Novi britanski alternativni bend upravo je dospeo na prvo mesto tamošnje liste albuma!
Sledeći mini-fenomen britanske scene je bristolska grupa Idles. Ona nije tako nepoznata: osnovana još 2009, debi „Brutalism“ objavila je 2017, i kao velika nada bila nominovana za Mercury nagradu sa sledećom pločom „Joy as an Act of Resistance“ 2018. Te godine je stigla da svira i u Srbiji, na Exitu (Fusion stage, gde često sviraju obećavajuće inostrane grupe). Trenutno su najveće iznenađenje sezone, jer se njihovo upravo objavljeno izdanje „Ultra Mono“ (Partisan Records) našlo na prvom mestu liste albuma na Ostrvu. Iznenađenje – jer se radi o politički angažovanoj grupi, koja u sred ovog doba za koga svi govore da je totalno apatično, uspeva da animira navodno izrazito apolitičnu današnju omladinu, koja ih obožava, nastupom koji se nadovezuje na dugu tradiciju buntovnih pojava kakve su MC 5, The Clash ili Rage Against The Machine.
Prethodno su zacementirali muzički smer u kome idu, najbolje opisan u naslovu prvog albuma: brutalno jednostavno i pravo u lice, gitarama i rečima. Njihov zvuk je toliko ubitačno glasan i monolitan, da prvo oduva sve ispred sebe, pa poruka tek onda stigne do vas. Ona je uvek jednostavna i usmerena protiv establišmenta i oligarhije koja sve beskrupoloznije vlada ovim sve manjim svetom. Pri tom, Idles sa pravom na koncertima publici objašnjavaju da nisu pankeri, mada ideološka bliskost postoji – oni su zapravo najsjaniji predstavnici nove generacije post-sve rok grupa, koji izražavaju preovlađujući osećaj kako smo se naslušali svega i svega nam je dosta. Ali kod Idles nema ni tragova nihilizma niti humora kog su pankeri imali u sudaru sa sistemom – oni su neka vrsta politički korektne oluje usmerene da zbriše sve što smeta. Ovakva vrsta beskompromisnosti odgovara sve širem krugu mladih koji više nemaju nikakve iluzije da se ovde bilo šta može popraviti. I zato nije čudo da je njihova pojava doživljena kao autentičan generacijski izraz, u kome su sublimirana osećanja sve većeg dela pokoljenja rođenog oko 2000, što sve siromašnije egzistira sa one strane vladajuće non-stop reality show stvarnosti – činjenica da je „Ultra Mono“ u ovom času najpopularnija ploča u Velikoj Britaniji, pored svega o čemu smo pisali i nismo pisali na ovom mestu, najrečitiji je dokaz posebne važnosti ovog benda.
Glavni prethodni uticaji su im angažovani sastavi pokrenuti hardcore punkom, koji su osamdesetih u Americi i Kanadi stvorili novi post-hardcore zvuk sa mnogo furiozne svirke, groovea i promene tempa: Fugazi, No Means No, Jesus Lizard, Big Black i drugi (istražite, neki su još aktivni – Ian McKey iz Fugazi ima odličan novi trio Coriky, koji je pre par meseci debitovao). Međutim, dok pomenuti bendovi i u svojim najfrenetičnijim komadima opisuju konkretne ljude i njihove sudbine, uzimajući ih kao primere na kojima grade univerzalnost svoje poruke – Idles veći deo albuma koriste da kršeći kosti ritmom eksplozivno izvikuju svoje viđenje sveta, često svedeno na jednostavne formule.
Politički kontekst u kome se Idles pojavljuju nije povoljan za gitarski bend, i po tome liči na osamdesete godine XX veka – već tad je prvi put bilo reči o „smrti rokenrola“, jer je popularni elektro-pop terao tadašnje najbolje mlade grupe da se pretvore u kontrakulturni pokret po imenu „alternativni rok“… I u to vreme je Amerikom vladao populistički lider (R. Reagan), surovi materijalizam je brisao i poslednje tragove humanosti iz društva, ubrzana eksploatacija i nemar prema prirodi postale su zvanično proklamovana politika, a besramno vladanje svim resursima ovog sveta, pa i ljudskim, tajna opsesija globalizovanog kapitalizma. Savremeni svet je isti takav, samo još više dirigovan društvenim mrežama, besramno nadziran i sniman po ceo dan, i konačno nagrižen permanentnom ekonomskom krizom, toliko da više nema prostora za normalnog mladog čoveka i ženu i njhove nade i planove – danas se niko i ne usuđuje da planira na duge staze, svi žive za trenutak i slušaju najprizemniju „zabavnjačku“ verziju hip hopa, a električne gitare odavno smatraju nečim zastarelim.
