Svetlana Bojković: I da me odvedu na stratište, ne bih ćutala

Kultura 26. sep. 202118:23 > 18:3710 komentara
Podeli:
Foto: Ivan Dinić/Nova S

Zašto bih ćutala? I da me odvedu na stratište, pa opet bih nešto uradila u poslednjem trenutku svog života, kaže za Nova.rs dramska umetnica Svetlana Bojković.

Više od pola veka na sceni je Svetlana Bojković, dramska umetnica kojoj je gluma život. Dok je zdravlje služi, služiće glumi, rekla je jednom. Igrala je u komadima najvećih dramskih pisaca, sarađivala sa najvećim rediteljima i glumcima sa ovih prostora, a odnedavno je i na sasvim drugačijoj sceni, od one u teatru ili ispred filmske i TV kamere – neustrašive ekološkinje koja predvodi proteste za očuvanje životne sredine.

U tom duhu otvorila je nedavno duplo izdanje Bitefa poručivši da se „ljudski rod preigrao u svom tehnološkom usavršavanju“…

Svetlana Ceca Bojković Otvaranje Bitefa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, JDP, Jugoslovensko dramsko pozorište
Svetlana Bojković na otvaranju Bitefa Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Da li se trci za profitom, toj nezadrživoj bolesti može stati na put?

– To je gadna bolest, takoreći neizlečiva. Ipak, spadam u one koji veruju da svemu ima leka. Neće se to tako lako iščistiti iz čovečanstva i dugo će ta borba trajati. Pošto je sve više nezadovoljnog sveta, osiromašenog sveta – a ne govorim samo o siromaštvu u novcu, već i siromaštvu duha – nakupljeni bunt će se samo širiti. Borba neće biti laka. Samo molim Boga da ne dođe do velikih krvoprolića, ali ovo se mora promeniti, na globalnom nivou.

Crveni alarm se odavno upalio na planeti, ali čini se da ništa nismo naučili posle godinu i po dana, da ljudi teže da se vrate starom načinu života kao da se ništa nije desilo…

– Ljudi jednostavno ne mogu da prihvate tu „novu normalnost“. Po logici stvari, normalnost je jedna – to je saglasje sa prirodom, životom koji živimo. I posle svega imamo ljude koji žive u nekom virtuelnom svetu. Pre neki dan sam gledala na televiziji kako se neki multimilijarder sa svojim prijateljem vinuo na turistički put izvan stratosfere. Vratili su se oduševljeni. To su ljudi koji ne uživaju u prirodi koju nam je Bog dao, koja nas okružuje, koji ne uživaju u nekim običnim stvarima, jer oni su ih kao prevazišli, dosadne su im…

A velika tajna života se upravo krije u tim, sa njihove strane gledano, običnim stvarima. Oni su, kako bih to najprostije rekla, odlepili! Ali oni su moćni, zato što su profit, novac, bogatstvo postali glavna vrednost koja diktira sudbinu čovečanstva na planeti. I otuda totalna kataklizma, ili neki pad, kao u Bibliji, u „Nojevoj barci“. A ko će imati sreće da preživi taj pad i započne novu civilizaciju, još ne znamo. Ali, ovo je sumanuto vreme na čitavoj planeti. Pad je globalnog karaktera. A oni su i izmislili globalizam, ne bi li vladali celim čovečanstvom.

A kako se snalaziti u toj „novoj normalnosti“?

– Ona nam je diktirana. Živećeš onako su odredili. E, pa neću! Dok je sveta i veka, to neće moći da prođe, po cenu opšte kataklizme. I meni je drago što je koncept Bitefa (sinoć zatvoren u BDP-u, prim.aut) bio ekološki problem čovečanstva i što su predstave bile u tom duhu. Mene su kao skoro otkrivenu ekološkinju (smeh) pozvali da otvorim Bitef i svom govoru sam se pozvala na Vladetu Jerotića koji je skretao pažnju na to da postoji homo ludens i homo religiosus – igra i religija. Po sopstvenom tumačenju religiju sam u ovom konteksu prevela kao etički kodeks čoveka. I kada su igra i religija u skladu jedna s drugom, onda se ostvaruju plemeniti ciljevi. Ali, ukoliko se igra otme i vine van etičkog kodeksa, postaje opasna. A to je sadašnjost koju trenutno živimo u celom svetu.

