Bojan Đorđev: Potraga za skrajnutom društvenošću, kolektivizmom i telesnim prisustvom

Događaj u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu na programu je 30. maja u 17 časova, a o čitavom projektu razgovarali smo sa koautorom Bojanom Đorđevim.

Koji je osnovni cilj vašeg istraživanja specifične kulturne istorije hamama? Koliko je i na koji način ona relevantna za život danas u 21. veku?

- Sve važnije pitanje u poslednjih nekoliko decenija, od sloma tzv. društva blagostanja, realno postojećeg socijalizma na Istoku i socijaldemokratije na Zapadu, jeste pitanje javnog prostora i javnog dobra. Javne ustanove, objekti namenjeni društvenom životu i napretku kolektiva, napuštaju se, devastiraju, privatizuju, ostavljaju bez budžeta. Neretko su i ustanove visoke kulture na meti, ali tu su i objekti kao stari sportski centri, parkovi, igrališta, koji se posmatraju samo kroz prizmu vrednog građevinskog zemljišta i investicije. Hamami su na Balkanu, od XV pa čak i do druge polovine XX veka, obavljali važnu ulogu društvenih čvorišta, mesta gde je održavanje lične higijene bilo samo jedan od razloga posete, mesta gde se odvijao društveni život zajednice, gde se odmaralo, razgovaralo, ali i sviralo i igralo, kafenisalo.

Posebno apostrofirate kupole kao arhitektonsko obeležje Balkana. Koje su to kupole koje su vama posebno fascinantne na ovim prostorima uopšte uzev, nevezano za sam kontekst hamama? Kako ocenjujete (ne)brigu o kupolama u našoj zemlji?

- Kupole su važno arhitektonsko obeležje balkanskih gradova. Hamam čine umnožene kupole različitih veličina i zgradama hamama su jako zahvalne za proučavanje estetike i logike vladanja rimsko-vizantijske i osmanske civilizacije, koje bitno određuju kulturni prostor u kom živimo. Pretnje rušenjem Beogradskog sajma stavile su arhitektonska dostignuća njegovih kupola u žižu javnosti. Šarmantni prostor beogradskog Bezistana, koji je takođe pod kupolom, postao je opasan za prolaznike zbog zapuštenosti i neodržavanja. A kupola je opna koja razdvaja i štiti prolaznike, vernike, kupače, ali i spaja – ona je nebeski svod, struktura za komunikaciju sa drugim svetom.

Šta nam istorija hamama govori o zajedničkom suživotu naroda na ovim prostorima, o umetnosti gradskog života: postoji li takva „umetnost življenja“ danas u gradovima, na neki način koji bi bio ekvivalentan ili makar srodan okupljanjima u hamamima?

- Hamame su zadužbinari podizali za dobrobit celokupne zajednice. Brojni esnafi učestvuju u gradnji, vođenju i održavanju hamama, kao što i sve etničke i verske grupe koriste hamame, svako u svojim, a često i u zajedničkim ritualima. Možda su danas takvi zajednički rituali rekreacije i socijalizacije prisutni na lokalnim, gradskim plažama tokom leta, kada se život uspori, kada dokolica i vrućina naprave prostor za razgovor i razmišljanje.

Tamo gde se još uvek koriste kao kupališta – koliko je njihova izvorna funkcija u socijalnom smislu apstrahovana i može li se iole očuvati uz nezaobilaznu komercijalizaciju spram nekadašnje „javne funkcije“?

- Još uvek se može okupati u banjskim hamamima, tzv. kaplidžama u Sokobanji, Novopazarskoj i Jošaničkoj Banji, Banjištu u S. Makedoniji, Višegradskoj Banji u Bosni i Hercegovini. Sva ova kupatila ušla su u banjski sistem koji je na neki način od XIX veka, pod uticajem austrijskih banja, preuzimao primat među građanstvom i bio klica modernog turizma. Ti banjski hamami su nekako kroz socijalistički sistem zdravstva i rehabilitacije uspeli da se održe do danas – u nekoj hibridnoj funkciji savremenog wellnessa i banjskih lečilišta, još uvek ne sasvim komercijalnoj.

Pitate se na koji način ove specifične građevine stimulišu imaginaciju ili sećanja sugrađana. Da li ste u tom smislu sprovodili i istraživanja među „običnim ljudima“?

- Naše istraživanje uključivalo je razgovore sa stručnjacima iz oblasti konzervacije, arheologije i istorije umetnosti, ali i sa građanstvom koje se zainteresovalo za naše umetničke akcije telesnog merenja i crtanja oko hamama. Neki od njih su, sa našom posetom, prvi put posle više decenija ponovo ušli u hamame kojih se sećaju iz detinjstva. A naše sagovornice iz Debra se živo sećaju porodičnih sedmičnih poseta gradskom Novom hamamu iz XVIII veka, sve do 1992, kada je, kao poslednji hamam na tlu tada već okrnjene Jugoslavije, zatvoren.

Kako izgleda beogradski plan rada i šta da očekujemo od završne prezentacije istraživanja?

- Istorijski, najveće kupole hamama najpre i stradaju. One pokrivaju najveći i najdruštveniji prostor – šedrvan – recimo, hamam u niškoj tvrđavi iz XV veka ostao je bez šedrvana, iako su druge prostorije opstale, i ima još sličnih primera. Za prvu seriju predstavljanja istraživanja, koja će se desiti u Beogradu, Prištini i Skoplju, u fokusu nam je participativna i narativna rekonstrukcija upravo te najveće kupole, koja prva strada. Celo istraživanje potraga je za skrajnutom društvenošću, kolektivizmom i telesnim prisustvom, pa se tako rekonstrukcija najdruštvenijeg prostora hamama čini kao prvi, simbolički korak u željenom pravcu.