Podeli
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Dve ličnosti koje su nam grejale srca smelom muzikom krajem 1990-ih i početkom nultih, podsećaju nas da zaista imaju još mnogo toga da kažu svojim novim, vrlo specijalnim albumima.

Tricky je jedan od onih ljudi koji su stvorili uticajni trip hop, odnosno “bristolski zvuk”, zajedno sa bendovima Massive Attack i Portishead, započinjući svojevremeno novu umetnički revoluciju u krilu pop kulture – tokom godina razvio se u jednog od najomiljenijih otpadnika savremene svetske scene. Za Róisín Murphy smo prvi put čuli kad je nas je osvojila kao frontwoman sastava Moloko, čiji je maštoviti i emotivni dance-pop zvuk zauvek promenio način na koji posmatramo modernu muziku za ples – nije preterano reći da joj je Róisín vratila dušu. Oboje su, upravo, posle duže pauze, objavili relevantne albume.

TRICKY – FALL TO PIECES

Četrnaesti studijski album bristolskog prvoborca trip hopa, koji je ove jeseni u Berlinu sumirao svoj nenadoknadivi roditeljski gubitak.

Piše: Zorica Kojić

Jednom davno, živopisni gospodin po imenu Adrian Nicholas Matthews Thaws, poznatiji kao Tricky, objašnjavao je u nekom intervjuu šta bi preporučio svojoj voljenoj ćerki da sluša, a da to nije recimo Rihanna. Njegov izbor uključivao je Kim Deal (The Breeders, ex-Pixies), PJ Harvey, Patti Smith, Billie Holiday. Želeo je da njegova ćerka bude mnogo snažnija od tek samo uživanja u nekom pomodnom muzičkom proizvodu, makar on poticao i od pomenute devojke sa Barbadosa, protiv koje Tricky – po sopstvenim rečima – lično nije imao ništa. No, uz dužno poštovanje, tom prilikom izneo je mišljenje da komercijalne zvezde trenutka prodaju pre svega seks, dok izabrane dive saopštavaju neuporedivo više od toga, čak i kada su onoliko potcenjene od strane muzičke industrije i tržišta, poput Kim Deal. I da, svojoj ćerki bi apsolutno zabranio TV da je mlađa. Bile su to reči brižnog i ponosnog oca, koji se stara da duša njegovog deteta ostane čista i jaka.

Tricky Foto:GUILLAUME BAPTISTE / AFP / Profimedia

Ta ćerka, Mina Mazy, čija je majka Martina Topley-Bird svojim neverovatnim vokalom obeležila onih prvih nekoliko slavnih Trickyjevih ploča, snimanih do kasnih 1990-ih – oduzela je sebi život u maju 2019, sa samo 24 godine. Između slične smrti svoje majke Maxine Quaye, i ove najnovije što je pokosila njegovo mlado dete – smešten je verovatno čitav onaj pravi, stvarni život umetnika zvanog Tricky. Aktuelni album Fall to Pieces razmatra apsurde njegovog muškog i roditeljskog života nakon svega, ako je uopšte moguće ponovo sastaviti komadiće što su kobno pali da se razbiju u paramparčad. Zato je jedanaest pesama zabeleženih na njemu, svojevrsni pređeni put unutrašnje samospoznaje, tokom kojeg nekadašnji neprilagođeni, istetovirani nevaljali frajer nove elektronike postaje persona višeg reda, sada potpuno svesna da mu sudbina diše za vratom praktično od rođenja. I kažnjava ga tako što odnosi njegove najmilije.

Stvarno, koji li je to greh Adriana Thawsa što ne prestaje da ga progoni na ovako strašan način?

Foto:Promo

Ako je za ikakvu utehu, Tricky je snimio delo vredno pažnje. Na stranu njegovo neveliko trajanje, ni celih pola sata dugačko. Nije zameriti ni to što su pesme često otkinutog kraja, kao sasečene dželatovom sekirom. Bez milosti, bez saosećanja. Svet je hladno mesto, poručuje Tricky. U njemu, čovekov gubitak ne može da se prenese drugima, naročito ako ste deo šou-biznisa, pa makar i onog iz underground atlasa. Zabavljač je tu da vas razveseli, razonodi, oraspoloži. I tužne pesme samo su njegova gluma, repertoarski štimung, nije li tako? Koga je onda zaista briga za očaj lakrdijaša kada jednom siđe sa scene – jer, nama se ionako čini da on postoji samo na njoj.