Katastrofalne posledice sadašnjeg sunovrata, ne mogu se još ni sagledati, ali Idles bar daju sve od sebe da ih opišu u par reči. Ne može biti slučajno to što se kompozicija koja otvara album zove „War“ – u pitanju je, naravno, eksplozivna anti-ratna pesma, nošena lomećim gitarama; na nju se nadovezuje jednako glasna „Grounds“ što poziva na okupljanje u mnoštva koja će doneti promenu. Ove dve odlične stvari zakucane su na početak albuma kao plamteći proglasi o namerama, i odmah postaje jasno da ovaj petočlani sastav kipti od iskrenog idealizma, ali i muskulature dovoljne da iznese ovakve otvorene udarce u srce podivljalog kapitalizma.
Sledi neobično duhovita „Mr. Motivator“, sa u-memoriju-urezujućim apelom da svi zajedno „osvojimo ovaj dan / let’s seize the day“ i otmemo ga od svih zlotvora koji žele da ga upropaste – i vi odmah osećate da je ova pozitivna poruka totalno na mestu, jer je ovaj dan jedina stvar koju zaista imamo i ne treba dopustiti da nam ga upropaste dežurni kreteni. Tokom pesme nas zapljuskuju nizovi upečatljivih prizora, kao što su: Kathleen Hanna kako hvata Trumpa za nezgodno mesto medveđom šapom, Tracey Emin koja leži na nenameštenom krevetu i sluša The Fall, Frida Kahlo kako na zidu ispisuje reči „naoružajte siromašne“, i konačno Flava Flav koji jaše Johna Waynea (zašto? zato!) – niz maštovitih slika sa alternativnim ikonama kao svetlim primerima onoga kako treba, nasuprot onoga kako ne treba.
Jedan od najmoćnijih momenata ploče svakako je „Anxiety“, gde nam se Joe Talbot, pevač i glavni autor tekstova, ispoveda da ga je devojka ostavila zbog visokog momka i glupe zabave gledanja televizije petkom uveče – ali se pesma brzo pretvara u pravi vrtlog optužbi kako se u Velikoj Britaniji vodi stalni klasni rat protiv siromašnih, dok u insistirajućem refrenu Joe nadvikuje samog sebe da ga sve više obuzima strah, uz saznanje što ga prožima – izgleda da baš to svi oko njega i žele…
Numera pod imenom „Model Village“ predstavlja nam malograđanski raj u malom – u ovom ambicioznom opisu sadržani su svi stereotipi i klišei tabloidne egzistencije, te njihovi paradoksi, izneti grafički jasno, kao u animiranom filmu koji čini prateći spot.
Lavinu mišićavih pesama, prekida samo gotovo nežna „A Hymn“, čija glavna tema je održavanje bliskosti i razumevanja sa najbližima, pre svega prijateljima i našom porodicom, uz samorazumljivu finalnu konstataciju: „želim da budem voljen / svako to želi“. Za sam kraj ovog opravdano kataklizmičnog opisa svakodnevnice 2020, stvar po imenu „Danke“ nosi besna bubnjarska vožnja, preko koje gitare povremeno paraju vazduh kao policijske sirene, stvarajući apokaliptičnu atmosferu kakvu odavno nije dočarao nijedan savremeni rok bend – što se okončava naglim rezom, ostavljajući nas u čudu. Za razliku od onog što je preostalo od unjkavog savremenog rokenrola, drugo ime za Idles je konfrontacija.
U poslednjoj pesmi se inače citiraju dirljivi stihovi Daniela Johnsona, nedavno preminulog čuvenog američkog autsajderskog kantautora („True love will find you in the end / You’ll find out just who was your friend“), dok se širom albuma kao prateći vokali pojavljuju sve same underground veličine: Jehnny Beth, frontwoman iz sjajnih Savages; Warren Ellis, poznat kao ludi violinista iz svih Nick Caveovih postava; te jedna od već pomenutih herojskih legendi koja je osamdesetih, u sličnom egzistencijalnom tesnacu, izmislila i otelotvorila ovaj ekstremni zvuk – David Yow, pevač revolucionarnog teksaškog noise benda The Scratch Acid i naročito Jesus Lizard, jednog od onih neponovljih sastava, poznatih po vulkanskim koncertima. Idles bar znaju ko je uradio nešto veliko pre njih, i biraju da se oslanjaju na neosporno čvrste temelje ovih klasika.
Mada ne bi mogli da kažemo da će svojom pravolinijskom muzikom Idles promeniti tok pop istorije, njihov jasan stav na strani svih ispravnih principa, čini ih tako pozitivnom pojavom, da je nemoguće ne aplaudirati ovolikoj posvećenosti. Idles su jedan od mogućih odgovora koje su krajnje granice aktivizma u muzici: ako su vremena teška, a sada su prilično teška – ovako direktna, otvorena i srčana muzička agitacija i te kako ima smisla.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare