Psycho Killer: Pesme nastale pod uticajem kultnih horora

Kultura 27. mar. 202123:16
Podeli:
Dženet Li u filmu Psiho Foto:Universal Pictures/LMK / Landmark / Profimedia

Muzički kantautori su oduvek imali neku vezu sa filmom, direktnu ili posrednu. Ali, zanimljivo je da je jedan filmski žanr naročito bio veoma podsticajan za muzičare - horor.

Beskrajna uzbuđenja i strahovi, koje u gledaocima bude horor filmovi toliko su univerzalni da ne iznenađuje što su muzičari takve trenutke poželeli da prenesu na svoja dela. Ne želeći da njihova muzika ostane „neutralna“, ponudili su u svojim delima, pronašavši plodno tle u hororima, „plamteće crvenilo“.

Neki od najstrašnijih trenutaka u svetskoj kinematografiji poslužili su kao podsticaj i za neka muzička remek-dela. Evo 10 pesama koje su inspirisali horori, po izboru magazina „Far aut“:

„Psycho Killer“, „Toking heds“ (Psiho)

Nije mnogo trebalo čudnovatom i unikatnom, visokom, crnom i zgodnom Dejvidu Birnu da unutar sebe pronađe „delić“ Normana Bejtsa, koga je u filmu Alfreda Hičkoka tumačio Entoni Perkins. Pored vizuelnih sličnosti sa psihopatom iz „Psiha“, Birn je još na početku svoje scenske karijere i sam rekao: „Nisam mogao da pričam sa ljudima licem u lice, pa sam jednostavno izašao na binu, počeo da vrištim, skičim i da se grčim“.

I prirodno film „Psiho“ Alfreda Hičkoka bio je inspiracija za zvučnu sliku „izvanredne uvrnute umetnosti“, kakva je pesma „Psycho Killer“. Folk i jednostavna plesna muzika tvore podlogu jedinstvenim stihovima, a već decenijama su sa svim svojim tajnovitostima jedan od idioma pop kulture.

Dženet Li u Psihu Foto:PARAMOUNT PICTURES / Entertainment Pictures / Profimedia

Kada je komponovao „Psycho Killer“ Birn je zamolio basistkinju benda, Tinu Vejmaut, koja je inače tečno govorila francuski, da smisli delić refrena koji bi se otpevao na francuskom, Ideja autora bila je da se tako dodatno naglasi šizofrena ličnost labilnog naratora numere. I dok efekat tog „izuma“ nije možda zastrašujući kao jedna od najčuvenijih scena u istoriji velikog ekrana – ona kada Dženet Li strada pod tušem u Hičkokovom ostvarenju, opet je „Psycho Killer“ očaravajući.

„Motorpsycho Nightmare“, Bob Dilan (Psiho)

Alfred Hičkok, ako je suditi samo po muzici, bio je jedna od glavnih kreativnih snaga u skorijoj umetničkoj istoriji. I dok su „Toking hedsi“ u pesmi „Psycho Killer“ pokušali da izraze svu tenziju Hičkokovog filma „Psiho“, Bob Dilan je imao sasvim drugačiji pristup. Dosledan svom „statusu glasa generacije“, Dilan je prišao „Psihu“ praveći neku vrstu parodije. Zaplet filma pomešao je sa jednom starom šalom o putujućem prodavcu, koji dolazi na jednu farmu, i uprkos tome što se farmerova ćerka, „šunja poput Entonija Perkinsa“, Dilan je skrojio satiru o slobodi govora.

Pesma „Motorpsycho Nightmare“, koja se našla na albumu „Another Side of Bob Dylan“ iz 1964. samo je učvrstila njegov status glasnogovornika generacije. Ne samo da biva „otmeni kupac“ Hičkokove „robe“, već stiže da u pesmu ubaci i referencu na čuveni film Federika Felinija „Sladak život“.

„Debaser“, „Piksis“ (Andaluzijski pas)

„Andaluzijski pas“ Luisa Bunjuela, prvo njegovo filmsko ostvarenje, možda se ne može nazvati pravim hororom, već pre skandaloznim napadom na pristojnost. Takvim da je francusko-španski nadrealistički film iz 1929. godine i dalje je jedno od najuznemirujućih ostvarenja ikada napravljenih u svetskoj kinematografiji. Reditelj Bunjuel se udružio sa „ludim slikarskim genijem“ Salvadorom Dalijem kako bi napravio film koji će poniziti dotadašnji svet umetnosti.

„Voleo bih da je Bunjuel još uvek živ. Napravio je film ni o čemu, a sam naslov je pravi nonsens, pa što ne napraviti pesmu o njemu“, govorio je Blek Frensis o pesmi svog sastava iz 1989. Najdirektniju referencu na film sastav „Piksis“ u svojoj pesmi pominje u stihovima o „sečenju očnih jabučica, o kojima treba da znaš“.

Najzanimljivije u celoj priči jeste da je rezultat njihove fascinacije „Andaluzijskim psom“ čudna, agresivna, a opet tako slušljiva pesma.

„Get Out of My House“, Kejt Buš (Isijavanje)

Na albumu Kejt Buš iz 1982. „The Dreaming“ našla se pesma koja je opisivala jednu noćnu moru. U numeri „Get Out of My House“ britanske pevačice i kantautorke narator obitava u istom zastrašujućem „carstvu“, kakvo je hotel „Overluk“ u knjizi Stivena Kinga i filmu „Isijavanje“ Stenlija Kjubrika.

„Ta knjiga jedina je koju sam u životu pročitala i koja me je istinski uplašila“, rekla je jednom Kejt Buš.

I u pesmi ona priča priču o uznemirujućem kućnom azilu koji samo potcrtava dramatičnim ritmovima bubnjeva koj još više doprinose klaustrofobičnom osećaju. Stihovi su sablasni, jer Bušova vapi: „Ova kuća je stara koliko i ja; ova kuća zna sve šta sam učinila“.

Tamni svet Kjubrika iz filma jednako je uznemirujući i u ovoj pesmi Kejt Buš.

„Nosferatu“, „Blue Oyster Cult“ (Nosferatu)

Nemi film „Nosferatu – Simfonija užasa“ snimljen je daleke 1922. godine prema romanu Brema Stokera „Drakula“. Nemačko ekspresionističko ostvarenje ne samo da je donelo slavu reditelju F.V. Murnau, već je i promenilo poimanje filma sa svojim do tad neviđenim tehničkim dostignućima. S obzirom da je Murnau pravio film po Stokerovom romanu, ali bez zvaničnog odobrenja autora, tvorci nemog ostvarenja su tuženi i sve kopije, sem jedne jedine, bile su uništene. Ali, ta jedna kopija tog atmosferičnog remek-dela pronašla je put do velikih ekrana i do srca članova američkog rok benda.

Sastav „Blue Oyster Cult“ uhvatio je u svojoj pesmi tamnu auru filma. Međutim, autori su želeli da ovom pesmom više odaju počast filmu, nego da prave direktnu repliku sedme umetnosti u svome muzičkom delu, koje karakteriše i zarazni refren i „zapaljivi“ gitarski solo.

„Pinhead“, „Ramonsi“ (Nakaze)

I da nije bilo ove pesme američkog pank rok benda iz 1977. godine moglo bi se konstatovati da su „Ramonsi“ i film „Nakaze“, po mnogima, simbol „carstva nerazumevanja“. Film Toda Brauninga iz 1932. prati grupu sasvim neuobičajenih cirkuskih izvođača. Tako umetnik na trapezu nema noge, niti ruke, a uspeva da zapali cigaretu koristeći samo svoje usne… Iako je ovaj film bivao zabranjivan, izuzev strašnog naslova reč je o priči koja suštinski greje srca i stavlja u prvi plan, u najmanju ruku, otpadnike na vrlo mudar način.

Takođe, ako zanemarimo „spektakl“ koji je uvek pratio „Ramonse“ kroz karijeru, ostaje nepobitna činjenica da je većina previdela svu mudrost njujorškog sastava.

Pesmu inspirisanu Brauningovim filmom „Ramonsi“ bi izvodili na kraju svojih koncerata. Uz to Džoi Ramon bi uzvikivao i držao natpis na kome je stajalo: „Gabba Gabba Hey“, „mantru“ koja se ponavlja u užasavajućim scenama „Nakaza“.

„Walcott“, „Vempajer vikend“ (Izgubljeni dečaci)

Film Džoela Šumahera „Izgubljeni dečaci“ ne samo da je inspirisao pesmu „Walcott“, već je, na neki način, bio podsticaj i za rađanje američkog benda „Vempajer vikend“. Frontmen benda Ezra Kening, opčinjen Šumaherovim delom o braći koji se susreću sa grupom vampira iz 1987. godine, još je tokom brucoške godine na koledžu napravio svoj eksperimentalni film.

