Kad je umrla moja majka koja je bila jako vezana za mene, svi su rekli: Jao, šta će sada Mira? Imala sam maloga sina, ali znala sam da će me čuvati glumci, kaže za Nova.rs dramska umetnica Mira Banjac.
Pre gotovo 75 godina Mira Banjac stala je prvi put na pozorišnu scenu. I za ovih sedam i nešto decenija, odigrala je na desetine i desetine uloga u Sremskoj Mitrovici, Banja Luci, Srpskom narodnom pozorištu, Ateljeu 212, scenama diljem bivše Jugoslavije, Evrope, sveta. Nebrojene su role iza Mire Banjac na filmu, televiziji, u radio dramama. Kao i uloge, nabrajati sve nagrade koje je dobila tokom karijere nezahvalan je posao.
No, posle „Dobričinog prsten“, Sterijine i Nušićeve nagrade, ili Žanke i Oktobarske, ili Zlatne arene, i „Aleksandra Lifke“ stiglo joj je ovih dana jedno neobično priznanje – nova sala bioskopa Abazija na Paliću poneće ime Mira Banjac. Iako je deli koji mesec od 93. rođendana, dočekujući novinare u toj renoviranoj dvorani tokom 29. Festivala evropskog filma Palić, uskliknula je kako je uistinu jedna „mala, jednostavna mučenica koja je dogurala i do svoje bioskopske sale“.
Podsetila je usput na reči njene koleginice iz Ateljea, Ružice Sokić pre nego što je izdahnula: „Samo da me ne zaborave…“
Otuda je u razgovoru za Nova.rs najpre pitamo da li je strah svakog glumca da ga ne zaborave?
– Mislim da jeste, jer glumac sve to što je predao, predao je ljudima. Ako ljudi zaborave, onda nekako ostane u vazduhu neka praznina koja nije ispunjena onim čime su bili ispunjeni ljudi koji su se davali umetnosti.
Koliko je jedna bioskopska sala koja će nositi vaše ime još jedan trag nezaboravu?
– Apsolutno. Upravo to što ste rekli. To je trag nezaborava. Prvo dobiti na poklon bioskop je neverovatno, ali znate sada to ime treba čuvati. To se ne sme kompromitovati, to ne sme da ode u neke druge vode, na primer finansijske. Ona je „napravljena“ iz duše, i treba da ima dušu. I to dušu umetnika, dušu ljudi koji će tu raditi. Inače će sve da postane komercijala. A to onda više nije to. Za mene je i dalje šok što sam dobila bioskop. Zaista jedan veliki šok!
Ako se ova sala ne sme kompromitovati, kako to postići? Kako ste vi kao glumica decenijama odolevali da se ne kompromitujete, naročito u ovoj zemlji u kojoj je to na ceni?
– To mi je bilo jako bitno. Recimo, ja sam izašla iz cele svoje karijere posle više od 70 godina čista, i svi ljudi koji se bave ovim poslom ostali su moja porodica. Ja se nisam zamerila sa svojim cehom, nisam se zamerila s ljudima s kojima sam radila, ni sa kim. Ostali su moji prijatelji i porodica. Sećam se kada je umrla moja majka, koja je bila jako vezana za mene, a pritom sam ja tada bila dosta mlada, svi su rekli: „Jao, šta će sada Mira?“ Imala sam maloga sina. Ali, rekla sam tada, sasvim slučajno, jednu rečenicu koja mi je i danas urezana u sećanje: „Pa, mene će čuvati glumci“. Toliko sam verovala u tu porodicu. Tako je i bilo, a to jeste porodica!
Ali, teško je opstati, a ne podilaziti?
– Jeste, teško je. Morate znati u čemu je stvar. Morate znati gde pripadate, profesionalno, a šta je privatan život. Tu mogu da se dese neka mešetarenja. Ali, ako ste to odvojili i kažete sebi: „Ovo je moj greh, a ovo drugo mora biti čisto do kraja“, onda je sve u redu. Otkriti ravnotežu – šta se može, a šta ne. I ne treba se potrošiti odmah na početku i da onda nemate čime da vučete svoju karijeru.
Srećemo se na filmskom festivalu na Paliću, u bioskopskoj sali koja je ponela vaše ime. Ali, ostavimo film po strani na trenutak, jer ste kao glumica stasali i rasli u teatru, a Dušan Kovačević je ovih dana pominjao da se naredne godine navršava pet decenija od premijere „Radovana Trećeg“ u Ateljeu?
– Teatar je bio i ostao moja ljubav. Teatar je ono što je mene stvorilo! Film i svi drugi mediji su samo dopunili moju karijeru, ali teatar me je stvorio. Osnova i srž moje karijere jeste pozorište.
To je interesantno, zato je pozorište samo taj tren dok se igra predstava, a film ostaje za sva vremena…
– Naravno, ali pozorišna umetnost je, kako kaže Isidora Sekulić, jedina življena umetnost! Ona vredi dotle dok se živi. I to je nemereljivo, ne može da se uporedi sa nekim drugim medijima, i svaki glumac koji je filmski, i ostvaren već onoliko u karijeri reći će vam da je pozorište njegova ljubav.
Nažalost, iz pozorišta ste se povukli, ali od filma još uvek ne odustajete?
– Da, snimam još uvek ponešto. Ali, pozorište sam morala da ostavim, jer sam shvatila da je to, za mene, jedan zatvoren životni krug. Kada sam se iz Beograda preselila u Novi Sad shvatila sam da ne mogu više putovati. Pozorište traži čoveka od jutra do mraka. Tu su turneje, gostovanja, stalno predstave, moraš biti posvećen teatru od kad ustaneš dok ne zaspiš. Ja sam shvatila da ja to prosto fizički neću moći više. I nisam više htela da se vraćam u tu avanturu zvanu pozorište, iako ga i danas pomno pratim. I sve znam!
Stalno govorite: „Na zalasku sam života“…
– Pa, jesam, to su činjenice da sam na zalasku. To nije neka moja emotivna tuga. Opet, što kaže Isidora: „Treba biti spreman i čistiti se“. To je to! Biti spreman, čistiti se, i čekati da te Gospod Bog pozove.
Bonus video: Gorica Popović i Bane Zeremski o Ateljeu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare