Podeli
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
Dragan Ambrozić i Zorica Kojić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Kao što su u junu na isti datum izašli sjajni albumi Boba Dylana i Neila Younga, tako su se prošle nedelje istog dana pojavile nove odlične ploče preživelih zvezda alternativnog rocka, Boba Moulda (Hüsker Dü) i Thurstona Moorea (Sonic Youth).

Mora biti da postoji neki poseban razlog zašto su očevi alternativnog rocka snimili snažne ploče baš pred ključne američke izbore, dok nepoznata bolest hara svetom, a svet se na naše oči topi i gori. U svoj toj paklenoj šaradi, nedostaje savest, glas nekog ko je uvek govorio protiv opšteg negiranja problema koji nas razdiru. I Bob Mould i Thurston Moore – svaki na svoj način – uvek su bili taj glas, i ima neke više pravde u tome što su baš u ovom trenutku njih dvojica ponovo dobili svoje zasluženo mesto pod reflektorima, da nam još jedanput potvrde ono što smo samo naslućivali davnih 1980-ih: neka od najstrašnijih apokaliptičnih predskazanja o rušenju našeg sveta – u stvari nisu bila dovoljno strašna.

BOB MOULD – BLUE HEARTS

Rock veteran iz 1980-ih na svom novom albumu razmatra naše male ljudske moći u sudaru sa ozbiljno oštećenom sadašnjicom, dok upire pogled u svoje furiozne muzičke početke.

Piše: Zorica Kojić

Svako ima svoj izgubljeni album… U slučaju Neila Younga i njegovog možda najčuvenijeg nepoznatog čeda Homegrown, publika je bila ostavljena da čeka čak više od 45 godina do onog još nedavnog objavljivanja 19. juna 2020. Bobu Mouldu, legendarnom gitaristi, pevaču i autoru mitskog benda Hüsker Dü, verovatno nikada ne bi ni palo na pamet da izaziva nestrpljenje svojih fanova toliko dugo: njegov novi album Blue Hearts dolazi tako u finom razmaku od otprilike godinu-i-po nakon svog prethodnika Sunshine Rock. I čini se da je to sasvim u redu. Hipici možda zaista imaju beskraj vremena pred sobom za filozofsku zapitanost i čulno odmeravanje spiritualnih ravnoteža; punk rockeri, poput Moulda, zapravo baš i ne.

Ali, da li je najnovije Mouldovo ostvarenje ipak neka vrsta izgubljenog Hüsker Dü albuma, o kome famozna trojka Hart-Mould-Norton nikada dabome nije ni imala pojma? I je li ova ploča možda već prebivala u nekoj zamišljenoj budućnosti, začeta u jednoj ideji o onoj idealnoj verziji benda, koja u danima stvarnog postojanja nekako nije ni mogla biti ostvarena. Represivna atmosfera reganovske Amerike, lična lutanja ćorsokacima potiskivanja seksualne orijentacije, alkohola, droga i koječega još, sve to unutar nepodnošljivo intenzivnog osećanja opšte odbačenosti i divlje adolescentne strepnje pred svim neizvesnostima sopstvene egzistencije tokom mineapoliskih 1980-ih… svakako nisu bili od pomoći ovom znamenitom, a ipak zlosrećnom bendu. No, njihov zvuk nekako je nadvladao katastrofu tinejdžerske konfuzije koju su beležili u svojim pesmama, direktno joj svedočeći. I baš taj zvuk ispostavio se kao možda najznačajnija tekovina savremenog alternativnog rocka. I to sa obe strane Atlantika.

Bob Mould Foto: REGIONAL MUSIC / BACKGRID / Backgrid UK / Profimedia

Pa tako, ako vam se na prvo slušanje učini da Mouldov aktuelni Blue Hearts (Merge Records) nedvosmisleno isijava žestinu ranih Hüsker Dü dana – odgovor je: i da i ne. Previše bi bilo lako starom Bobu prikačiti podsećanje na mladalački big bang susreta sa njegovim neverovatno talentovanim parnjakom Grantom Hartom. Ovaj precizno razgraničeni autorski tandem, nalik kakvoj uvrnutoj underground verziji one zvezdane kolaboracije po imenu Lennon-McCartney, razvalio je onomad Ameriku iznutra i učinio hardcore ubojitim oružjem za uništenje naplavljene malograđanštine. Ali, šta to uopšte vredi kad em davno beše, em su prostakluk i licemerje toliko već bili naslagani preko celog kontinenta, da su samo poslužili kao perfektni prigušivači za ovaj čovekoljubivi Hüsker Dü pucanj. Nije on uopšte bio u prazno, ne ni slučajno; samo ga takoreći niko u Sjedinjenim Državama, sem ponekih frikova senzibilnog sluha, u taj mah nije mogao čuti.

Njihova se čudna sreća, eto, sastojala u tome da su postali enormno uticajni – tek pošto su se raspali.

I, evo sada Boba Moulda, aristokrate hardcore punka, kao praktično jedinog nosioca časti Hüsker Dü zvuka u današnjici, koji sa svojih skoro već 60 godina i dva dobro znana saradnika – basistom Jasonom Narducyjem i bubnjarom Jonom Wursterom – ponovo reaguje oslobođenim mladalačkim gnevom na najnoviju američku krizu, kako glasi naslov možda i najbešnje numere sa albuma Blue Hearts. Mould kao da je u sebi našao presudnu snagu da se konačno razračuna sa svim onim zastrašujućim avetima hipokrizije u sopstvenoj domovini, što su ga onoliko prepadale tokom njegovog osetljivog i beznadnog sazrevanja jednom onda. I ne dozvoli im da ponovo plaše klince nalik njemu, saterujući ih uza zid religioznim ili kakvim god pretnjama paklom u kojem na kraju navodno završe svi oni nevaljali i drugačiji. Dok same rade stvarno loše stvari.

Album Blue Hearts tako otvara misteriozno pucketanje kao uvod u pesmu-epitaf sadašnjem društvu Heart on My Sleeve. Ako su Hüsker Dü bili izvođači apokaliptičnog folka, onda ovom numerom Mould rečito pokazuje kakva je priroda folka posle apokalipse. Dok peva: “The Left Coast is covered in ash and flames / Keep denying the winds of climate change … And the cities are teeming / Roiling over with tension and greed … The rising tide of a broken government … And we’re going to war / And we’re going to die / I wear my heart on my sleeve / Don’t know who to believe / I don’t know what to believe anymore…” postajemo svesni evolucije hardcore punka u čisti folk, i to onaj protestni.

Na Next Generation sveži Hüsker Dü zamah pregazi vas međutim od starta, udružen sa beskompromisnim ehom nekadašnjeg Mouldovog benda Sugar u razmatranju naših sumornih perspektiva: “Take to the streets for your rights / Who knows what things will be like / Two generations from now”. Ali, kad dođe do revolucionarnog krika American Crises i stihova: “I never thought I’d see this bullshit again / To come of age in the ’80s was bad enough / We were marginalized and demonized / I watched a lot of my generation die… Here’s the newest American Crisis / Thanks to the evangelical ISIS… Free speech, Free speech / Got stolen by a pack of thieves / This American Crisis keeps me wide awake at night”, postajete apsolutno sigurni kako je hrabri Bob Mould goloruk krenuo pravo na prepreku u ime svih nas. Na laž, na podmuklo opsenjivanje i bestidnu pokvarenost. Nemajući više šta da izgubi.

Zato će Fireball nastaviti tu raspusnu bujicu nadmoćnih odblesaka prošlosti, dok se u glavi pitate da li je ovo 1984, ili… ipak 2020?! I predivna Forecast of Rain prosuće odmah zatim nešto od onog zanosa i zanesenosti u sebe davnašnjeg Granta Harta, ali i povišene emocionalnosti sabraće iz R.E.M., kao jedan od bar dva duboko misaona momenta ploče Blue Hearts (“While the earth is burning the rapture in the sky / The hypocrites can fly / What will we do? The forecast of rain / Your forty days of rain / Would this be blasphemy? When you’re a star, you can do what you want”). When You Left dotiče čak izvesnu bowiejevsku dimenziju na vrhuncu, zvučeći kao ubrzani T. Rex u miksu sa Diamond Dogs recimo, da bi Siberian Butterfly zgromila svojim rimama: “You can’t see me, you can’t feel me / You can’t catch me, you can’t touch me”, koje kao da doslovno opisuju našu karantinsku svakidašnjicu i njene uzroke, potpuno nasuprot onim davnašnjim snovima jedne prethodne generacije, što ih oličava čuveno: “See Me / Feel Me / Touch Me / Heal Me” iz rock opere Tommy.

A ovo je tek polovina albuma.

U nastavku obavezno obratite pažnju na Everyth!ng to You, to Mouldovo već dobro znano dovikivanje sa vasionom, u jednom epskom raspoloženju smeštenom u ciglo 3 minuta, zatim savršeno upakovanu Baby Needs a Cookie ili Little Pieces u naizgled sasvim dobro poznatom Hüsker maniru i sa stihovima: “The last few years have been so frustrating I lose little pieces of myself each day / The lines get deeper on my face each season / Say I don’t care as I weather away”. Možete li ih potpisati?

