„Pismo drugarice iz razreda koja je seksualno zlostavljana“

Kultura 13. apr. 202113:45 > 14:08
Podeli:
Đuro Gavran. Foto: Promo

Umesto evociranja uspomena na srednjoškolske dane proslava 15-godišnjice mature u jednoj bjelovarskoj gimnaziji pretvorila se u "pakao". Jer, stiglo je šokantno pismo drugarice iz razreda da se odselila iz Hrvatske zato što je tokom celog detinjstva bila seksualno zlostavljana. I ta uznemirujuća ispovest drugarice iz razreda bila je lajtmotiv reditelju Đuri Gavranu da snimi dokumentarni film "Jedna od nas".

Gavranov dokumentarac uvršćen je u selekciju prvog zajedničkog regionalnog onlajn festivala, u organizaciji filmskih manifestacija iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Herceg Novog i Mreže festivala Jadranske regije i do 17. aprila dostupan je na digitalnoj platformi ondemand.kinomeetingpoint.ba.

Film „Jedna od nas“ svetsku premijeru imao je prošlog leta na Sarajevo film festivalu, a hrvatski reditelj ističe u razgovoru za naš sajt, vođenom putem Zuma, da su reakcije na dokumentarac „lepe i teške“:

Đuro Gavran tokom Zum intervjua za Nova.rs. Foto: SFF/Promo

– Puno se o njemu priča iako je malo bilo prilika da se vidi, zbog čudne godine iza nas. Nakon Sarajeva uspeli smo, uprkos koroni, da organizujemo zagrebačku premijeru na festivalu „Zagreb doks“, ali i lokalnu premijeru u Bjelovaru, i posle toga tek dve bioskopske projekcije. Pošto sada malo popuštaju restriktivne mere, krenuće ponovo distribucija filma u „fizičkom smislu“ – u bioskopu, pa iščekujem direktniji kontakt sa publikom. Uspeli smo, doduše, da film „vrtimo“ onlajn, i po komentarima bih rekao da je ljudima bilo potrebno da neko progovori o toj teškoj temi. Mnogo njih su bili zahvalni što su imali priliku da vide film na ovu temu, a neki od njih su otvoreno priznali da su i sami bili žrtve seksualnog nasilja – priča nam Đuro Gavran, rođen u Bjelovaru 1982. godine, koji je magistrirao filmsku i televizijsku režiju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu.

Priseća se da mu je ideja za film „bljesnula kao odgovor“ na pismo od nekadašnje školske drugarice u kome navodi da se odselila iz Hrvatske jer je celo detinjstvo bila žrtva seksualnog zlostavljanja:

Nisam očekivao da ću dobiti pismo, a kada sam ga video nisam znao kako da reagujem…. Bio sam pogubljen u toj situaciji, nisam znao šta bih sa informacijama koje su unutar pisma, kako da se obratim ostalim drugovima iz razreda, šta da im kažem o sadržaju, da li kao razred treba da prijavimo da se tako nešto desilo, zovemo istražne organe… Ceo splet okolnosti koje je to pismo prouzrokovalo bilo je plodno tle za film – kaže autor pet dokumentaraca i dva eksperimentalna filma, koji je radio i kao snimatelj, a bavi se i fotografijom, pravi instalacije i grafike, jer je diplomirao i na Grafičkom fakultetu u Zagrebu.

Gavran naglašava da je bilo izrazito teško suočiti se sa tim da je neko s kim je proveo celu srednju školu trpeo seksualno zlostavljanje i potom to pretvoriti u film.

– Stravičan je osećaj da čitate takvo pismo, čak ste prožeti sumnjom i nevericom, kao da ne možete da prihvatite da su takve stvari istinite. Ali, kada sam shvatio da je to nečiji život, poželeo sam da napravim film kako bismo o toj temi razgovarali u javnom prostoru i na godišnjici mature.

Na pitanje zašto je seksualno zlostavljanje i dalje tabu-tema, od koje se beži, koja budi nelagodu, hrvatski sineasta objašnjava da je to „užasno raširen problem koji ne želimo da prihvatimo“:

– Ne želimo da prihvatimo da je svako peto dete preživelo neki oblik seksualnog nasilja. Jedan deo seksualnog nasilja, i nasilja uopšte, u dobrom delu društva smatra se normalnim od upućivanje ružnih i seksističkih reči deci i ženama, do šljapkanja po školama. To su neki primeri koji su toliko prisutni, prihvaćeni da ih i ne propitujemo. A kasnije, kada dođe do težih oblika nasilja, lakše nam je da se ne bavimo time, da sumnjamo u to i negiramo, nego da se uhvatimo ukoštac sa onim što je neka osoba podelila sa nama.

Filmovi, poput „Jedne od nas“, u tom smislu mogu da ukažu na problem, doprinesu širem razgovoru, a cilj hrvatskog reditelja i jeste da se priče o zlostavljanju pomere iz crne hronike u javni prostor.

– Ne bih se toliko bavio tom temom da ne verujem da ćemo dočekati trenutak kada više nećemo sumnjati u žrtvu kada progovori, ili nam se poveri. Ako tada, umesto sumnje, damo potporu, onda će to biti veliki napredak, pobeda. Nažalost, svedoci smo kontra situacije – žrtve ne progovaraju zato što znaju da niti će dobiti podršku društva, pravosuđa, znaju da istražni organi to neće uraditi kako treba, a čak ni osoba kojoj se povere neće reagovati na pravi način. Čim bude veći broj prijava bar neke stvari će se promeniti, a pre svega počinitelji neće biti sigurni i počeće i sami da se osećaju ranjivim. Jer, ako se neko usudi da ih prijavi, promisliće dobro da li će to raditi ili ne, Bez javnog progovaranja nema puta napred – stav je Gavrana.

Jedna od nas“ još jedan je u nizu društveno angažovanih i fenomenoloških filmova hrvatskog sineaste i likovnog umetnika. Prethodno je potpisao dokumentarce prikazivane i na internacionalnim festivalima, poput „Presude“ o izricanju presude Gotovini, „Vijesti iz Laayona“ o migrantima iz Alžira, ili „Kelti“ o navijačkoj grupi…

– Bitno mi je da dokumentarcem iskažem društveni angažman, ali bavim se temama koje mi „dolaze iznutra“, pokreću, pogađaju. Čini mi se da će angažovanost uvek biti prisutna u mom radu, jer smatram da javni prostor treba da se iskoristi za prenošenje nekih svojih razmišljanja, kontakt sa gledaocima, davanje prostora ljudima da progovore. Uvek mi je bilo bitno, i uvek će mi biti važno da neke stvari, koje su zanemarene, postanu vidljive – ističe Gavran, a na pitanje koliko je dokumentarni film kao žanr u tome moćan, kaže:

Mislim da jeste, ali ne zavaram se da će, primera radi, film „Jedna od nas“ rešiti pitanje seksualnog zlostavljanja dece. Taj film bez kampanje je čak i opasan, ako ne pruži mogućnost gledaocima da nakon gledanja popričaju o tome. Mnogo ljudi koji su pogledali „Jednu od nas“ priznalo je koliko im je prijao razgovor nakon filma, jer kad god smo mogli, radili smo onlajn Q&A, uz stručne saradnike, psihologe. Ostavljeni na vetrometini loših osećaja posle gledanja, bilo im je značajno da im neko pojasni stvari.

A ta onlajn „suočavanja“ autorske ekipe i gledalaca omogućio je, prema rečima našeg sagovornika, upravo prelazak u virtuelnu sferu zbog pandemije koronavirusa.

Iako je ova situacija dosta naštetila filmu, s druge strane su se otvorili drugi modeli i pružena je mogućnost ljudima koji nisu baš bili entuzijastični da odu na festival ili bioskop, da filmove vide u svojim domovima. Pokrenuli su se i novi distributerski modeli i sada je najnormalnije da preko Zuma imate Q&A posle odgledanog filma. Ko je to pre radio? Sad ja to mogu da radim sa razredima srednjih škola kao nešto najnormalnije, a pre dve godine svi bi mi govorili da je nemoguće da se neko prikopča na internet da bi razgovarao o filmu – kaže Đuro Gavran i na kraju otkriva da je trenutno zaokupljen radom na dokumentarnom serijalu od šest epizoda za HRT o „dobroj ekonomiji“, onoj koja „ne mari samo za profit, nego i za zajednicu, ljude, okolinu“.

Komentari

Vaš komentar