1
Mesari su najidealnije ubice, bila je zajednička ocena neobičnog susreta Alfreda Hičkoka i Endija Vorhola. Umesto da pričaju o umetnosti ili lepšoj strani života prvi susret "oca psihološkog trilera" i "oca pop-arta" protekao je u razmeni mišljenja o najmorbidnijoj mogućoj stvari na svetu - ubistvima.
Kada je Vorhol 1969. godine sa britanskim novinarom Džonom Vilkokom osnovao magazin „Intervju“ (Interview), osnovna namera bila mu je da objavljuje razgovore sa poznatim ličnostima, umetnicima, muzičarima i kreativnim umovima. No ono što je odlikovalo „Intervju“ bilo je to što je razgovore, uglavnom, radio sam Vorhol i što su oni objavljivani u „grubom“, nelektorisanom obliku.
Iako je slavni vizuelni umetnik iza sebe imao brojne intervjue sa mnogim poznatim ličnostima kada je trebalo da intervjuiše legendarnog reditelja imao je užasnu tremu, uprkos svom iskustvu na filmu.
Foto del giorno: Andy Warhol intervista Alfred Hitchcock per Interview Magazine, settembre 1974… pic.twitter.com/JkQT0kNByb
— Artribune (@artribune) August 19, 2017
Možda zato što je, kao i mnogi, i sam mislio da njih dvojica nemaju ništa zajedničko. Međutim, iako se Vorhol uglavnom vezuje za vizuelnu umetnost, mnogi zaboravljaju da je tokom pet godina (1963-1968) snimio šezdesetak filmova. No, njegov pristup filmu bio je drugačiji od onog koji je gajio velikan britanske i svetske kinematografije Alfred Hičkok. Zanimljiv je podatak da se Hičkok ispostavio manje plodnim stvaraocem od Vorhola, jer je za šest decenija karijere potpisao više od 50 dugometražnih filmova. I pored toga filmske karijere Vorhola i Hičkoka ne mogu se nikako porediti…
Kuriozitet je i da ih vezuje istovetan početak u svetu umetnosti. Obojica su, naime, na početku, bili ilustratori. Vorhol je svoju karijeru počeo kao komercijalni ilustrator a Hičkok je zaplovio u profesionalne vode radeći najpre kao ilustrator u nemim filmovima.
I pre tog prvog susreta krajem leta 1974. godine likovni i vizuelni umetnik bio je veoma nervozan što će se konačno upoznati sa slavnim sineastom. O njegovoj nervozi, ali i divljenju koje je imao spram britanskog reditelja možda najbolje svedoči slika gde on praktično kleči pred Hičkokom.
Kratak razgovor u magazinu „Intervju“ bio je opremljen sa nekoliko Vorholovih portreta Alfreda Hičkoka. Jedan od njih, kada je mnogo decenija kasnije ponuđen na aukciji u „Kristiju“ 2012. godine, prodat je za gotovo 38 hiljada dolara, podseća magazin „Far aut“.
Kada su se za potrebe jesenjeg izdanja „Intervjua“ 1974. godine njih dvojica sastali, poslednji film koji je Hičkokov radio bio je triler o serijskom ubici „Frenzi“ (Mahnitost). Možda je zato zato mračna strana za Vorhola bila glavni lajtmotiv u razgovoru. Insistirao je na pričama o smrti, ubistvu, odlaganju leševa i psihozi.
Prvo pitanje koje mu je Vorhol postavio bilo je: „Zašto ljudi ubijaju?“. To je nešto što ga je kako mu je priznao, oduvek kopkalo.
– Pa, reći ću ti: godinama unazad to se dešavalo zbog ekonomskih razloga. Naročito u Engleskoj. Najpre, bilo je teško dobiti razvod i on je mnogo koštao – objasnio je Hičkok.
Potom ga je Vorhol upitao kakve su to osobe koje ubijaju i opet zašto, a Hičkokov odgovor bio je kratak „iz očaja“. Potom je pojasnio:
– Nemaju kuda da odu… U tim danima nije bilo motela, i onda bi se krili među grmljem i žbunjem u parkovima. A onda bi iz očaja i ubijali.
Kako onda objašnjava masovna ubistva, sledeće je što je Vorhola zanimalo:
– Pa, oni su psihopate, shvataš. Apsolutne psihopate. Vrlo često su impotentni. Kao što sam i pokazao u filmu „Frenzi“. Čovek je bio potpuno impotentan dok nije počeo da ubija i to ga je „vratilo u život“. I danas u ovom vremenu koje bismo mogli nazvati „dobom pištolja“ mislim da se oni više potežu u kućama, nego na ulicama, kao pre. Razumeš? I ljudi gube tako glave – ocenio je reditelj.
Vorhol se onda prisetio kako je i na njega potegnut pištolj. Aludirao je time na događaj koji se desio šest godina ranije. Tada je američka umetnica Valeri Solanas, u čuvenoj „Fabrici“ pucala u Vorhola tri puta. I dok ga je dva puta promašila, treći metak prošišao je umetniku kroz pluća, stomak, jetru i jednjak. Hitno je prevežen u bolnicu, gde su lekari, nakon petosatne operacije, uspeli da mu spasu život. Baš zato se Vorhol ovako poverio Hičkoku:
– Kada si upucan, to ti se čini kao film, ne stvarnost. Nisam mogao nikako da shvatim da je to realnost. I još uvek mi sve to deluje kao filmski prizor. Desilo mi se to, ali kao da gledam televiziju. Zato mi se čini da ljudi koji ubijaju to isto tako vide: kao da gledaju televiziju – kazao je Vorhol.
Hičkoku posle te priče nije preostalo ništa drugo do da konstatuje kako je to „pitanje trenutka“.
– Kada jednom počiniš zločin, onda to možeš ponovo uradiš. I kada nastaviš da ubijaš, onda ti se to pretvori u nešto sasvim normalno – nadovezao se „otac pop-arta“, na šta je reditelj uzvratio:
– Zavisi samo od toga gde se ubica otarasio leša. To je „mali“ problem. Nakon što si počinio prvo ubistvo, gde si ostavio leš – kazao je Alfred Hičkok, sa čim se Endi Vorhol složio, uz reči:
– Ako to dobro uradiš, onda nema prepreka. Vidiš, uvek sam smatrao da bi mesari to mogli dobro da urade. Oduvek sam mislio da su mesari najidealnije ubice!
