Ja sam genije i Bog: Tajni život Salvadora Dalija na srpskom

Kultura 01. feb. 202123:05 > 02. feb. 2021 09:19
Podeli:
Salvador Dali Foto: Weegee / AKG / Profimedia

Ja sam genije, verovatno je najčešće izgovorena rečenica u burnom životu umetnika Salvadora Dalija. Ne samo što je, bez ikakvog stida, to za sebe mislio već je tako naslovio i svoju autobiografiju.

„Ja sam genije“, naziv je autobiografije koja je kod nas objavljena pre petnaestak godina u izdanju „Solarisa“. I dok u tim memoarima jedan od najvećih slikara 20. veka objašnjava svoje životne i umetničke kanone, svoju ekscentričnost i beskrajnu nadrealističku maštu, pred kraj prošle godine izdavačka kuća „Arete“ objavila je još jednu autobiografiju slikara, vajara, pisca, scenografa – „Tajni život Salvadora Dalija“.

Karijera Salvadora Dalija, jedna od najuticajnijih ličnosti moderne umetnosti, trajala je više od šest decenija. Za života, koji je okončan 23. januara 1989. u 84. godini, ne samo da je napravio najpoznatije nadrealističke slike, već se bavio i skulpturom, fotografijom, pisanjem, filmom, scenografijom, enterijerima….

Naslovna strana knjige „Tajni život Salvadora Dalija“ Foto: Promo

A svoju ekscentričnost, ljubav prema rušenju svih granica, uspone, padove, ljude u svom životu do 30. godine opisuje i u ovoj, ranoj autobiografiji „Tajni život Salvadora Dalija“. I to na 400 strana.

„Svakoga jutra kada se probudim, osetim neopisivu radost – radost što sam Salvador Dali. I upitam sebe sa zadovoljstvom: Koje će divne stvari danas uraditi Salvador Dali?“, govorio je umetnik koji bi istovremeno radio slike lepe kao da su iz Rafaelove kičice ali i košmarne pejzaže zapaljenih žirafa i leševa prekrivenih muvama.

Rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom mestašcu Figeras, kao sin advokata i bankarskog službenika Salvadora i domaćice Felipe Feres svoje ime, kako je smatrao, nije dobio slučajno. Ne samo što se njegov otac zvao tako, već je to ime nosio i njegov rođeni brat koji je preminuo samo devet meseci pre nego što se umetnik rodio. Kao petogodišnjaka, roditelji su ga odveli na bratovljev grob i rekli mu da je njegova reinkarnacija. I sam Dali je smatrao svog preminulog brata prvom verzijom sebe, a ovaplotio ga je umetnički u delu „Portret mog mrtvog brata“ 1963. godine.

A to ime Salvador dobio je i, kako je pričao, da bi bio spasitelj slikarstva. Što je i postao:

„Od moje šeste godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan i moram priznati da svest o tome, koja iz dana u dan biva sve jača, izaziva u meni osećanje, čija mi je postojanost izvanredno prijatna“, beležio je u autobiografiji.

Salvador Dali na početku karijere Foto: STF / AFP / Profimedia

Najranija Dalijeva slika „Pejzaž Figerasa“ nastala je kada je imao samo šest godina, a prikazuje bujna zelena brda i planine među kojima je ušuškan njegov rodni gradić. Sa deset godina počeo je da pohađa časove slikarstva pokazujući ogroman talenat, ali i buntovništvo.

„Iz principa sam bio protiv svega. Još od detinjstva činio sam sve drukčije od ostalih, ali skoro i ne primećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže ’crno’ pa da ja odgovorim ’belo’, bilo je dovoljno da se neko pokloni s poštovanjem pred nečim da bih ja na to pljunuo. Moja stalna potreba da budem drukčiji terala me je na plač od besa. Stalno sam ponavljao sebi – Jedini ja! Jedini ja! Jedini ja!“, pisao je.

Iz umetničke škole dva puta je izbačen, a Dalijeva majka koja je preminula od raka kada mu je bilo 16. godina, insistirala je da se posveti svom daru. Bez obzira na sve. I upisao je Likovnu akademiju u Madridu, ali je nikada nije završio. Tačnije, izbačen je, nakon čega odlazi u Pariz i upoznaje čoveka kome se divio – Pabla Pikasa.

No, škola mu, kako je beležio, zapravo nije ni trebala. Jer shvatio je da je „neprikosnoveni genije“ kada je njegov profesor slikanja video vrata na kojima je ovaj u dokolici tako realistično naslikao trešnjino drvo.

Taj prikaz će se u međuvremenu transformisati u kolaž crva i zalepljenih peteljki – ne baš uobičajen prizor u umetnosti. Posmatrači bi nemo stajali pred tim vratima, stigavši samo da izuste: „Ovo je genijalno“.

Svoju prvu samostalnu izložbu imao je u Barseloni 1925. a samo godinu dana ranije bio je uhapšen zbog sumnjivih političkih ubeđenja. Poput umetnosti i njegova politička uverenja skandalizovala su establišment. Za razliku od kolega sa kojima je trpan u isti „nadrealistički koš“, on je hvalio Franka i bio fasciniran fašizmom, ne komunizmom. I što je zgražavalo sve – Hitlerom:

„Često sam sanjao o Hitleru kao što su drugi muškarci sanjali o ženama“, priznao je.

A čak je portret nacističkog vođe prerušio u pejzaž u svom delu „Enigma Hitlera“ iz 1938. godine, koje se danas čuva u madridskom muzeju „Reina Sofia“.

I kada su ga zbog te slike nadrealisti isključili iz pokreta bio je duboko uveren da je bolji od svih.

„Nemojte da strahujete od savršenstva, nećete ga nikad dostići“, poručivao bi.

A njegove kolege su, mislio je, gledale u njega kao u savršenstvo.

„Dali je rekao ovo… Dali misli… Dali je odgovorio ovo… To je dalijevski“, ponavljali su kao papagaji, ne samo kolege već i kritičari, isticao je slikar.

Pa, Bunjuela je uspeo da namami da urade „Andaluzijskog psa“ po njegovoj zamisli, sa sve nadrealnom scenom prerezivanja oka žiletom. A gde god bi se pojavio, u Londonu, Parizu, Madridu uspevao bi da stvori „svojim očima i naredbama nadrealistička stecišta“.

Nekonvencionalna umetnost samo je potcrtavala njegov privatni život. Nikada do kraja nije rasvetljena „priroda“ njegovog prijateljstva sa Federikom Garsijom Lorkom…

Salvador i Gala Foto: Archive Photos / AKG / Profimedia

Ali, Dalijeva ljubav, muza, sa kojom je ostao do kraja, bila je Ruskinja Elena Ivanovna Diakonova, poznatija kao Gala.

Bila je čak deset godina starija od njega. I udata za nadrealističkog pesnika Pola Eluarda. No, Daliju to nije smetalo. Zahvaljujući njoj je „skinuo mrak“.

I bilo je kako je želeo – uzeli su se 1934. godine na građanskoj ceremoniji, jer umetnikova porodica nije mogla da prihvati brak sa starijom ženom. A 24 godine kasnije venčali su se i u katoličkoj crkvi.

I do njene smrti nikada se, uprkos svemu, nisu razdvojili.

Govorio je da se o njoj brinuo više nego o sebi, jer bi se bez nje „divni Dali poludeo“. I sve bi se završilo. A ona je „završila“ na mnogim njegovim delima…

Slika Galino stopalo Foto: Album – Kocinsky / Album / Profimedia

Od Drugog svetskog rata u Evropi pobegli su u Ameriku, koja se Daliju, uprkos hvalospevima kojima su ga tamo obasipali, nikada nije dojmila. Tu je, ne baš inspirisan za slikanje, počeo da piše autobiografiju „Tajni život Salvadora Dalija“. Nije imao problem da tu zabeleži da je sterilan.

Dali i Gala vraćaju se 1947. godine najpre u Francusku, da bi se konačno skrasili u Španiji, u kojoj su ostali do kraja.

„Ja sam najreprezentativnija inkarnacija posleratne Evrope. Proživeo sam sve njene avanture, sve eksperimente, sve drame. Kao protagonista nadrealističke revolucije, iz dana u dan spoznavao sam i najmanje intelektualne incidente i posledice u praktičnoj evoluciji dijalektičkog materijalizma i pseudofilozofskih doktrina zasnovanih na mitovima o krvi i rasi nacionalsocijalizma. Dugo sam studirao teologiju. I na svakoj od ideoloških prečica koje je moj mozak morao da koristi kako bi uvek bio prvi, ja sam morao da dobro platim, crnom kovanicom svog znoja i strasti“, zapisao je u „Tajnom životu“.

