Devedesetčetvorogodišnja baba Smilja, boreći se sa usamljenošću, svoju trošnu seosku kuću ispunjava uspomenama. Kao i većina meštana, njena deca, a potom i unuci, odavno su napustili selo u potrazi za boljim životom. Baba Smiljina jedina prilika za razgovor je dolazak poštara koji joj jednom mesečno donosi penziju. Nakon njegovog odlaska, kućom odjekuje tišina koja je surovo podseća da je samoća u starosti nepodnošljiva. Uprkos tome, baba Smilja pronalazi treptaje života u zvucima koji je svakodnevno okružuju.
Bio bi ovo siže kratkog filma „Još jedan dan“ debitantskog rediteljskog ostvarenja poznatog srpskog glumca Radivoja Raše Bukvića koji je, pored naslova kandidata za Oskara, odabran za otvaranje 52. Festa.
Naime, sutrašnje otvaranje 52. Festa, osim što će biti u znaku uručenja „Beogradskog pobednika“ Želimiru Žilniku i premijere „Bartonove akademije“ Aleksandra Pejna, obeležiće i kratko ostvarenje „Još jedan dan“ u kojem glavnu ulogu tumači Mira Banjac.
A jedan od naših najangažovanijih glumaca, koji je, eto, prvi put seo iza kamere Radivoje Bukvić nije krio na današnjem susretu s medijima u Mts dvorani zadovoljstvo što će njegov rediteljski prvenac videti baš publika Festa:
– Za mene je Fest nešto što je obeležilo moje studiranje. Tada, a govorim o periodu od 1995. do 2000. godine, mogli smo mi studenti za male pare da gledamo filmove. I baš zbog toga što sam, na neki način, odrastao uz Fest bio sam tako obradovan kad sam shvatio da je selektor doneo odluku da moj film može da bude prikazan na otvaranju. Pogotovo što je u pitanju otvaranje, a kratki metar, kao žanr, retko dobije priliku da bude medijski ispraćen – priznao je Bukvić.
Objašnjavajući kako se uopšte odvažio da režira, glumac se prisetio da je najpre krenuo sam da razvija jednu ideju u scenario, koji piše već nekoliko godina a naslovio ga je „Antitalenti“:
– Ali, s obzriom da nikada nisam režirao koleginica producentkinja Jovana Jovičić mi je predložila da pokušam da napravim kratki metar. Oberučke sam prihvatio. I nadahnut jednim likom iz tog mog dugometražnog scenarija „Antitalenti“ za kratko vreme sam ispisao scenario. Priča je, zapravo, inspirisana poslednjim danima života moje bake. I ona je do poslednjeg dana imala optimizam, dostojanstvo u starosti. Nikako nije htela da poslednjih nekoliko meseci života provede u gradu, u gradskoj sredini, u bolničkim posteljama, nego je do kraja želela da živi u ambijentu u kom je odrasla, živela, decu izrodila. Dakle, u komunikaciji s prirodom, biljkama i životinjama…
Producentkinja filma Jovana Jovičić prisetila se da je s Bukvićem počela da sarađuje na razvoju jednog dugometražnog filma, a da je ovaj kratki „Još jedan dan“ nastavak lepe saradnje:
– Raša je imao sluha za sve svoje saradnike. Otvoren je da čuje i da, ako nešto ne zna, pošto je glumac, usvoji. Raša je najpre kvalitetan scenarista, ume prvo da prepozna priču, sjajno je napiše, a potom je, kad je počeo da ređira, bio okružen ekipom koju je umeo da čuje. Ovo je kratkometražni film, a imali smo sjajnu podršku, pa se nadam da ćemo ubuduće što više prepoznavati kratki metar kao formu na našim prostorima – naglasila je producentkinja, dok se kompozitorka Bukvićevog filma Ana Krstajić, okarakterisanog kao ostvarenje „tišine i zvuka“, prisetila da je pred njom bio težak zadatak:
– Ali, u isti mah bio je i inspirativan, što je meni kao kompozitoru jedan od najbitnijih elemenata. Muzika u filmu odslikava unutrašnju snagu glavne junakinje. Ono što smo uspeli da dočaramo jeste intiman, ali i snažan zvuk, zahvaljujući filharmoničarki Miljani Nešković, džez muzičarima Draganu Hajnrihu i Petru Krstajiću i etno pevačici Jani Račić.
A Bukvić je naglasio da mu je, još dok je pisao scenario, u glavi bila samo jedna dama, ona kojoj je 94 leta – Mira Banjac:
– Mira je bila jedini i nezaobilazni izbor. I od Mirinog „da“ je zavisilo da li ćemo uopšte da krenemo u čitavu avanturu. Doduše, jesu postojale ideje „b“, „c“ i „d“, ali s obzirom da se radi o petoj najstarijoj glumici na svetu, nismo nikako mogli da zaobiđemo da prvo nju pitamo i zamolimo. I pristala je!
A upitan da li je imao dvojbe kako da režira ili nekog ko mu je bio uzor dok je razmišljao o kompoziciji filma, Raša Bukvić je odgovorio:
– S obzirom da se radilo o jednoj intimnoj temi, koju sam jako dobro poznavao, bilo je pipavo. Kada sam moju baku poslednjih nekoliko puta video bilo je to samo u kući. Bila je fizički nemoćna da radi, ali nije se davala. U jednom momentu, sećam se, samo se ugasio frižider. I kad se ugasio, iznenadila se i reagovala kao da je pala bomba. A onda je ustala i jedva se dogegala do frižidera, počela da ga mazi, da mu tepa… I u jednom momentu frižider je, naravno, proradio jer je bio problem s termostatom. Ali, moja baka se obradovala i vratila nazad – setio se Bukvić.
Ali, posle petnaestak minuta desilo se da se frižider opet gasi… Rašina baka, naravno, radi istu stvar:
– Objašnjavam joj da je u pitanju termostat, ali ne odustaje. I shvatam da moja baka radi fizičke vežbe, da je u teretani… Jedino što može da radi jeste da ode do tog frižidera i da mu neku energiju, jer je to jedini „živi stvor“ u kući, jedina mašina koja daje zvuk i s kojom može da komunicira. I shvativši šta radi, to me je baš dirnulo. Shvatio sam da se moja baka bori za još jedan dan. A stalno je govorila, kad je upitam: „Kako si bako?“ – pa „Dan po dan“. Prvo prepodne, pa podne, pa popodne. Živela je tako da je imala plan za narednih 45 minuta. I mislim da je to jedan divan način kako su se ljudi tih godišta domišljato snalazili da traju u ruralnoj, napuštenoj sredini, gde maltene ni životinja više nema, osim ptičica…
Bonus video: Raša Bukvić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare