Ovde je oformljena bolesna i primitivna vlast, dok su pametni i stručni ljudi potisnuti i marginalizovani, što je i razlog da mnogi odlaze iz zemlje, kaže za Nova.rs glumica i jedna od inicijatorki ProGlasa Svetlana Bojković.
Zašto bih ćutala? I da me odvedu na stratište, pa opet bih nešto uradila u poslednjem trenutku svog života. Ovako je pre više od dve godine za Nova.rs govorila velika dramska umetnica Svetlana Bojković. Kao da je tada naslutila koliko će tek govoriti, ne na sceni ili ispred televizijske i filmske kamere, već na ulicama, trgovima, na tribinama pokušavajući da dopre do onih neosvešćenih ili pak onih koji su rešili da zažmure na sve nedaće koje nas u ovoj zemlji okružuju.
Kad se podvlačila crta ispod prethodne, 2023. godine za mnoge je upravo Svetlana Bojković bila heroina, ličnost koja je svojom neustrašivošću obeležila tih 12 meseci. Ishod izbora i sve ono što se dešavalo tog 17. decembra glumici ne da mira. Zato u razgovoru za naš sajt vrlo odlučno kaže:
– Na ovo se nikada neću prilagoditi! Videćemo koje će poteze dalje vlast da vuče. Da li će još da stegne kaiš, pojača ovu autokratiju i još je više ogoli. Videćemo, i prema tome ćemo se i ponašati. Ali, odustajanja nema. To vam tvrdim!
Samo da nam ne bude gore, floskula je koja se često može čuti u nas Srba. Posle svega što se izdešavalo na ovom tlu u poslednjih tridesetak godina, od ratova, hiperinflacije, sankcija, bombardovanja, političkih prevrata, koliko vam danas „para uši“ nečija nada da, eto, može biti i gore?
– Veoma. Nažalost, očigledno je da nekom može biti gore. To samo govori o stanju svesti, ili nesvesti, jer u ljudskoj je prirodi da ono što preživi, odbaci, i da nema više doživljaj koji je imao, konkretno, za vreme sankcija, stravične inflacije ili bombardovanja. To se preboli, zaboravi i uvek se misli da može da bude i gore. Ne uzima se u obzir sve ono što smo prošli, već samo sadašnji trenutak. Pa, kud ćeš gore od ovoga! Ali, treba imati svest i probuđenost da bi se razmišljalo, a nažalost to izostaje.
Kažete – kud ćeš gore od ovoga… A kad ovo vreme poredite s dobom svog stasavanja u bivšoj nam zemlji, koliko je gorka ta usporedba? Da ste danas u koži nekog mladog čeljadeta, kako biste se osećali?
– Izbezumljeno. Moja generacija je imala srećnu mladost. Pre svega, obrazovni program u školama – osnovnim, srednjim, gimnazijama, fakultetima – bio je fantastičan. Nije to samo bilo široko obrazovanje, već je svakog od nas formiralo kao čoveka. I niko od nas, posle školovanja, nije imao problem da li će se zaposliti. Bili smo ozbiljna država. Sve je bilo sigurnije, zdravije. Biti mlad u to vreme bilo je lepo i bezbrižno. Nije bilo raslojavanja u bogatstvu. Najpre svi nismo imali, da bi potom došlo vreme kada smo imali malo više. Bilo je novca za odmore, tehnologija je počela da napreduje i doživljaj je bio kupiti nove mašine. Znate, pamtim i prve televizore, frižidere, i te radosti u kući. Često sam govorila kako me ni skupocene bunde, niti nakit ne mogu obradovati kao ulazak frižidera u kuću u to vreme. Bile su to prave porodične radosti. Družili smo se mnogo, a sve smo stizali. Danas, s ogromnim napretkom tehnologije, imate zapravo manje vremena. Dok pogledate sve na mobilnom telefonu, od mejla, preko društvenih mreža, do Vajbera, izgubite najmanje jedan sat dnevno. A, znate li šta sve korisno može da se uradi za sat vremena! Danas smo samo više opterećeni. Gledam mlade generacije, decu, koja više nemaju potrebu da razgovaraju jedni s drugima, već sede zajedno i, bulje u telefone.
ProGlas je označio vaš prvi direktan angažman u političko-društvenom polju, ali svi koji su pratili vašu karijeru ne zaboravljaju da ste oduvek dizali glas protiv nepravdi – od izlaska iz ansambla Narodnog pozorišta devedesetih zbog protivljenja tadašnjem upravniku Aleksandru Berčeku, do borbe za samostalne umetnike i kolege penzionere dok ste bili predsednica Udruženja dramskih umetnika. Nikada niste imali problem da javno govorite o onom što vam smeta. Da li je to onda vaša priroda?
– Očigledno jeste. Znam da sam i kao mala, još u školi bila takva. Bio je tada običaj da učenicima, kojima slabije ide, pomažemo. I u četvrtom razredu osnovne bila mi je „dodeljena“ devojčica iz razreda. Radila sam s njom, ali bila je stidljiva i kad ju je učiteljica pitala da odgovara, ćutala je. A znala sam da je gradivo savladala, jer smo učile zajedno. Učiteljica tad skoči na mene i pita me zašto ona ćuti, šta sam onda s njom uopšte radila i naredi mi da joj opalim šamar. Rekla sam – Neću! I učiteljica me izbaci sa časa. Tako je sve počelo (smeh).
Ali, ovo je korak dalje. Zagazili ste u sferu politike. Više to nije samo borba za vašu branšu ili prijatelja…
– Da. Znate kako – mogu da kažem da sam zadovoljna sopstvenim životom. I karijerom, i materijalnim statusom, jer sam normalna. Nikada nisam želela avione i kamione. Želim da živim udobno. I mogu da živim udobno. Ali, ne mogu da budem zadovoljna kada vidim srozavanje svoje zemlje i društva, kad vidim toliku količinu primitivizma i agresije oko sebe. Ne mogu da budem zadovoljna kad vidim srozavanje obrazovnog sistema, odnos đaka prema profesorima, koji gube autoritet i potpuno su nezaštićeni. Sve je manje onih koji žele da rade u obrazovanju, što je jako opasno. Kad vidim koliko je potcenjena kultura, i koliko umesto toga niču kao korov sve druge „manifestacije“ koje ne mogu da je zamene, a proglašavaju se kulturnim – sve me to užasno iritira. Ne mogu da budem mirna ni kada vidim toliko mnogo siromašnog stanovnišva u našoj zemlji, niti kad vidim da institucije pravosuđa ne reaguju i građani ostaju nezaštićeni.
Nikada niste bili član nijedne političke stranke, niti na nekoj javnoj funkciji. No, da li su vam nekada nuđene?
– Ne, nikad me to nije zanimalo. Nisam želela da se dotičem tog sveta, niti da se družim sa političarima. Spram toga kako politika danas izgleda gajim duboki prezir. Ne bih volela da budem, čak ni privatno, u društvu s takvim ljudima. ProGlasu me je zato privuklo to što je zamišljen kao nadstranački korektiv vlasti. Ljude koji su u toj inicijativi veoma cenim, to društvo mi imponuje.
Koliko vas je četvorogodišnji život sa suprugom u drugoj zemlji, daleko odavde – u Finskoj dodatno uverio da je naše društvo, kako ste više puta isticali, bolesno? Pretpostavljam da su razlike velike?
– Kako da ne. Pre svega, Finska je sređena zemlja koja jeste kapitalistička, ali velikog traga ostavile su socijaldemokrate. Finska je vrlo humano društvo. Od toga kako se odnose prema majkama ali i očevima kada dođe beba na svet, što se tiče porodiljskog odsustva, pa vrednih poklona, do toga da je korupcija u toj zemlji minimalna. Kod njih je reč reč, laži nema. Ako ti je neko nešto rekao, svoju reč će i ispuniti. To se naročito odnosi na političare. Skromni su po prirodi. Sve funkcioniše. Kad samo uporedite saobraćaj, koji je krvna slika jednoga grada, u Beogradu i Helsinkiju… Tamo niti se čuju sirene, niti ima nervoze. Postoji međusobno poštovanje, jer svako zna da nije sam u saobraćaju. Na ulici će vam se svako skloniti ako žurite, niko vam neće zalupiti vrata lokala ispred nosa… A đubre je posebno poglavlje. Nema đubreta na ulicama, nema kontejnera, svaka zgrada ima posebnu prostoriju pod ključem za smeće i tu je sve klasifikovano za reciklažu – za metal, staklo, karton, organsko đubre. Za četiri godine, koliko sam tamo živela, nikada nisam videla đubretare, a đubreta nigde. Poseban je i njihov odnos prema prirodi. Prirodu, parkove, zelene površine doživljavaju kao dopunu svoga bića. Sve suprotno od nas.
Tokom prethodne godine bili ste prilično na udaru. Čule su se neprimerene uvrede pripadnika vladajuće koalicije u domu Narodne skupštine na vaš račun, pa u različitim prorežimskim medijima, a čak i prozivke koji je izgovarao predsednik ove države. Koliko vas je sve to bolelo?
– Nije me bolelo zato što znam od koga su dolazile. U sebi samoj napravila sam nekakav zaštitni sloj nedodirljivosti. Na sreću, nisam doživela da je zbog svega što se govorilo neko, iz običnog naroda, promenio mišljenje o meni. Verujem ljudima koje srećem na ulici. A bukvalno svaki dan, kada hodam gradom, doživljavam vrlo prijatne susrete i to je nešto što mi greje dušu. Ne u smislu sujete, već saznanja da sam na pravom putu. Znate, ne prilaze mi ljudi samo moje ili srednje generacije, već i mladi, koji bi mogli da mi budu unuci. E, to je posebna radost za mene. To znači da razumeju šta pričam i da ništa od ovoga ne radim ni iz kakvog ličnog interesa. I umesto da napuštaju ovu zemlju bila bih radosna kada bi imali prostora da se iskažu i pomognu našoj društvenoj zajednici.
Kada je iniciran ProGlas rekli ste da ne možete predvideti kako će se sve završiti, ali da se ne može nazad. Pomenuli ste i zakon prirode – da kad točak krene jednim putem, samo nezadrživo ide, ide…
– I dalje tako mislim. Demonstracije i protesti neće izostati. Biće dovoljno razloga za to. I te kako! Ova vlast nama svaki dan pruža izazov, razlog za proteste. Setite se „plišane revolucije“ 1991. kod Terazijske česme – pa, čitavih devet godina je sve to trajalo dok se proces nije završio. I ovaj se proces možda neće završiti sad, ali sigurno hoće.
Uoči izbora upozoravali ste na mogućnost marifetluka i mahinacija od strane vlasti. No, jeste li ih očekivali u ovakvim razmerama?
– Ne. U ovolikim razmerama, nikako. Ovo je stvarno bez presedana. I onima koji su do sada „namicali“ na izborima, ovako nešto nije padalo na pamet. Svedoci smo bili sada predizbornog inžinjeringa, s kol centrima, autobusima koji su masovno dovozili „glasače“. Sada izlazi sve na videlo. CRTA je podnela svoj izveštaj, a ja sam samo mali deo pročitala na poslednjem skupu ProGlasa. Narod nam se sada masovno javlja, i piše na sajtu ProGlasa koliko je po njihovim ulicama, u zgradama bilo prijavljeno fiktivnih stanara. Enorman je broj.
Na tom skupu kod Terazijske česme pomenuli ste jedan poražavajući slučaj izbornih nepravilnosti – ženu iz Srbije, obolelu od raka, kojoj je ponuđeno da bude „pogurana“ na listi čekanja za lečenje ukoliko da svoj glas. Kad se takvim stvarima pribegava može li se to okarakterisati i kao očajnički potez?
– Naravno, u tome i jeste suština – što su ljudi ucenjeni na razne načine – ili gubitkom posla svog i svoje dece ili popravljanjem zdravstvenog stanja. To su strašne stvari. A to se, nažalost, radilo. Ali, svi ti ucenjeni ljudi žele da ostanu anonimni jer su iz malih sredina, u kojima su SNS-ovski lokalci carevi. Na sve tribine ProGlasa po Srbiji, uoči izbora, uglavnom su dolazili naši istomišljenici. Drugi nisu smeli da dođu iz straha, jer u malom mestu se sve zna. Ali, opet srećna sam što je slobodarski duh počeo da se budi i u malim gradovima. Pre nekoliko godina toga nije bilo. Na svim našim skupovima širom Srbije vladala je neka pozitivna energija, razumeli smo se, desilo se prepoznavanje. Treba vremena da se ta masa umnoži i da se ljudi oslobode straha. A ovde se vlada strahom.
Mislite li da je vlast uzdrmana posle svega?
– Mislim da su se jako nervirali, što govori o nekoj vrsti uzdrmanosti. Oštro su reagovali, naročito na ProGlas, koji je najkulturniji. Nikada nismo upotrebljavali ružne reči, nismo se na primitivan način obračunavali ni sa kim. Jer, nije to nama svojstveno, potpuno je suprotno Narodnoj skupštini, gde se koristi rečnik nedostojan pristojnih ljudi. Ali, svejedno smo im smetali. Da nismo, ne bi se toliko osvrtali na ProGlas. Pa, predsednik je dozvolio sebi da kaže kako je saopštenje ProGlasa nepismeno sastavljeno…
Imate li racionalno objašnjenje kako smo došli do toga da se u ovoj zemlji jedan čovek za sve pita?
– Znate, ta partija je tako dugo čekala da dođe na vlast. SNS je samo drugi naziv za radikale. A ti radikali se ne menjaju. Ako pogledate vreme od pre stotinak godina, kad je na čelu te partije bio Nikola Pašić, isto je bilo. Radikali svoj karakter nikada nisu menjali. Isto je bilo podvala, laži, primitivizma, srozavanja obrazovanja, bogaćenja odabranih. U tom smislu nisam iznenađena. Ako hoćeš da uništiš obrazovanje, šta će tebi obrazovani ljudi, šta će ti stručnjaci. Ne trebaju ti, jer misle svojom glavom. Njih nikako ne postavljati na funkcije, već nestručne kojima će se dati pare i koji će slušati ono što najuži krug, odnosno ja kažem. A ja – to je predsednik. Lepo je rekao Oliver Tošković da prvorazredni uvek bira prvorazrednog, drugorazredni bira trećerazrednog, a trećerazredni bira one koji su ispod standarda. E, tako je ovde oformljena bolesna i primitivna vlast, dok su pametni i stručni ljudi potisnuti i marginalizovani, što je i razlog da mnogi odlaze iz zemlje. Vučić je samo produkt jednog vremena i društva, u čijoj je kreaciji i sam učestvovao.
Ako smo tako obolelo društvo, kako ga izlečiti?
– Treba da se angažuju dobri, pametni, zdravi ljudi da što više govore. Uostalom, nisu svi „oboleli“. Trebalo bi apelovati na sve one koji su ostali neopredeljeni. Meni nisu jasni ljudi koji ne izlaze na glasanje, a ima ih jako mnogo. Da su za ovu vlast, oni bi izašli na izbore i glasali za njih. Ali, mislim da nisu svesni da svojim neizlaskom na izbore, ipak, učestvuju u izbornom procesu. Možda je to pitanje konformizma, verovatno neće da reskiraju, jer nemaju poverenja u opoziciju. Ali, svi treba da shvatimo da je vlast promenljiva. Ta promenljivost utiče i na njenu odgovornost.
Nije li poražavajuće da živimo u državi u kojoj se za kulturu odvaja jedan odsto budžeta?
– Nije čak ni jedan… Velika je to sramota. Za ovu vlast su neke druge stvari važnije. Toliko o njihovoj kulturi. Ali, nikad se od kulture i umetnosti čovek nije obogatio. U kulturu vas vuče talenat, ljubav i kreativnost. Ona ispunjava čovekov život, a za umetnika je to najbitnije. Zato su umetnici slobodni. Imaju osećaj lične slobode i snage što je nenadoknadiva stvar. Kad si slobodan, onda si jak!
I dok smo vas prošle godine više gledali na ulicama i tribinama, nedavno ste u Atelju 212 počeli probe novog komada „Strah u operi“ po motivima priča Dina Bucatija. Koliko je svima nama bliska ta priča o nepravdi, uzrocima dekadencije društva, nedostatku empatije?
– Sve iz tog komada može se primeniti na ovo društvo. Šta mislite, koga ja igram? Pa, onog borca, ili borkinju za pravdu! Smejala sam se i sama kad su mi ponudili ulogu, rekavši: „Ovu ulogu ste mi dali zbog mojih privatnih aktivnosti, ali dobro je!“ (smeh) Zanimljiva je ekipa, Ivan Vuković je mlad reditelj, a spisateljica Jelena Mijović je iskombinovala nekoliko Bucatijevih priča. Interesantno je štivo s kojim se hvatamo ukoštac.
Glumac mora biti jaka ličnost, mora biti zdrav – da li vas je taj kredo održao u poslu više od pet decenija?
– Da, to je tačno. To je davno rekao Lorens Olivije, a Ljubinka Bobić je često te reči citirala. A tačne su sasvim. Sve uloge, koje igrate, prolaze kroz vaše biće. Zato vaše biće mora da bude snažno, kako biste se posle tog procesa, koji je i neprirodan, mogli da vratite svom biću, stabilnosti. Nekada uloge povuku glumca, pa se dešavaju i lomovi. Imate slučajeva da je kod nekih glumica dolazilo do nervnih slomova zbog uloga. Recimo, Vivijen Li je to prošla posle uloge Blanš Duboa u „Tramvaju zvani želja“. Dešavalo se to i kod glumaca. Neko igra Miloša Obrenovića, pa lično uobrazi da ima tu „kombinaciju“… Zato čovek mora da bude mentalno i psihički zdrav i jak kako bi posle uloge mogao da se vrati običnom životu.
Govorili ste često da postoji dobar i loš glumac, dobra i loša predstava, film… Šta vas danas uzbuđuje u umetnosti?
– Najpre me uzbuđuje kad vidim dobru glumu. To me raduje, dirnuta sam uvek. Ima dosta dobrih mladih glumaca. Raduje me i kad vidim ono čisto htenje da se ovaploti umetničko delo. Za to uvek navijam i u to duboko verujem, jer je imanentno ljudskom biću.
S kakvom nadom dočekujete najradosniji hrišćanski praznik, Božić?
– Samo s radošću! Božić je praznik radosti. Praznik rađanja i radosti. I zato – Mir Božji, Hristos se rodi!
Bonus video: Svetlana Bojković o ProGlasu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare