Niko nije savršen: Najčuveniji gej momenti u filmovima

Kultura 20. mar. 202122:30
Podeli:
Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Retko smo mogli i da priznamo da nam je neko simpatija iz škole, a kamoli da to pokažemo. Ali evo toga odjednom, na ekranu, dešava se to Džejmiju i Stiju, a publika je navijala za njih, priča reditelj Endrju Hejg o filmu "Prva ljubav" koji mu je, kako kaže, pomogao da se odluči da se javno deklariše kao homoseksualac.

Priredio: Matija Jovandić

Kada je reditelj Ang Li 2005. godine dobio Oskara za „Planina Broukbek“, romantičnu vestern dramu o gej kaubojima, sa Hitom Ledžerom i Džejkom Džilenholom u glavnim ulogama, a film osvojio i zlatne statue Američke akademije za najbolje adaptirani scenario i za muziku, a potom postao i najnagrađivaniji film te godine, postalo je jasno da su ostvarenja sa LGBTQ tematikom definitivno dobro došla u mejnstrim. Bilo je takvih filmova i ranije, ali su reditelji uglavnom pribegavali karikiranju likova čija seksualnost odudara od heteroseksualne, a samo najhrabriji usuđivali su se da priče ispričaju bez uvijanja, onako kako su hteli. Danas su filmovima sa LGBTQ temama i likovima posvećeni i festivali, a pred jedan od njih, „BFI Flare“ u Londonu, novinari „Gardijana“ pozvali su poznate reditelje, glumce i pisce da odaberu najbolje gej scene, one koje su ih inspirisale, pa i pomogle im da se autuju.

Poljubac uz prislanjanje na drvo u „Prvoj ljubavi“

„Prva ljubav“ možda i nije najradikalniji film u kvir kinematografiji, ali njegovo prikazivanje 1996. godine doprinelo je tome da se sa 23 godine deklarišem, ispričao je Endrju Hej, reditelj filmova „Vikend“, „45 godina“ i „Osloni se na Pita“.

„Negde na sredini filma, u vreloj letnjoj noći, dvojica tinejdžera išunjaju se u gej klub prvi put u svojim životima. Potom Mama Kas peva ‘Make Your Own Kind of Music’, oni se jure kroz šumu i urade to prislonjeni na drvo. Taj sjajni trenutak sadrži u sebi tu vrtoglavu grozničavost prve ljubavi, u isto vreme blesavu i važnu. I to se dogodilo među dvojicom mladića. Sada to deluje prilično nevino, ali je to tada bila tiha revolucija. U ovoj sceni ima toliko radosti i nade, kao antidot bolu i osećaju stida koji je bio stvarnost za mnoge LGBT klince koji su odrastali tokom osamdesetih i devedesetih godina. Retko smo mogli i da priznamo da nam je neko simpatija iz škole, a kamoli da to pokažemo. Ali evo toga odjednom, na ekranu, dešava se to Džejmiju i Stiju, a publika je navijala za njih. Možda se nisam kao tinejdžer poljubio prislonjen na drvo, ali srećom, kad god čujem Mama Kas, osećam se kao da jesam“, obrazlaže Hej svoj izbor scene.

Obnaživanje grudi u „Mojoj slatkoj perionici“

Rediteljka Pratiba Parmar odlučila se za scenu iz „Moje slatke perionice“ (1985) u režiji Stivena Frirsa po scenariju Hanifa Kurejšija, filma koji nudi kompleksnu sliku tačerovske engleske, navodeći da je to u suštini ljubavna priča između skinheda Džonija (Danijel Dej Luis) i vrednog Pakistanca Omara (Gordon Vorneki).