Detalj sa retrospektivne izložbe umetnika u Parizu Foto: GINIES / Sipa Press / Profimedia

„Željan je dolara“, tako je jednom prilikom okarakterisao Dalija Andre Breton, pesnik i otac nadrealizma. I zaista, pored slika, skulptura, filmova, pa i izrade nakita i koječega, nije se libio komercijalnih poduhvata. Dizajnirao je oglase za GAP, pojavljivao se u reklami za čokolade „Lan vin“, radio reklamnu kampanju za „Evroviziju“, a jedan od njegovih najranijih komercijalnih radova jeste logo za špansku marku lizalica „Čupa čups“, koji se koristi i danas.

Salvador Dali i dizajner kompanije „Dizni“ Džon Henč stvarali su daleke 1946. godine animirani film „Destino“. Dali je napravio 22 ulja na platnu i veliki broj crteža koje je Henč kasnije pretvorio u animaciju. Međutim, posle osam meseci rada sve je stalo zbog nedostatka finansija.

I tek 1999. godine direktor „Diznija“ Roj I Dizni odlučio je da dovrši „Destina“ i šestominutni film o nadrealnom putovanju balerine kroz pustinjski pejzaž konačno je ugledao svetlost dana 2003. godine.

Španac je voleo i da začikava ljude, kao kakav prevarant, o čemu svedoči epizoda sa multimedijalnom umetnicom i suprugom Džona Lenona Joko Ono. Naime, ona mu je zatražila da joj proda bar pramen svog zaštitnog znaka – brkova. Povinovao se zahtevu, ali na svoj način. U luksuznu kutiju upakovao je suvu travku i poslao je Joko Ono. Za „svoje brkove“ dobio je ček od deset 10 hiljada dolara!

Iako simbol raskoši, koji bi katkad iz dosade potapao novčanice u viski i posmatrao ih kako se raspadaju, bilo je trenutaka kada je sa Galom živeo kao „ubogi siromah“. A nemaština bračnog para bila je strogo čuvana tajna:

„Gotovo nikada nismo imali novca i živeli smo tajno obuzeti brigom zbog toga. Međutim, znali smo da naša snaga leži u tome da to ne pokažemo. Sažaljenje bližnjega ubija. Snaga, govorila je Gala, ne leži u tome da se izazove sažaljenje, već postiđenost. Mogli smo da umremo od gladi, niko to nikada ne bi znao. Genijalnost i stav do smrti, to je bila naša deviza“, otkrio je u memoarima „Ja, genije“.

Dali i Gala pred kraj njenog života Foto: DANIEL JANIN / AFP / Profimedia

I ono čega se najviše strašio desilo se 10. juna 1982. godine kada je Gala preminula u snu. Toliko mu nije bilo do života bez Gale da je prestao da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici. Bio je to prvi pokušaj samoubistva.

Potom se dvorac Pubol, koji je dizajnirao specijalno za Galu i u kojem ju je sahranio, pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine zapalio. Dalija je od smrti spasilo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao novi, drugi pokušaj samoubistva.

Poslednje godine života, obeležene teškom depresijom, provodi u rodnom Figerasu, u kući koja je danas muzej posvećen njegovom liku i delu. Lošeg zdravstvenog stanja, slabog srca Salvadora Dalija mesec dana uoči smrti smeštaju u bolnicu.

Nekada dom Salvadora Dalija, a danas muzej u Figerasu Foto: ERIC CABANIS GEORGES GOBET / AFP / Profimedia

U posetu mu dolazi španski kralj Huan Karlos Prvi i priča mu koliki je poštovalac njegove umetnosti.

„Meni i kralj dolazi na noge. Pa, lepo sam rekao da sam Bog“, bio je komentar Salvadora Dalija, koji je izdahnuo 23. januara 1989. godine.

A tridesetak godina pre tog kobnog trenutka u jednoj TV emisiji ocenio je da su njegova umetnička dela večna, dodavši:

– Ja lično ne verujem u svoju smrt.

Komentari

Vaš komentar