Ne treba propustiti ni visokooktansku Racing to the End, niti onu nešto umereniju u tempu, no ljubavnički nenadmašno provokativnu Leather Dreams, u ritmu tako tipičnom za Youngove Crazy Horse. Password to My Soul preteće je energična i proročanska: “Unless you teach me kindness, the blindness will grow… We turn to music when our hearts are filled with doubt / I hope this world will right itself somehow”, da bi jednostavno prekrasna The Ocean okončala Blue Hearts milozvučnom gitarskom distorzijom, tim hukom nekakvog elektronskog okeana razočaranja i patnje nad kojim svejedno maštamo o tome kako bi sve na kraju moglo ispasti dobro: “You said, I might not be there to prevent this in the future… The currents are taking me further out to sea”. Pusti snovi.

Bob Mould proputovao je svetom i gradovima, bežeći tako od slatkog prokletstva svog matičnog benda Hüsker Dü. Sada je ponovo u Americi, izmiren sa samim sobom, kao i sa duhom Granta Harta kojeg je pred samu smrt posetio nakon višegodišnje pizme, da se oproste kao prijatelji. I taj uzajamni blagoslov svakako je pročistio njegov muzički jezik, uputivši ga u pravom smeru. Na Blue Hearts Mould kao da nastavlja da i dalje vodi onaj nikad prekinuti dijalog sa Grantom Hartom, zbog kojeg smo toliko i voleli Hüskere. Ma, šta voleli – obožavali ih! I, ne, ovo nije u stvari izgubljeni album još jednog ukletog benda iz 1980-ih, makar i onog koji bi se mogao ispostaviti kao najrelevantniji između svih. Ovo jeste album Boba Moulda, ali naseljen dragim bićima i ogromnom ljutnjom zbog toga što su loši momci bezdušno uništili te nezamenljive, srodne duše. A prete da unište i sve nas ostale. Zato, pročitajte i poslušajte pažljivo šta vam čika Bob ima da kaže. Možda nije baš Dylan, ali stvarno tera na razmišljanje.

***

THURSTON MOORE – BY THE FIRE

Novi solo album Thurstona Moorea, najbolji je njegov projekat posle prestanka rada presudno uticajne grupe Sonic Youth.

Piše: Dragan Ambrozić

Thurston Moore je ikonička figura alternativne rok scene XX veka, jedan od osnivača Sonic Youth, ključne njujorške grupe tog perioda, i čovek koji je sa kolegom iz benda Lee Ranaldom, uneo u muziku poslednju revoluciju u sviranju gitare. Posle tužnog, nikad priznatog razlaza benda 2011, preselio se u London, izdajući povremeno dobre, ali ne preterano ambiciozne solo albume. Trebalo je da se desi godina kao što je kataklizmična 2020, pa da Thurstona zateknemo odjednom opet angažovanog, na njegovom upravo objavljenom By the Fire (Daydream Library) – svakako najcelovitijem post-Sonic Youth delu kog je potpisao.

Omot albuma “By The Fire” Foto: Promo

Atmosfera ponovo pronađenog psihodeličnog raja ono je što čini suštinu ove ploče. Koračajući i dalje muzičkim tragovima svoje matične grupe, on ovde sebi maksimalno daje oduška, te i dalje plovi vodama dugačkih, glasnih i oduševljavajuće tripoznih gitarskih deonica, koje izgleda nikad ne prestaju da buče u njegovoj glavi. U svom dobro poznatom coolerskom raspoloženju, Thurston nam servira zvuk koji povremeno podseća na rana odlepljivanja Pink Floyd, što nije ni čudo, jer sad stvara u njihovom dvorištu, no – srećom – najviše liči sam na sebe, odnosno Sonic Youth u njihovim grandioznim trenucima, kad nas nisu štedeli eksperimentisanja sa našim ušima. U stvari, praktično jedni problem ovog albuma jeste baš u tome što toliko zvuči kao Sonic Youth, da ne možete a da ne prebacite Thurstonu određenu lenjost duha – sa druge strane, By the Fire je bar srodnik najboljih trenutaka te grupe, do te mere da vam se priviđa kako će u sledećem času i Kim Gordon odnekud zapevati.

Thurston Moore Foto: Christian Bertrand / Alamy / Alamy / Profimedia

Naravno, i bez njene kultne pojave, postava koja već neko vreme nastupa sa Thurstonom jednako je alternativno-zvezdana: ritam sekciju čine Steve Shelley, bivši bubnjar Sonic Youth, te Debbie Googe, basistkinja iz jednako legendarnih My Bloody Valentine, dok je drugi gitarista James Sedwards, već proveren kao idealna nova protivteža Mooreu – obrazac benda koji očigledno podražava same Sonic Youth. Dobro je da smo ih se do sad već prilično uželeli, te By the Fire može očekivati dobar prijem publike, kao nameran omaž SY i nešto najbliže njihovoj estetici što još postoji na sceni.