E pa, Tricky je rešio da stegne zube i pred okupljenom publikom na toj istoj sceni razodene krvave halje, ne prezajući da se otvoreno suoči sa sablastima svog skrhanog života. A to mu nije prvi put. Čak četvrt veka deli njegov autorski debi u slavu tragično odnesene majke, onaj čuveni Maxinquaye (1995), od ovogodišnjeg Fall to Pieces (False Idols) rekvijema za sopstveno dete Minu Mazy. Treba stvarno biti posebnog kova da prikažeš svoju ranjivost znatiželjnom puku, ne prekoračujući meru dobrog ukusa, pri tom, u vezi sa najintimnijom vrstom gubitka. Tricky na sreću to ume da učini tako da patetika u potpunosti izostane.

Album otvara omamljujuća “Thinking Of”, nalik onom dugotrajnom monologu / padanju u san Moli Blum u završnici Uliksa. Trickyjeva nova saradnica Marta Zlakowska bez sumnje unosi intrigantan tonus od starta – njen nežni, sneni način saopštavanja neprerađenog bola (“Is it real / And it hurts to feel / Goodnight my love / Always thinking of”) istovremeno je pun života i zavodljivosti. Sve bi na ploči Fall to Pieces zapravo bilo drugačije da mudra i krotka, gotovo dečija začuđenost Zlakowske najednom iščili. Uznemireni spokoj “Close Now” (“Hold me close now / Forsake this place / Show me caring / Losing my faith / Don’t let it get you down”), preliće se odmah zatim u setnim folklorom obojenu “Running Off” (featuring Oh Land) sa stalnim navraćanjem na prekorne rime (“A brand new fear / A lack of air / Running off when we talk”).

Još jedna pojava danske electropop umetnice Oh Land u narednoj “I’m in the Doorway”, dalekim Istokom obasjano je snoviđenje (“Can you hear me breathing? / Can you feel me leaving?”), sa naizgled ravnodušnom mantrom: “Into something sort of”.

Ali, evo i ključne pesme albuma Fall to Pieces – što se najdirektnije odnosi na odlazak nikad prežaljene ćerke. To je “Hate This Pain”, kroz koju probija Trickyjevo turobno boljševištvo tela, žudnja za akcijom usred patnje od koje se gubi razum. On lično obraća nam se ovde glavom i bradom povrh opominjućeg klavirskog blues ostinata (“Was crying on the coast / Baby girl she knew me most / I hate this fucking pain”), dok violončelo podrezuje to njegovo herojsko hodočašće paklenim mukama, što vrebaju odnekud ispod praga percepcije (“At ten I’ll take a flight / Try by there I guess I might / I miss my baby while I fly / Lay my head hope I die”). I Martin glas ovde je najednom oporiji i kao izmučen demonima.

U “Chills Me to the Bone” sumrak se nadvija sve bliže, toliko da osećate njegovu olovno zvečeću težinu (“From the depths of my despair / I can’t wait to meet you there / I’ll get back”). Zato će “Fall Please” doneti svojevrsnu pop viziju gubitka koji doslovno izjeda biće (“Was it rain? / Was it grey? / Do you kneel when you pray? / Was it night? / Was it day? / Was it pain in our way?”). I, ponovo nagli rez.

“Take Me Shopping” hipnotički je pulsirajuća, beznadežna (“There’s nothing else any more / And It’s all, that’s all”), dok violončelo impresivno izvija svoju tužbalicu. U “Like a Stone” Tricky mrmlja uvod (“And I’ve been solo / Texture like real low”), čvrsto se držeći za tračak nečeg nepojmljivog, dok Marta dodaje (“Feels like I am a stone / Never cried”), da bi u “Throws Me Around” (“I’ve always been a sinner / I’m coming round for dinner / It always fails / I always fall in river / And shake and shiver / Return to mother / It always fails”) najednom probio onaj ječeći PJ Harvey šik, uz zloslutno zveckanje kakvih imaginarnih kostiju, od kojeg vam se diže kosa na glavi.

I za kraj “Vietnam”, to šaputavo opraštanje u duu, koje kao da dopire iz zidova, ispod poda, ukratko sa svih onih sumračnih mesta što su upila krikove zlosrećnih duša, čije usne jedva da se pomiču u svom zaleđenom očaju pripovedanja (“And I’m that toy / I make bombs and you know / Anyone, Vietnam / I’m black boy and you hear my song”). Svejedno, ne želite da ova satiruća magija ikada prestane…

Ova ploča ne bi bila to što jeste da na njoj nije čelistkinje Marie-Claire Schlameus i slide gitariste Kristofa Hahna. Fall to Pieces promiče pored vas kao zvučni dašak, noseći poruku jednog metafizičkog izvinjenja sopstvenom čedu. Taj nezaustavljivi, beskompromisni momak Tricky, uvek u stavu uspravnog ratnika, kleči naprotiv ovde na kolenima pred detetom koje mu je oduzeto, poput izubijanog boksera što tumara po ringu u delirijumu, ne prestajući da se i dalje bori sa zlim činima koje svirepo preokreću njegov život naglavačke. Stvarno treba imati petlju da snimiš nešto ovako.

