, ranama, opstanku i obnovi.

U tom okviru simptomatičan je i slučaj Srbije, koju predstavlja Predrag Đaković postavkom “Preko golgote do vaskrsa”. Izbor je izazvao kritike dela domaće stručne javnosti: peticija umetnika i radnika u kulturi govorila je o neprofesionalnom i netransparentnom procesu, a protivnici izbora tvrdili su da rad izabranog autora nije prepoznat kao relevantan u međunarodnom polju savremene umetnosti. Dodatnu senku baca činjenica da je izložbu otvorio ministar kulture Nikola Selaković, protiv kojeg je Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo optužni predlog u vezi sa slučajem Generalštab. Kada država savremenu umetnost razume kao nacionalno predstavljanje, a ne kao rizik kreacije i mišljenja, paviljon lako postaje instrument normalizacije režima sile i represije.

Intervencija Pusi rajot i Femen ispred ruskog paviljona imala je veću snagu od običnog protesta. Pusi rajot su postale svetski poznate posle antiputinovskog „pank molebana“ u moskovskom Hramu Hrista Spasitelja 2012. godine, nakon čega su tri članice osuđene na zatvorske kazne. Na Bijenalu su, sa članicama ukrajinske feminističke grupe Femen, u ružičastim fantomkama protestovale ispred ruskog paviljona, uz obojeni dim i povike „Blood is Russia’s art“ („Krv je ruska umetnost“) i „Disobey“ („Ne pokoravaj se“). Policija ih je sprečila da uđu u paviljon, a Nadežda Tolokonjikova je potom rekla da Bijenale nije razumelo značaj „meke moći“: kulturu kao prostor koji nije nevin i nije izvan politike.

Tu se Venecija spaja sa Njujorkom. Tamo je kapital želeo da izgleda kao umetnost; ovde je država želela da izgleda kao kultura. U oba slučaja otpor nije napao kulturu, nego njenu zloupotrebu: trenutak kada muzej, paviljon, gala veče ili bijenale počnu da služe kao mašina za pranje moći. Savremena umetnost otpora nije dovoljna ako ostane slika, performans ili viralan snimak. Ona postaje važna tek kada pogađa mesto legitimacije: kada sumnjivom bogatstvu ne dozvoljava da se pretvori u dobar ukus, a ratu ili represiji da se pojave kao nacionalna kultura. To još nije pobeda. Ali jeste početak nove horizontalne osetljivosti: umrežene, brze, često nestabilne i nedovoljne, ali sposobne da u Njujorku i Veneciji postavi isto pitanje - šta je sve moralo biti izbrisano da bi ova lepota mogla da izgleda nevino?