„Kad čujem refren ‘predstavljanje je važno’, prvo pomislim na ovaj film koji je definisao kulturu, a posebno na Kurejšijev ironični, živopisni scenario, koji razbija brojne stereotipe o britanskim Azijatima. Postkolonijalni imigranti nikada nisu delovali tako drčno, razbarušeno, zabavno i poželjno. Hedonistički, penušavi zabranjeni seks u perionici bio je prst u oko konzervativcima koji su koristili epidemiju side da još više demonizuju homoseksualce. Pa ipak, trenutak u filmu koji mi je promenio DNK bio je kada Tanja (igra je Rita Volf), Omarova bandoglava rođaka, pokazuje svoje grudi kroz staklo velikog prozora u prostoriju punu muškaraca dok oni održavaju svoj obred. Ovaj grubi, drski gest otpora patrijarhatu duboko je odjeknuo u meni. Bila je to još jedna žena, poput mene, koja radosno preuzima kontrolu nad svojom seksualnošću“, priča Pratiba Parmar, rediteljka „Nininih rajskih užitaka“ (2006).

Tiho saosećanje u „Žrtvi“

Dirk Bogart u „Žrtvi“ igra nedeklarisanog advokata homoseksualca koji rizikuje i karijeru i brak da bi razbio kriminalnu grupu nakon što je njegov mladi prijatelj radije otišao u smrt nego što je njega razotkrio.

„Ima ta mala scena pred kraj kada Bogard zove svog sekretara da mu se priključi. Bogard mu pokazuje fotografiju sa očiglednim sadržajem. Vilijam (sekretar) pogleda u fotografiju i kaže mu da moraju da nađu negativ, dodajući da, ako mladić nije plakao, onda nema osnova za podizanje slučaja. Dok Vilijam kreće, Bogard mu kaže da sigurno ima neko pitanje, na šta mu Vilijam kaže da radi za njega 10 godina i da nikada nije posumnjao u njegov integritet. To je mali prizor saosećanja i lojalnosti, saosećanja koje je tako dirljivo zbog svoje krajnje uzdržanosti. Ta scena me je tada dovela do suza. I sad me dovodi do suza“, priča Terens Dejvis, reditelj „Dalekih glasova“ i „Tihe strasti“.

Gas van Sant: Fantazija držanja za ruke u „The Last of England“

Film Dereka Džarmena „The Last of England“ neverovatan je talas sećanja, opsesija i kataklizmičnih vizija, u kom Derek igra gej pisca memoara koji beleži svoje misli, kaže Gas van Sant, reditelj filmova „Moj privatni Ajdaho“, „Dragstor kauboj“, „Dobri Vil Hanting“ i dokumentarca „Milk“.

„Rokenrol gruva, Engleska pada, vile plešu, lepi vojnici piju votku i imaju gej seks. Snimljen je uglavnom malim ručnim kamerama, a video sam ga malo pre nego što sam završio svog „Dragstor kauboja“ i shvatio sam da je trebalo da Derekov sjajni film pogledam malo pre nego što jesam, jer je on mogao potencijalno stilski da inspiriše „Dragstor“ koji sam odbio da snimim tupim ‘panavižnom'“, naveo je Van Sant, nabrajajući scene sa skinhedom koji puca, pali vatre i igra, Karavađom i „lepom Tildom Svinton“ u ovom „kućnom filmu“, kao i „muziku genijala Sajmona Tarnera“.

Ispovest kraj logorske vatre u „Mom privatnom Ajdahu“

Dok se Gas van Sant odlučio za scenu iz filma Dereka Džarmena, reditelj Voš Vestmorlend („Kolet“) odabrao je trenutak iz njegovog filma „Moj privatni Ajdaho“ kada Kijanu Rivs kraj logorske vatre kaže Riveru Finiksu: „Dobar je osećaj napuštanje svega“, navodeći da sa tom ključnom scenom film postaje dublji i da „otkriva ranjivost likova kada jedan od njih, narkoleptični smutljivac, otkriva svoja osećanja drugom liku“.