Glavni lik u Keningovom filmu bio je Volkot koji u međuvremenu kao da je „iskočio“ iz zaboravljene VHS kasete u muzičarevom domu i „stvorio“ se na debi albumu grupe. Inspirisan Šumaherovom vampirskom storijom sama pesma o Volkotu nije zastrašujuća, naprotiv u pitanju je melodično delo koje je grupu izdvojilo kao novi bend 2008. godine. I dok na prvi pogled nikako ne nalikuje nekom zloslutnom delu, stihovi „đavolja gozba jesu ljudski životi“ dovoljna su naznaka inspiracije.

„Bad Moon Rising“, „Kridens klirvoter rivajvl“ (Đavo i Danijel Vebster)

Ironija vezana za pesmu „Bad Moon Rising“ jeste da je obrađivana mnogo puta i da je korišćena na saundtracima za mnoge filmove, od „Blejda“, preko „Zone sumraka“ do „Američkog vukodlaka u Londonu“. A zapravo je inspirisana jednim, i to malo poznatim hororom iz 1941. „Đavo i Danijel Vebster“. Na ideju za ovu pesmu Džon Fogerti došao je kada je odgledao taj horor Stivena Vinsenta Beneta.

Film oživljava priču o Faustu i đavolu… Kada se sklopi pakt sa đavolom o sedam godina blagostanja, to je, po pravilu, osuđeno na propast. Mračan, olujan film američki bend u svojoj pesmi to vrlo dobro osvetljava.

Odgledavši film Fogerti, kako je jednom rekao za magazin „Rolingstoun“, poželeo je da napravi numeru „o apokalipsi koja samo čeka da se sruči na nas“. Iako pesma na trijumfalan način potcrtava zloslutno osećanje, paradoklasno, uprkos svom mraku, nudi i dobru zabavu…

„Eyes Without a Face“, Bili Ajdol (Oči bez lica)

Pesma koja je odavno postala klasik Bilija Ajdola svoje ime i doslovno je pozajmila od filma koju ju je inspirisao – „Oči bez lica“ reditelja Žorža Franžija. I dok je većina francuskih umetničkih filmova uvijena, bar kada su naslovi u pitanju, Franžijev ne može biti direktniji. Za „udarac u lice“ odlučio se i Ajdol u svojoj atmosferičnoj baladi.

U Franžijevom legendarnom hororu hirurg izaziva saobraćajnu nesreću posle koje lice njegove ćerke ostaje unakaženo. Dementni otac, uz pomoć saradnice otima mlade devojke u bezuspešnim pokušajima transplantacije njihovih lica na spaljenu kožu ćerke koja luta hodnicima kuće s belom maskom…

U pesmi sa drugog albuma iz 1983. godine Ajdolova bivša devojka Peri Lister peva originalni naslov kao uvod u refren kojim se odaje počast kinematografskoj inspiraciji. A pesma je i danas vanvremenski nju-vejv klasik.

„Why Didn’t Rosemary“, „Dip parpl“ (Rozmarina beba)

Tek nekoliko pesama kroz muzičku istoriju bilo je tako direktno inspirisano filmom kao „Why Didn’t Rosemary“ sastava „Dip parpl“. Producent trećeg albuma „Dip parpla“, na kome se našla ova pesma, Derek Lorens jednom prilikom prisetio se kako je nastala ova numera:

– Sećam se da su momci otišli da pogledaju „Rozmarinu bebu“ u bioskop… I čim su se vratili iz njih je samo izašla pesma „Why Didn’t Rosemary“.

Kultno ostvarenje Romana Polanskog zbog svojih liberalnih shvatanja i jedinstvene umetničke vizije bilo je, ispostaviće se, jedan od najznačajnijih filmova kontrakulturnog pokreta s kraja šezdesetih. Baziran je na istoimenom romanu Ajre Levina iz 1967. a nesrećna Rozmari, koju igra Mia Farou, zatrudnela je sa samim đavolom. I zato britanski sastav „Dip parpl“ u svojoj pesmi postavlja sasvim legitimno pitanje: „Zašto Rozmari nije uzela kontraceptivnu pilulu?“

Sama pesma možda nije zastrašujuća kao film Polanskog, ali je zato klasično bluz delo, ukrašeno orguljama i gitarskim bravurama Ričija Blekmora.

Komentari

Vaš komentar