Govorili ste i koliko nam je neohodna higijena ljudskog duha…

– Ona se, nažalost, ne upražnjava dovoljno. U higijenu ljudskog duha spadaju, naravno, obrazovanje i umetnost. Nije higijena samo tehnološki napredak. Ono što nije u kodeksu etičkih i plemenitih ciljeva, može da bude razorna sila za čovečanstvo, planetu, sva živa bića. Ali, ljudi kao poslednji, najsuptilniji produkt biološkog razvoja su najnemoćniji i najosetljiviji, i izmišljaju oružja kojima ranjavaju prirodu. A ranjavajući prirodu dovode u pitanje svoj opstanak.

Svetlana Ceca Bojkovic, Ekoloski protest Ustanak za opstanak
Svetlana Ceca Bojković, Ekološki protest Ustanak za opstanak Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

I dok u Finskoj, u kojoj ste živeli nekoliko godina, brinu i o jednom jedinom cvetiću, vi ste ovde nedavno telom branili Rivu. Šta to govori o našem društvu?

– Mi smo u tom smislu potpuno nevaspitani. Dok sam živela na severu Evrope, počela sam da razmišljam o stvarima koje mi nikada ranije nisu bile na pameti. Tamo sam se suočila sa potpuno drugim mentalitetom, sa ljudima koji obožavaju prirodu, i to ne samo Finci, već svi severnjaci. Pa, Holanđani neguju svaku biljku i napravili su čudo od zemlje koja im daje plodove. A bili su prinuđeni da se bore sa surovošću prirode i s njom su se sprijateljili i sve čine da je ne ugroze i da žive u saglasju s njom. U tom smislu mi nismo ni obrazovani, ni vaspitani i smatramo da je priroda nešto što nam je dato i da možemo da je arčimo kako nam odgovara. Poredeći se recimo sa tim svetom na severu, mi smo na najnižoj lestvici obrazovanja. Kad čujem ovo što nam govore premijerka ili predsednik – pošto nam je sad dobro, možemo da vodimo računa i o ekologiji – ostajem bez reči. Ništa gluplje nisam čula, zaista. O ekologiji se odmah vodi računa, ili čim se pojave prvi znaci ugrožavanja. Međutim, mi smo debelo zabrazdili i sada nam preti još jedna opasnost – da postanemo prostor planiran za deponiju.

Koliko su za to odgovorni oni koji vode državu?

– Pa, naravno da jesu. Ne sklapamo mi, ne sklapa narod ugovore sa Rio Tintom, sa kineskim fabrikama, sa ovim ili onim investitorima koji samo gledaju svoje interese i kako da profitiraju…

Država je odavno odgovorna i za nedovoljnu edukaciju naroda. Više od trideset godina se radi na svesnom urušavanju. Obrazovan čovek je onaj čovek koji misli i rasuđuje svojom glavom. A neobrazovan je onaj čovek koji uživa u rijaliti programima. Prema tome, ništa to nije slučajno.

Ali, nije to samo naš problem, već svetsko pitanje. Nadam se da će protesti dobiti svoju artikulaciju. Svi ti veliki pokreti obuhvataju više država, prelaze u nešto masovnije, prevazilaze lokal, partije… Nažalost, politika je, ne samo kod nas, već u celom svetu, postala biznis kategorija. Ne radi se za opšte dobro.

Ako govorimo samo o našem podneblju, vi ste neko ko se nikada nije libio da kritikuje vlast, društveno ustrojstvo, poteze na kulturnoj sceni, da izađete iz stalnog angažmana i postanete slobodan umetnik, borite se za prava kolega…

– Mene ništa ne može da zadrži da kritikujem, jer sam takva osoba, a i rasla sam u vreme kada su naši protesti, na neki način, i uspevali. Nisu to bili potezi velikih koraka, ali uspevali su. S druge strane, kao ličnost imam satisfakciju pred Bogom i samom sobom. Znate, kako se kaže – ja rekoh, pa sam dušu spasila. Zašto bih ćutala? I da me odvedu na stratište, pa opet bih nešto uradila u poslednjem trenutku svog života, jer spadam u tu kategoriju ljudi.

Koliko vas je to koštalo?

– Interesantno, nije me koštalo. Ponekad se i čudim zašto. Ali, možda je to zato što publika prati glumce. I ne gleda vas samo kroz to kako glumite, već posmatra vaše celokupno biće, pa i kad se oglašavate u nekim situacijama, prati vaše izjave o svetu u kome svi mi živimo. I recimo, na ulici stalno srećem ljude koji mi daju podršku. Dešavalo se to devedesetih, kad sam napustila Narodno pozorište, a dešava se i sad, posle ekološkog protesta, i pre toga za baru Revu. Ljudi sve prate. Nažalost, najlakše je manipulisati nedovoljno obrazovanim svetom, a pogotovo kad nema prave informacije. Jednostavno, začepljen mu je svaki izvor informacija na osnovu kojih bi mogao sam da donosi svoje odluke. Nije to pitanje samo čašćavanja sendvičima ili sa hiljadu dinara, nego je to neki strah. Beograd je jedna priča, a unutrašnjost Srbije potpuno druga. Jer, u malim sredinama lokalci su svemoćni, lokalci u firmama, preduzećima, opštinama… A tako je bilo uvek, i za vreme komunizma.

Dobitnik ste naših najvećih nagrada, od Sterijine, do Dobričinog prstena, a nedavno je stigla još jedna, Velika povelja na 50. Brankovom kolu…

– Ovo priznanje mi veoma znači, jer to potvrđuje da postoje ljudi koji neguju higijenu duha, o kojom sam već pričala. Još uvek postoje krugovi ljudi koji je neguju. To nije tako veliki procenat, ali tu je. Umetnici su dužni da, kao što se nekada širila pismenost, da šire tu veru u higijenu duha, da šire lepe, plemenite, pravedne misli. A ova nagrada na Brankovom kolu mi posebno znači, zato što je vezana za poeziju, koja je suština čovekovog života. Bez obzira da li čovek ume ili ne da piše poeziju, verujte pravu poetsku reč svaki čovek, pa makar na planini, usamljen sa ovcama i kravama, može da razume. Pozija je suštastvo čovekove misli, iskristalisana misao.

Scena iz predstave Široka zemlja Foto: JDP/Nebojša Babić

Vraćate se na početku nove pozorišne sezone u nekadašnji matični teatar – Jugoslovensko dramsko pozorište, gde je večeras premijera komada „Široka zemlja“. Koliko je drama Artura Šniclera, iako pisana pre 110 godina, vezana za aktuelni trenutak?

– Iako „Široka zemlja“ ima malo starinskog u sebi, u smislu dijaloga, suština priče je odlična, i danas je to zanimljiva tema. Govori o jednom društvu koje je bogato, ali dekadentno u moralnom smislu. Iako je fokus ljubavnim vezama, suština je u opadanju morala. Svi u komadu između sebe imaju veze, žive na taj način i prelaze preko toga, ali niko od njih nije zadovoljan, u stvari, potpuno su ispražnjeni. Igram u predstavi glumicu, koja je potpuna suprotnost čitavom tom miljeu, međutim njen sin upada u to dekadentno društvo. Želi da ga izvuče iz toga i u jednom trenutku čak veruje da je u tome uspela, ali na kraju, ona koja je dosledna sebi, doživljava najveću tragediju – da izgubi sina. Nije nimalo optimističan komad, ali trebalo bi da izazove katarzu kod gledalaca. I da ih ponuka da promisle, da ih ne obeshrabri, ne dovede dotle da, na primer, prodaju svoju zemlju u Jadru, kao što prodaju. Tako su Srbi prodavali svoju zemlju Albancima i na Kosovu, pa evo dokle smo došli.

Kad pominjete tragedije, korona kao da je opustošila srpsko glumište?

– Ono što je najpotresnije jeste što je toliko ljudi otišlo i što među ljude unosi strah, nesigurnost, uključujući i mene koja sam je preležala. Srećom, moja panika nije dugo trajala, ali se pojavila koliko god da sam se borila protiv nje. Uspešno se seje strah. S druge strane, vidite sad zemlje koje su ukinule sve mere, a mi nismo. I niti se sastaje krizni štab, niti se neko oglašava sa nekim novim merama, jer kod nas je bitno da se ne povrede ljudi koji su potencijalno biračko telo sutra na izborima. Mislim da sam dovoljno rekla.

Strahujete li opet od zatvaranja pozorišta?

– Sigurna sam da se to neće desiti, zato što dolaze izbori. Ali, mislim da sve zavisi od toga kako će se izbori završiti. A, posle toga možemo očekivati svašta.

A šta vi lično očekujete?

– Da živim, i da se borim dok sam živa!

Bonus video:

Poruka Svetlane Bojković uoči Eko ustanka

 

 

Komentari

Vaš komentar