„Prikazan 1992. ovaj nesputani, anarhični umetnički film imao je neverovatan uticaj na kvir kulturu na severu Engleske. Bili smo aktivisti, protestovali smo protiv diskriminatorskog Člana 28, borili se za prava ljudi sa sidom, dok smo sa istovremeno želeli da se odupremo asimilaciji u heteroseksualni mejnstrim“, seća se Vestmorlend, dodajući da tada nije bilo ni mnogo glumaca voljnih da pričaju o nečemu što je tada tek formisalo akronim LGBTQ, a da je očigledno Finiks napisao tu scenu i pokazao je Van Santu.

„‘Sa tipovima imam seks samo za pare’, kaže Skot, izazivajući da mu Majk promrmlja odobrenje: ‘Volim te i za to nisam plaćen’. I onda zakiva: ‘Stvarno želim da te poljubim, čoveče!'“, prepričava dijalog Vestmorlend.

Spajalice sa značenjem u „Lorens, u svakom slučaju“

Kler Oukli, rediteljka „Šminke“, kao najznačajniju prepričava scenu iz filma „Lorens, u svakom slučaju“ (2012) Havijera Dolana u kojoj naslovni lik, profesor od tridesetak godina kome je dosadno tokom kontrolnog u školi gleda dve devojke dok rade zadatke.

„Dve devojke igraju se kosom dok on zuri u njih i u njegovom pogledu pojavljuje se i nešto erotično i voajerski. Druga devojka podiže glavu i gleda netremice pravo u njega, suprotstavljaći mu pogled, nakon čega Lorens, posramljen, skreće pogled. Čujemo njegovo disanje. I onda, kada se kadar prenosi na njegov potiljak i on dodirne svoju kratku kosu, vidimo da mu je na svakom prstu spajalica, kao da su to dugi nokti na ženskoj ruci. Taj trenutak manifestuje njegovu žudnju i početak njegove odiseje. Kasnije u filmu on je artikuliše – ‘Želim da budem žena’ – ali je ovaj intimni, prvi trenutak zapravo taj koji odražava koliko je snažna, neporeciva i stvarna požuda i koliko jedan naizgled mali trenutak može da sadrži snagu da sve promeni“, opisuje rediteljka.

Poljubac u „Boji purpura“

„U ‘Boji purpura‘ Šag (Margaret Ejveri) naginje se i ljubi Sili (Vupi Goldberg), zaista nežno i lepo. Kada imate šest godina, pitate se da li je to možda bilo slučajno. Svakako niko nije trebalo da pomisli da je poljubac dve žene bio ‘pravi’? Više dokaza za to može da se nađe i u tome što takvih trenutaka u filmu dalje nema. Ali ja sam znala, u sebi, da je to najstvarniji poljubac u celom filmu. Bilo je to mnogo godina pre nego što sam saznala da je tvorcima filma bila namera da ova scena bude dvosmislena, da je u knjizi potpuno drugačije prikazan poljubac tih žena i njihova ljubav. I osećate se prevareno“, kaže glumica Džasika Nikol, zvezda serije „Frindž“, dodajući da je ta scena, uprkos svemu, pozitivno uticala na nju.

„I dozvolila mi je da postanem buduća verzija sebe kakvu nikada nisam videla kao klinka: crna, kvir devojka koja zna da je njena ljubav prava“, zaključuje ona.

Puštanje muzike sa diktafona okeanu u „Srećni zajedno“

„Moje omiljene kvir filmove snimali su strejt autori (Toni Morison tražila je da njeni studenti pišu o onome što ne znaju, rađajući time empatiju): ‘Mesečina’, ‘Laž’, ‘Pasje popodne’ i moj omiljeni: ‘Srećni zajedno’ (1997) Vong Kar Vaja“, navodi Džon Kameron Mičel, reditelj ostvarenja „Šortbas“. Dvoje ljubavnika iz Hongkonga u tom filmu su zaglavljeni u Buenos Ajresu, kada jedan od njih uz namigivanje priznaje da voli „žene sa dubokim glasom“ i potom otputuje „na kraj sveta“, na mesto za koje se priča da, kada okeanu ispovediš svoje muke, one nestaju.

„U mojoj omiljenoj sceni, Čeng zove Tonija da krene s njim, a kada on to odbija, daje mu diktafon da snimi nešto što bi mogao da pusti okeanu. Toni se povuče u ćošak i pita se šta da kaže. Sve što ga je mučilo, kao i njegova mržnja prema samom sebi, ostavljaju ga bez teksta. To je šokantno poetičan trenutak: svet kao da se urotio da kvir osobi uskrati ljubav, pa čak i glas. Kada Čeng kasnije pusti traku, zbunjen je: sve što čuje su jecaji“, priča reditelj i podseća da je glumac Lesli Čong oduzeo sebi život 2003. godine jer je trpeo homofobična maltretiranja u medijima.

Širenje veša u „Vatri“

„Gledala sam ‘Vatru’ Dipe Mete 1996. dok sam studirala. Spustila sam se do centra Čikaga jedne ledene večeri sa koleginicama. Laskale smo sebi da smo feministkinje, umetnice i intelektualke. Bučne na početku projekcije, ostale smo neme do kraja“, priča Marjam Kešavarc, autorka filma „Okolnost“.

Film govori o Radi i Siti, jetrvama zaglavljenim u brakovima bez ljubavi u bezličnim porodicama iz srednje klase u Indiji.

„U jednoj sceni, one kače narandžaste čaršave da se suše u prostoriji doma u kom obe žive. I, na trenutak, vreme staje. Svaka postoji samo u očima one druge i u taj trenutak staje radikalna ideja da njih dve mogu da budu celina nezavisno od sveta koji ih okružuje. I tu je malecki, zapaljivi trenutak kada Rada dodiruje Siti lice. Kao gledalac, imate osećaj da cela kuća može da izgori. U tom jednom gestu je toliko požude, toliko osećanja. To je onaj trenutak o kom su čitavi romani napisani, o ljudima koji provedu život tražeći ga i nikad ga ne nalazeći. I sadrži pitanje: može li ljubav da opstane izvan očekivanja i zahteva društva“, zaključuje ona.

Upinjanje junakinje da ne poklekne u „Fantastičnoj ženi“

„Iako ‘Dečaci ne plaču’, ‘Transamerika’ i ‘Prisila, kraljica pustinje’ imaju sjajnih trenutaka, uloga Danijele Vege u ‘Fantastičnoj ženi’ je tako nepatvorena i očaravajuća, ocenjuje Ugla Stefanija Kristjonudotir Jonsdotir, autorka „Moje gen(de)racije“. Marini, transrodnoj osobi, u filmu u režiji Sebastijana Lelija iz 2017. godine umire momak.

„Njena porodica smtra je sramotom i zabranjuje joj da ode na sahranu. Vidimo je kako hoda ulicama dok vetar briše naokolo. Ubrzo on postaje toliko jak da je skoro podiže sa zemlje, a ona nastavlja da hoda. To je direktna veza. Društvo je toliko protiv trans osoba svakog bogovetnog dana, prosto zato što su to što jesu. Ova scena podseća me na to da treba istrajati, bez obzira na sve“, ističe rediteljka.

Poljubac u „Satima“

„Imala sam 15 godina kada sam gledala ‘Sate’ u bioskopu u mom rodnom gradu. Čak sam posle kupila i muziku iz filma samo da bih se ponovo vraćala na tu posebnu scenu u kojoj Lora Braun (Džulijen Mur) ljubi svoju komšinicu Kiti (Toni Kolet), kaže Kloi Robišo, rediteljka filma „Granice“ (2016).

„Ljubi je nežno. Kiti ne odgovara, ali je ni ne gura od sebe. Kiti odlazi kao da se to nije ni dogodilo. Niko ništa ne govori o tom poljupcu, ali je toliko toga naglašeno. Svoj ljubavni život do tada sam živela u tajnosti i uglavnom u svojoj mašti. I za mene je sve bilo nedorečeno. Ali videvši da je Lora odabrala da bude ono što jeste i gledajući kako Klarisa Von živi u otvorenoj lezbijskoj vezi, učinilo je da sam osetila nadu i za sebe“, objašnjava Kloi Robišo.

Priča o „Igri plakanja“ u „Razotkrivanju“

Novinar i dokumentarista Fredi Mekdonel gledanje dokumentarca „Razotkrivanje“ sa roditeljima i bratom od 23 godine smatra temeljnim iskustvom. On je transrodna osoba i porodica ga je, kaže, uvek podržavala. Jedan od filmova o kom se govori u „Razotkrivanju“ je i „Igra plakanja“.

„Taj film ne znači mi mnogo. Imao sam pet godina kada je prikazan. Ali su ga moji roditelji gledali i sve dok ga nisu ponovo gledali iz perspektive ovog dokumentarca, nisu imali razloga da razmišljaju o tome koliko je nečovečna i loša scena ‘razotkrivanja’ u kojoj lik kog igra Stiven Ria, kada sazna da je njegova ljubavnica trans osoba, trči u kupatilo i povraća.

Promena u „Orlandu“

„Na časovima engleskog učili smo Vilijemu Šekspiru, Vilfredu Ovenu, Karson Mekalers, Maji Anšelou, Virdžiniji Vulf, ali nijedan nastavnik nije nam nikad čak ni došapnuo šta je bilo zajedničko ovim piscima: svi oni bili su kvir. Tako da nije bilo načina da budete spremni za scenu u divno subverzivnoj i subverzivno divnoj adaptaciji romana Vulfove koju je uradila Seli Poter, u kojoj se Orlando budi, dohvata dugu, kovrdžavu periku i belu košulju, umiva se, okreće se ogledalu, i kaže: ‘Ista osoba. Uopšte nema razlike. Samo drugi pol’. Tek tako“, navodi So Mejer, autor knjige „Nacistička reč za nacističku stvar“, objavljene prošle godine.

Bes u „Tajnom policijskom balu“

„‘Tajni policijski bal’, grubo montirani film o dobrotvornom koncertu Amnesti internešenela sa muzičarima i komičarima s kraja sedamdesetih, eksplozivan je. Osim, to jest, ako niste trinaestogodišnjak, potajno privučen dečacima, i gledate ga 1984. kod kuće sa svojim roditeljima, ne očekujući da ćete se suočiti sa muškarcem u jakni od magareće kože, naoružanim gitarom i podrugljivim osmehom, koji peva o tome kako mu je drago što je gej. Tom Robinson bio je prva osoba kod koje sam ikada video da je izrazio bes protiv licemerja homofobnog sveta“, navodi Rajan Gilbi, filmski kritičar „Nju stejtsmena“, dodajući da je veći deo te tačke snimljen u krupnom planu „tako da nema bežanja, nema opuštanja“.

Neupitno prihvatanje pola u „Muškarači“

Na početku „Muškarače“, filma iz 2011. godine, glavni lik, Lori, upravo se doselila sa roditeljima i mlađom sestrom u novi kraj. Jednog dana, u bloku zgrada, devojčica iz komšiluka, Lisa, pita je: „A ti si nov?“. „Lisa prirodno gleda na dečački izgled Lori kao muški i u tom trenutku rodila se nova mogućnost, koja povećava šanse Lori i ona se predstavlja kao Mikael, dečak“, konstatuje Kaspar Salmon, teoretičar filma, navodeći kao genijalno rešenje rediteljke da film smesti u dečji svet.

„Lisa je potpuno nevino poželela dobrodošlicu u kraj novom finom dečaku, a istovremeno su i sva ostala deca u filmu sasvim nedužna. Oni razlikuju polove, naravno, odgajani su tako da ih izraze i primete kod drugih, ali tu je i ta potpuna naivnost u igri. Lorina mala sestra prihvata novi pol / osobu: ništa tu nema teško da se razume. Kakva god napetost da postoji među decom u filmu bazirana je na ideji izdaje pre nego na besu protiv nečeg što im deluje neprirodno“, piše on i dodaje da sve to proizilazi iz jednostavne rečenice: „Ti si nov?“.

Komentari

Vaš komentar