Album tako ima jasan i jednostavan koncept: dosegnuti oslobađanje svesti i čula kroz glasnu muziku, što je, uostalom, esencija rok muzike. Kompozicije se dele na dve vrste – one bar približno čvrste rok strukture, sa melodijom i refrenom, kao i one koje slede obrazac produžene session svirke, pulsirajući iz tihog u glasno i nazad. Koncept oslanjanja na free jazz o kome se Thurston u međuvremenu dodatno obrazovao, donekle ima posledice na način na koji je napravljena ove ploča: ona teži da jazzerski asocijativno, zaobilaznim putevima govori o slobodi – odnosno, više da projektuje ideju slobode, nego da je rokerski direktno propoveda. Sloboda je ovde u svakom neočekivanom preplitanju gitarskih zvukova, promeni ritma ili iznenadnom upadanju glasa tek posle ¾ kompozicije. Sloboda je i u onom o čemu se ovde priča, a priča se, naravno, o ljubavi u vreme kad se sve ruši.

Dve uvodne kompozicije konvencionalne dužine, Hashish i Cantaloupe, najpribližnije su Sonic Youth katalogu, te su namerno stavljene da otvaraju, uvlačeći nas u priču albuma kao uznemirujući, naglašeno senzualni hitovi koji to nikad nisu bili, iz nekog paralelnog, začaranog underground univerzuma. Prva je mini-oda prosvetljujućim životnim zadovoljstvima, dok je druga fantazija posvećena isceljujućem ženskom prisustvu – u njoj, jedan sasvim neočekivan, upečatljivo tradicionalistički hard-rokerski solo, koji ne bi mnogo odudarao ni na nekom ranom albumu Deep Purple, smešta celu naraciju u sferu mita o ženama što imaju moć da promene sve u našim životima.

Naznaka onoga što čini pravi zvuk albuma stiže nam sa Breath, desetominutnim zidom zvuka gde nas Thurstonov bend promenama ritma baca sa jedne strane na drugu stranu sobe, kao kakvi podivljali Velvet Underground, dok ne okončaju sve u blistavoj eksploziji. Odmah za njom, ekstatično lirična Siren, rasklimatano meandrira pripovedajući gitarama i rečima, odlazeći i vraćajući se nekih 12 minuta – čini se da po Thurstonovom blago izmenjenom akcentu i osnovnoj folk melodiji, ovde možemo uvideti do koje mere je u međuvremenu postao deo engleskih pejzaža, čak pomalo pastoralnih. Najveće iznenađenje donosi sonično putovanje Locomotives, koja na uzbudljiv način stvarno oponaša zvuk voza punih 16 minuta, na isti način na koji su to nekad radili prvi bluzeri, pokušavajući da svojom muzikom predstave stvarnost oko sebe – briljira specijalni gost na elektronskim instrumentima Jon ‘Wobbly’ Leidecker (iz sastava Negativland).

Kratka noise-raga vožnja Calligraphy i sanjiva pinkfloydovska tema Dreamers Work, dodaju na raznovrsnosti ove avanture, dok finale zasluženo pripada dvema snažnim pesmama: anksiozno romantična They Believe In Love (When They Look At You) donosi neskriveno nežne emocije, sa rečima odšaputanim u maniru Neil Younga kad cvili, a koje kriju poruku ove ploče – “oni veruju u ljubav, kad tebe vide” – naglašavajući tako značaj ličnog primera i revolucionarnost same ideje rušenja kulisa stvarnosti – ljubavlju.

Nadovezujući se, kosmički instrumental Venus sledećih nas 13 minuta transportuje u druge sfere osećajnog postojanja, u potrazi za čistom lepotom u nekim astralnim predelima. I ovo je jedini način da se By the Fire prirodno završi – kompozicijama koje nam nude sasvim otvoreni kraj, pozivajući nas da sami nađemo svoj put.

Ako ste ikad slušali Sonic Youth, skoro sve će vam ovde zvučati prijatno prepoznatljivo i krajnje poštenih namera, kao davni bluz albumi. Zato Thurstonove reči na omotu, mada deluju starinski, ne mogu da ne odjekuju kao istina, koje se vredi držati u ova pogrešna vremena:

“These are love songs in a time where creativity is our dignity, our demonstration against the forces of oppression.”