RÓISÍN MURPHY – RÓISÍN MACHINE

U godini kad je disco ponovo postao ključna inspiracija ženskih pop zvezda, od Dua Lipe preko Jessie Ware do Lady Gage i Kylie Minogue, Róisín Murphy se odličnim albumom vraća na scenu kao rodonačelnik ovog retro-trenda.

Piše: Dragan Ambrozić

Karijera Róisín Murphy posle raspada matične grupe Moloko godine 2004, imala je svoje uspone i – neobične momente… recimo to tako, jer nisu bili u pitanju padovi, nego alternativni projekti u kojima kao da nije želela da bude komunikativna, već se više trudila da zadovolji smelu, umetničku stranu svoje prirode. Ruby Blue (2005) je bio takav iskorak, sa cenjenim autorom Matthewom Herbertom, dok je Overpowered (2007) ponovo tražio širu publiku, doteravši do “zlatnog” tiraža – potom je usledila materinska pauza od 8 godina, koju je prekinula interesantna ploča Hairless Toys (2015), sva sačinjena od ambicioznih muzičkih komada i vrlo malo plesnog beata, a sličan je bio i produžetak Take Her Up to Monto (2016), ne nudeći perspektivu u kom smeru će se razvijati njena dalja karijera. Ukratko, mada je sama proizvodila ili gostovala na ponekom dance singlu, Róisín je sebi dala pauzu od 15 godina tokom kojih je sve probala, pa i da peva na italijanskom, mada ga ne govori, ali se nije vraćala na ulogu što ju je učinila slavnom – ulogu disco-pop dive za narod.

Roisin Murphy
Foto:Matt Crossick / PA Images / Profimedia

Novi album, Róisín Machine (Skint Records), zato je prihvaćen od strane kritike i publike kao konačno ukazanje “prave” Róisín, zauvek povezane sa strasnom, osetljivom, glamuroznom verzijom plesne muzike za misleće, kakvu su zastupali Moloko u svojim najboljim danima. Ogromne harizme, originalnog duha, i uvek spremna na iznenađenje, ona baš takva – drugačija – ovde briljira, jer je konačno na svom terenu: disco jeste njena muzika, od petnaeste godine (koliko god da se svojevremeno ložila na glasove alternativnih rok zvezda kakve su Kim Gordon i Kim Deal).

Foto:Promo

Album počinje i završava se ranije objavljenim singlovima “Simulation” i “Jealousy”, što su rearanžirani konačno našli svoj pravi dom. “Simulation” nam kroz gudački uvod otvara Róisínin svet, kao umetnički dance komad koji nam nudi sve sastojke njene duše: grandiozno orkestriran, uz efektan elektronski ritam što kontroliše sve, ukrašen slaganjem nasnimljenih glasova same pevačice, uz ispovedni ton osobe zamišljene nad sobom, suočene sa svim svojim iluzijama dok igra i priviđa joj se voljeni… Nezaboravno moćna prva rečenica, kao moto albuma, ali i opis trenutnog stanja u kome je Róisín, otkriva programske namere koje je imala kad je napravila ovakav album, nadovezan direktno na stvaralaštvo grupe Moloko, kao neka vrste uspele underground disco-house fusnote: “I feel my story’s untold / But I’ll make my own happy ending” (“Osećam da je moja priča neispričana / Ali napraviću moj lični srećni kraj”).

Svih 10 kompozicija delo su Róisín Murphy i Richarda Barratta (stari prijatelj iz Šefilda, umetničko ime: Crooked Man), poznatog između ostalog i po radovima za pionirsku elektronsku etiketu Warp, što se čuje već na “Kingdom of Ends”, koja uspešno funkcioniše bez ritma uopšte (inače nazvane po eksperimentu zasnovanom na tezi Imanuela Kanta o postojanju moralne stvarnosti). Tekst ove netipične pesme nastavlja sa ispovednim tonom što pleni tokom celog albuma, otkrivajući nam mračno stanje duha u kome glavni ženski lik priznaje sebi “ovo je sve, ništa nije ostalo… sve stare strasti su nestale / zašto si morao da me ostaviš da čekam / već mi je dosadila moja sudbina”, i dodaje da se budi u 6 ujutro i pita “šta ja to dođavola radim?”. Moguća paralela koju Róisín pravi sa sobom i ćorsokakom u kom se zatekla u karijeri, intrigantna je i odmah daje ovom filozofskom disko albumu neslućenu, dirljivu dubinu.

Stvari počinju ozbiljno da se zakuvavaju tek sa fatalističkom “Something More”, koja malo, ali ne previše, podiže tempo, sa klavirom što drži ritmički obrazac u maniru ranog housea, proklamujući da junakinja uvek želi više, te da joj sva bogatstva i zadovoljstva ovog sveta nikad nisu bila dovoljna – zahtevajući da joj osoba kojoj se obraća pruži to nešto, jer je ovo možda poslednji put kako oseća potrebu da voli život, želi sve i želi svakoga. Veliki omaž eskapizmu, kao integralnom delu disko kulture, čije vreme prolazi pod udarcima nemile stvarnosti.

Sjajan trio pesama koga čine “Shellfish Mademoiselle”, “Murphy’s Law” i “Narcissus” otkriva nam do kraja ono što smo slutili od početka – ranjivu Róisíninu stranu, u kojoj se svi prepoznajemo i zbog koje je osećamo kao jednu od nas. One čine glavni deo albuma: na prvoj se najviše približava Moloko, preuzimajući namerno sladunjav, pa ipak stvarni glas, dok u zavodljivom dijalogu sa partnerom u kog je zaljubljena, samu sebe opisuje kao sebičnu – proklamujući da mora da igra kad voli, mada to njemu nije po volji, i pitajući se u refrenu “da li će ikad doći dobra vremena, da li će ikad biti pravi trenutak?”. “Murphy’s Law” je, naravno, vic na svoj račun, ali i brilijantno opisana ljubavna afera koja ne vodi nikuda, u jednom malom gradu u kome se svi poznaju – i taman kad njih dvoje raskinu, opet se sretnu i sve krene iz početka, završavajući – nigde, kao po Marfijevom zakonu. Vođena violinama u stilu grupe Chic, “Narcissus” opisuje zaljubljenost u narcisoidnu osobu, kojoj Róisín nudi da joj otkrije šta su prave emocije, sa mnogo čežnje, ali bez izgleda na uspeh.

Posebno osetljiva je kratka “Incapable”, sa najneobičnijim tekstom koga ćete zateći u nekoj ljubavnoj pesmi – u njemu se naratorka preispituje da li je uopšte sposobna za uzvišena osećanja prema drugima, jer nikad nije imala slomljeno srce, nikad se nije raspala od jakih emocija – njena snažna volja vodila ju je kroz žensko-muške situacije, iz kojih se izvlačila neogrebana, do te mere da sad veruje kako nije sposobna da uzvrati ljubav. Sumnja u sebe prožima ovu pesmu, u kojoj sve svoje dileme iznosi nesuđenom ljubavniku, pomalo šokantno otvoreno, dajući sebe kao na tacni. Nošena funky ritmom i suptilnom bas linijom, ovo je još jedna pesma na Róisín Machine što nas bez suvišne ideologije “ženskog samoosnaživanja”, nežno poziva da se nikad ne plašimo da budemo to što jesmo, ali da pazimo na druge i ono što im radimo.

Kao da dolazi iz 1980-ih, stiže ukras u vidu strejt disko himne “We Got Together”, napravljene da digne publiku i sruši krov kluba, slaveći okupljanje plesne zajednice, dok nam raspevana soulizirana “Game Changer” nudi preko potrebni nestašni, strašću zaneseni predah, u zagrljaju nepoznatog koji obara s nogu. Završavajući sa pravim uplifting hitom “Jealousy”, u kome nas naša dancefloor heroina otvara ka spoznaji kako svaka ljubav ima svoju tamnu stranu, ona čarobno zaokružava temu albuma započetu sa “Simulation”, gde se govori o tamnoj strani sebe, izgubljene u osećanjima. Priča Róisín Machine ima svoju poruku o vernosti svojim emotivnim istinama, saopštenu kroz ovaj umetnički koncept, čime je Roisin postavila novi zadatak svima što deluju u žanru dance-pop muzike.

Njen unutrašnji svet ogroman je. Ali ono što još više oduševljava kod zrele Róisín Murphy, jesu zapažanja o ljudima i situacijama, koja čak i u najsvedenijem obliku teksta za pop pesmu – onog u disco muzici, gde je potreban samo izgovor za ples – svaki put dosežu kvalitet poezije, što je toliko razlikuje od ostatka scene. Jedinstven je to izvorni talenat, originalan do te mere da sa lakoćom oživljava i tako izlizanu formu, zbog čega je svi poštujemo, šta god istorija jednog dana bude govorila o njenom delu. Jer na Róisín Machine svaka pesma sija iznutra osećajnom uverljivošću koju nema niko drugi, ostavljajući nas i dalje začuđene nad činjenicom da ona još uvek nije, niti će izgleda ikad biti, svetska zvezda sa milionskim tiražima.

Ovo je prava Róisín Murphy, oslobođena suvišnih pretenzija i potrebe da se dokazuje… Róisín koja živi svoj disco život zamišljen nad čudnim obrtima egzistencije – njeno uživanje je očigledno i probija kroz ceo album, čineći ga radošću za slušanje.

Komentari

Vaš komentar